U đavoljoj koži

07.09.09 Koraci

Prvi roman Filipa Čolovića, U đavoljoj koži, ima de-tektivski zaplet. Kao u Zagonetnim varijacijama ErikaEmanuela Šmita, nosioci radnje su dva lika, od kojih jejedan pisac a drugi novinar koji ga intervjuiše. Zapletse gradi na neshvatljivosti razloga da mladi i neiskusninovinar bude pozvan da uradi intervju sa jednim od naj-većih živih pisaca u zemlji. Novinar Luka u tome vidišansu da sazna nešto o životu pisca Kišinova, koji jeveć duže vreme (više od jedne decenije) izopšten iz jav-nosti io čijem se ličnom životu, izuzev nekoliko štu-rih podataka, ne zna gotovo ništa. Na početku romana, Čo-lović stvara atmosferu u kojoj će se odigrati radnja. Rem-brantova slika Aristotel sa Homerovom bistom, smeš-tena u predsoblje Kišinovljevog stana, u Lukinom sećanjuevocira takođe Rembrantovu sliku – Portret grafičara,i Slikar zaražen sifilisom Žerara de Leresa, dvadeset-četvorogodišnjeg mladića. Taj portret uspostavlja aso-cijativnu vezu sa Lukinom prošlošću i sa umetnikom,koji je na bitan način povezan sa njegovim životom, pre-ko kataloga raznih svetskih muzeja, koje je Lukina majkasvakog meseca naručivala iz inostranstva. Strukturomromana, sastavljenom od priče Povratak Petra Kišino-va, njegovih snova, dnevničkih zapisa i dijalogom izmeđulikova, postiže se naročita suptilnost ovog proznog dela. Navodeći različite citate (Fihtea, Leona Bloe,Bertranda Rasela, Borhesa, Dantea i dr). Čolović, po-stupkom montaže, usložnjava strukturu romana. Autor jeinkorporirao vlastitu poetiku u roman kroz Kišinov-ljeve reči: ,,Na pisanje me pokreću razne knjige, tuđe mi-sli, slike, pozorišni komadi (...) svaka umetnost bezrazlike (...) Pripadam onoj vrsti literata koji smatraju dase sve može pretvoriti u priču (...) Mislim da samusuštinu umetnosti predstavlja rat između emocija i in-telekta, između smrti i života. Smatram da knjiga, da bise mogla nazvati uspelom, mora da ima te dve komponente:emotivnu i intelektualnu“. Okosnicu i prelomnu tačkuknjige čini san pod rednim brojem 39, Razgovor sanečastivim, u kome se nečastivi pojavljuje kao odjek đa-vola iz Braće Karamazovih. Đavo ironično upozoravaKišinova na savest: ,,Vaša savest počinje da se igra savama (...) Pitanje dobra i zla je pitanje proste organi-zacije života“. Sve to je u funkciji opravdanja, što će seu Dnevniku otkriti kao razlog što sanja đavola i odgovo-riti na pitanje zašto mu se budi savest. Dnevnik Kiši-nova otkriva podatke iz njegovog ličnog života sa nagla-skom na njegovoj ulozi u koncentracionom logoru za vremeDrugog svetskog rata. U đavoljoj koži, po sopstvenim re-čima, da bi preživeo i održao se u životu, bio je „pri-moran“ da bude u đavoljoj koži, tj. da u funkciji dželatapresuđuje ljudima koji su se nalazili u logoru. Nagrađi-vani roman Devet slika je, ispostavilo se, opis devetžrtava logora čije je živote sam oduzeo. Savest je počelada ga muči u snovima, da bi kulminirala epifanijomđavola. Da bi pojačao utisak i dočarao atmosferu logora,Čolović koristi i neknjiževne pisane forme, kao što surecept za spravljanje sapuna od jevrejskih