U svetlo upisan

12.03.11 Danas

Publicista i pesnik, Vladan Rakić je ličnost koja bezrezervno služi jeziku, istražuje njegove mogućnosti, inovira ga neobičnim neologizmima i peva o samim suštinama duha, logosa.

Naslovi njegovih pesničkih knjiga često ukazuju na duhovni kvalitet koji se poistovećuje sa svetlošću kao najdubljom odlikom života, znanja i smisla: Večno Kosovo i zaiskrenja, Elegije za Emiliju - svetloplave, Berlinska božurenja, Tuge i strasti, Berlinska sočenja, Nema te a voda te zlati...

U najnovijoj zbirci, U svetlo upisan, svetlosna dimenzija je u funkciji metafizičkih kvaliteta koji objedinjuju vreme i čine duhovni profil sveta. Rakić poeziju poima kao ovaploćenu svetlost, kao vezu sa božanskim, kao sinonim za reč, Tvorca, kao Apsolut.

Tvorbena reč je izraz najsjajnije svetlosti jer ona vodi poreklo od svetog i prosvetljuje onoga ko je izriče. Takvim stavom pesnik u centar sveta stavlja misao koja je progresivna, koja čoveka podiže na višu ravan jer u vremenu ostaju kao orjentiri oni tragovi uma na kojima je i izgrađena svekolika civilizacija, umetnost i duhovnost.

Nasuprot svetlu u njegovim pesmama su: mrak, dželati, oni što poništavaju ljudsko, smrt...

Rakićevo pevanje je kosmocentrično, sve se upodobljuje kosmičkim visinama, beskraju galaksija u koje samo misao može proniknuti.

On ljubav samerava kosmičkim merama i čini je beskrajno moćnom: „Zgranuta od miline gledaće nas vasiona/ priroda će cela zaljubljene niti plesti/ i ti ćeš me milioniti put zavesti/ davanjem koje ni gornji svet ne vide/ dok će iz dahtanja noći isparavat boje/ planete će se začeti kroz davanje tvoje“. Ovakvim poimanjem ljubavnog spoja u kojem učestvuje galaksija i u kome se začinju planete, pesnik očovečuje kosmos i u srž vasione postavlja doživljaj ljubavi kao vrhunski univerzalni princip. No, on ne zatvara oči pred pretećim pojavama koje vode opštem sunovratu, apokalipsi, poslednjim vremenima... („Sve zaudara na dan“) što je precizno dijagnostikovanje savremenog sveta.

Posebna vrednost knjige U svetlo upisan jesu „potreti“, pesme-posvete u kojima se stvaralački uobličava poetika pesnika kojem je pesma posvećena ili se sa njim vodi izvestan dijalog. Najveći broj pesama namenjen je pesniku Miodragu Pavloviću kao duhovnom uzoru, ali se i u leksici i u postupku skicira poetika i Momčila Nastasijevića, Laze Kostića, Dragomira Brajkovića, kao što se daje i portret majke, bliskih srodnika i prijatelja.

Nakon pesničkih zbirki Vladana Rakića u kojima je Kosovo kao metafora za nacionalno bilo u središtu pesnikove pažnje, iako i u ovoj donekle prisutno, sada je središte celokupni svet, istorijsko i metafizičko kao polazište i ishodište pevanja. Pesnik nastoji da da integralnu sliku sveta u dvojstvu materijalnog i duhovnog, ovovremenog i bezvremenog, ličnog i opšteg, afirmišući svetlost kao suštinu hrišćanskog pogleda na svet.

Na kraju treba reći da je u ovoj knjizi, u odnosu na prethodne, vidan pomak u disciplinovanju violentne misli, sažimanju i redukovanju narativnog iako i dalje ostaje pomalo patetizovana retorika i istrajavanje na rimi koja ograničava mogućnosti.

Milica Jeftimijević Lilić