Turski kovčeg - putopis

16.02.08 Danas

Moja prva asocijacija kad sam u ruke uzela knjigu Gradimira Ivanića Turski kovčeg bila je neka stara riznica sa blagom slučajno otkrivena na morskom dnu. To predosećanje da se radi o nečemu čudesnom, nesvakidašnjem, neponovljivom i osobenom počelo je da se obistinjuje od prve stranice.
Zaista, knjiga nudi blaga svakojaka, obilje pozitivne energije, pregršt znanja, brižljivo prikupljenih podataka, mnogo ljubavi i strasti da se s čitaocima podeli jedno lepo iskustvo u jednoj divnoj zemlji kakva je Turska.
Povod za njeno pisanje je, kako autor sam kaže, tumaranje jedne ronilačke ekipe u kojoj se i sam nalazio tokom jula meseca 2001. godine po Turskoj, tačnije njenoj južnoj obali u okolini Antalije. Međutim, ovo nije knjiga o ronjenju. Nije čak ni klasični putopis. Turski kovčeg nije ni tečno ispričana povest jednog dela sveta "koji pati od viška istorije", i koji je kao takav večna inspiracija ljudi najrazličitijih interesovanja.
Gradimir Ivanić nas ovom knjigom spretno vodi ne samo kroz svet morskih dubina turskog Mediterana, koji takođe ume da bude izuzetno uzbudljiv, već kroz svet helenske mitologije, iščezlih civilizacija (hetitske, likijske, grčke, vizantijske, seldžučke, osmanske i republikanske Turske), svet starih arhitektonskih i arheoloških spomenika s kojima se susretao. Međutim, kao da ni to nije bilo dovoljno, autor nas spretno obaveštava o čuvenim velikim brodolomima, istraživačima i pomorcima, vojskovođama i ratnicima. Daje čak i kratku i manje poznatu povest Moldavije.
Gradimir Ivanić je, po sopstvenom priznanju, u Tursku krenuo opterećen predrasudama, stereotipima, zabludama svakojake vrste od kojih svi pomalo patimo. Sve te predrasude, stereotipi i zablude ustuknule su pred veličanstvenošću lepote turske zemlje, srdačnosti njenih ljudi, bogatstvom njene prošlosti, privlačnim zagonetkama njene obale. Čini se da se maloj i simpatičnoj ronilačkoj ekipi vrtelo u glavi od obilja koje Turska pruža.
Turski kovčeg je knjiga koja se može pročitati u jednom dahu, ali koju valja više puta pažljivo čitati. Ne postoji, koliko mi je poznato, delo koje s toliko entuzijazma spaja naizgled nespojivo, da bi se, na kraju, zaključilo da, kako autor sam lucidno primećuje, ima neka "čudesna sprega koja postoji između naizgled potpuno različitih i međusobno nezavisnih stvari". Ne postoji kod nas knjiga koja na ovako zanimljiv, nekabinetski, a istovremeno precizan i pouzdan način na jednom mestu iznosi niz činjenica, na primer, iz života i političkog dela Mustafe Kemala Ataturka, njegovog ličnog života i političke harizme. Takođe, niko nije napisao tako lepe i pamtljive stranice o mladoturskom pokretu i njegovim protagonistima. Niko se nije usudio da zagledan u ostatke vizantijske civilizacije ispriča povest nekih njenih careva, istoriju hrišćanstva. Iako su te činjenice mahom poznate, Gradimir Ivanić ih je stavio u svoj kovčeg podsećajući nas na prolaznost ljudskih stvari na svetu, na prolaznost i trošnost sile i moći i našu sopstvenu privremenost.
Na stranicama Turskog kovčega ima veoma mnogo novih i nepoznatih pojedinosti. Za mene su takva poglavlja Levisi - grad koga više nema - priča o mrtvom gradu Kaya Koy i razmeni grčkog i turskog stanovništva posle Oslobodilačkog rata; Tor - legenda koja plovi ili Brod proteran iz sećanja - pripovest o najvećem brodolomu koji je zadesio brod Vilhelm Gustlof 30. januara 1945. godine. Neko se može pitati kako je moguće da se na stranicama jedne knjige nađe bezbroj činjenica iz raznih oblasti ljudskog saznanja. Upravo u tome leži spisateljsko umeće Gradimira Ivanića - da načini fine, neosetne prelaze između vekova, da načas podseti na Svetog Nikolu ili da se zapita "Šta li je Isus radio u Indiji?". Kad sam čitajući knjigu naišla na prelepe stihove persijskog pesnika Sadija, koje sam učila napamet kao brucoš, bila sam potpuno pokorena.
Vrednost svoje knjige pisac je sam nehotice izrazio rečima: "Kad sam stavio dlan na hrapavu površinu sarkofaga koji stoji ispred hotela, osetio sam neku vrstu blagog strujanja, kao da se uspostavlja kontinuitet između prošlosti i sadašnjosti". Uverena sam da će mnogi čitaoci čitajući Turski kovčeg osetiti taj kontinuitet i da će ih ova knjiga podsetiti na nešto što su nekada znali ili pročitali, poučiti onome što do sada nisu znali, obogatiti i biti im svojevrsni vodič kroz Tursku. Neizostavno će je čitati svaki naš student.
Konačno, ovakva knjiga ne bi postigla cilj da nije obogaćena obiljem predivnih fotografija i da nije štampana u luksuznoj opremi, za šta se pobrinula izdavačka kuća Službeni glasnik. Kao pisac i istraživač, Gradimir Ivanić i njegova knjiga to nesumnjivo zaslužuju. Prof. Mirjana Marinković