zarobljenika,„Osvjensin,“ dehumanizujući to. Fiktivni svet se pro-stire i izvan romana – kroz Kišinovljev citat 12, Devetslika, koji autor stavlja odmah ispod citata 12 GeteovogFausta. Snovi stoje kao opozit Dnevniku. Hronološkigledano, prvi san koji čitamo u knjizi je san u kome suglavni akteri: Miljković, Dis i Ljermontov. U drugomsnu glavni protagonista je Kafka. Svu četvoricu stva-ralaca povezuje amor fati. Dok Kišinov svoje zločine,iznesene u Dnevnicima, pravda, upravo obrnuto, postav-ljajući u centar čovekovog bića nagon za samoodržanjem,koji je kod navedenih pisaca veoma mali ili ga nema.Citirajući Bertranda Rasela da je ,,strah glavni izvorpredrasuda i jedan od glavnih izvora okrutnosti“, tvrdida je ubijao upravo iz nagona za samoodržanjem. Kišinovpokušava sebe da opravda. Snovi stoje kao najava egzi-stencijalne tačke (pojave savesti u Razgovoru sa Nečasti-vim) koja treba da vodi i usmeri ka razrešavanju dramskogsukoba. Posle čitanja Dnevnika, autor daje odgovor napitanje zašto je Luka izabran da intervjuiše pisca Ki-šinova, a odgovor je – Kišinov želi da ga Luka ubije za-to što previše voli sebe, samim tim i život, a on nije ustanju da to sam uradi. Time Petar Luku uvlači u sop-stveni sukob sa savešću, sam ne može da razreši. AutorFilip Čolović atmosferu romana gradi naglim preki-dima u trenutku kulminacije određene dramske situacije,pa se vrati opisu unutrašnjosti Kišinovljevog stana(opisuje spoljašnje stvari, prostorije). Rasplet se odla-že Lukinom uznemirenošću, pokušajima razlučivanjašta se zaista dešava, pokušajima odlaska i ponovnim vra-ćanjima. Kako se približavamo raspletu, granice fikci-je i istine postaju sve tanje, dok se granice likova meša-ju i gube. U bezizlaznoj situaciji, zamršenom čvoru, za-jedno egzistiraju i Luka i Petar: njihov život, reči, mi-sli, stan, prostorije i predmeti koji se tu nalaze. Ujednom trenutku, Luka racionalizacijom pokušava daobjasni situaciju u kojoj se našao, a kao polazište zasvoje objašnjenje uzima gubljenje dodira sa stvarnošćusamoga Petra. Verovatno je i bio u logoru, ali mu se sveizmešalo u glavi, tako da ne razlikuje sopstvenu fikcijuod istine. Sve dok Petar sam, pričom ne potvrdi isti-nitost i autentičnost Dnevnika, čija radnja je smeštenau 1942. godinu. U njoj govori kako su ga Nemci odveli inaterali da pogubi jednog logoraša, koji će poslužitikao model za jednog od glavnih likova knjige Devet slika.Aludirajući na smrt Lukine majke i sestre u Slavoniji,za vreme jednog drugog rata rečima: ,,Jesu li tako i vašiskončali?“, posle opisa svog zločina – Čolovićeva „uver-tira“ sve brže i brže se približava kraju, iu krešenduradnja se prekida. Rasplet, u poslednjoj 12. glavi romanaje problematičan, nedovoljno motivisan. Luka istrčava isa Dunavskog mosta skače u vodu. Ta scena je poznata iz knji-ževnosti i filma, „na prvu loptu“. Pisac je uverljivonaslikao realnu situaciju, koja se u razvoju radnje pre-tvara u suštinski sukob junaka. Time se otkriva unu-trašnja složenost oba lika i to predstavlja odliku moder-ne američke drame u stilu Tenesija Vilijamsa.
Željko Timotić

31.05.08 Politika

Nikada mi nije palo na pamet da bi mi neki od pisaca, u nekom trenutku našeg razgovora, između ostalog, mogao reći: A sad me upucaj pištoljem koji stoji spreman u fioci pisaćeg stola. Zna se: prejaka reč može ubiti kao kuršum, ali u takvoj nezgodnoj situaciji našao se Luka, glavni junak romana „U đavoljoj koži“ Filipa Čolovića. Luka je pošao da uradi intervju sa poznatim piscem Petrom Kišinovim, a tamo, u stanu pisca-starca, sačekali su ga odgovori koje svakako nije očekivao. Moje knjige su se okrenule protiv mene, one traže moju glavu. Zapravo, tako je počela duodrama u prozi sa trilerskim obrtima čiji vam sadržaj ne smemo otkrivati, jer bi revoltirani budući čitalac romana, kome bismo pre vremena-pre čitanja otkrili kraj, na slepoočnicu pisca prikaza mogao prisloniti cev istog onog pištolja iz fioke sa početka priče. Upucaću te ako samo još jedared prepričaš knjigu.

Zbog toga bismo sasvim obazrivo mogli reći da je Filip Čolović - pesnik i televizijski reditelj, rođen 1978. godine u Beogradu - uspeo u svojoj nameri da napiše tematski složen a opet pitak i uzbudljiv roman, formalno koncipiran kao razgovor dvojice glavnih junaka: novinara Luke i književnika sumnjive (jezive logoraške) prošlosti Petra Kišinova – razgovor u čijim pauzama Luku potresaju tragični flešbekovi vezani za tragediju porodice u Slavoniji, plus: umeću neobjavljene priče, snovi i jezivi dnevnici pisca koga intervjuiše i koji svom silom pokušava da mu otkrije zastrašujuće tajne iz svoga života. Flešbekovi koji sevaju poput munja nadopunjuju i na momente prekidaju napeti, neobični razgovor, nagoveštavajući postojanje određene tragičke krivice koja se godinama vukla i koja će sada poput groma obrušiti na jednog od junaka ili pak na obojicu - neću reći, uzalud otvarate fioku. Snovi i priče Petra Kišinova prilika su da nam pisac ispriča još nekoliko snova-priča gratis, o Kafki koji u Šumatovcu priča kako je napisao Proces ili o Disu i njegovom poslednjem putovanju.

Koliko je čvrsto oblikovana glavna triler fabula za čijim epilogom čitalac naprosto juri kroz priču o zločinu koji se desi čim se stvori i najmanja prilika – toliko su digresije raznolike i rasute po priči, te će ih čitalac sam morati složiti sa pasusima koje tokom intervjua izgovaraju Luka i Kišinov. Može biti da je roman „U đavoljoj koži“, inače sasvim dobro napisan, sa nekoliko pronicljivih i oštroumnih misli koje pisac nenametljivo i nepretenciozno nudi u pozadini priče – suviše kratak da bi u sebe primio jednu dobru dozu umetnitih priča koja mu je namenjena i na čijim osnovama zapravo i počiva, ali da pritom na pojedinim stranicama knjige naprosto nije bilo dovoljno prostora da se bolje motivišu zaista nagli potezi koje povlače glavni junaci. Kao takvi oni jesu iznenađujući i rade za obrte, ali se ipak čini da za pojedine radnje Kišinova ili Luke nije bilo dovoljno uvoda, dovoljno rečenica kojima bi se motivisali njihovi nagli pokreti, baš kao i njihovo ponovono smirivanje i nastavljanje teškog razgovora koji je Čolović vrlo vešto koncipirao. To ne znači da pisac loše profiliše svoje junake. Sasvim jasno možemo videti u kakvom su stanju njihove utopljene duše, ali vatra među njima se ne rasplamsava polako, već se čas gasi, čas pali, do poslednjeg odlično zamišljenog i dobro napisnaog poglavlja koje i formalno podupire osnovni problem čitave priče. A to je pitanje zločina i kazne koji se uzročno-posledično neprekidno vrte u krug, ne ostavljajući mogućnost čoveku da iz toga kruga izađe, da jednostavno siđe, da stavi poslednju tačku. Pištolj uvek stoji spreman u fioci, a vi sad sami proverite da li će i ovde, po starom pravilu, na kraju morati da opali.

Mića Vujičić