Trijumf tragedije : teatralna povest

20.02.22 Danas

Već naslov najnovijeg romana beogradskog pisca Nenada Petrovića (1961) – Trijumf tragedije (Niški kulturni centar, Niš 2021), nagoveštava čitaocu da je reč o futurističko-katastrofičnom delu.

Romaneskna futuristička priča koja počinje nekih pedesetak godina unapred u odnosu na današnje vreme, sva u aluzijama i digresijama, evocira i rekonstruiše istorijske procese, politička i duhovna kretanja u Evropi i svetu tokom 19, 20. i prve polovine 21. veka.

Naime, u romanu, savremeni svet je odavno duhovno sahranjen, suviše dugo su svetske vlade, bez obzira na međusobne razlike, pretvarale svoje podanike u „dobrovoljne sluge“, a mase širom sveta pristale da se odreknu i same ideje slobode.

Ispranih mozgova, nisu pružali otpor svojim elitama koje su – međusobno sukobljavajući sopstvene „vitalne interese“ – dovele do nuklearnog rata, odnosno do Trećeg multinacionalnog ludila, kako pisac tu svetsku katatrofu naziva.

Tako je trijumf zla doveo do trijumfa tragedije.

Ovo je u isti mah kafkijanski, orvelovski i hakslijevski roman u kome se srećemo sa glavnim junakom koji pre izbijanja svetske nuklearne katastrofe živi u baš takvom totalitarnom društvu koje ne dozvoljava drugačije mišljenje do jednog jedinog – onog Vođinog.

On je i sam prinuđen da „za koricu hleba“ radi u Ministarstvu istine (Ministin) iako u osnovi prezire i svoj posao i takvo društvo, pa potajno, doduše samo u mislima, izvrgava ih podsmehu.

Glavni junak sticajem srećnih okolnosti neposredno po prvom atomskom udaru uspeva da se uz pomoć uticajnog prijatelja ukrca u jedan od poslednjih letova za imaginarno dalekoazijsko područje, još nekontaminirano radijacionim zračenjem.

Sa sobom nosi najnužnije stvari ali ne zaboravlja ni izvesnu sumu dolara („trebaće!“) kao i neizostavne predmete naše moderne civilizacije, poput mobilnog telefona i jednog malog tranzistora na baterije.

Dolazi u malo azijsko selo čije malobrojno stanovništvo živi skoro plemenskim životom i osim sitnijih nabavki u obližnjem gradiću, nema mnogo dodira sa modernom civilizacijom.

Tu otpočinje nov život, nada se privremen, dok se „stvari u svetu nakon uzajamnog uništenja triju velikih sila, koliko toliko ne stabilizuju“.

Na tranzistoru hvata svetske radio stanice i tako saznaje neophodne vesti o razaranjima, o opštoj pustoši, radijaciji, o silnim ljudskim žrtvama.

U tom kontekstu Petrović preko reminiscencija svog naratora, što ličnih što opštih, ukazuje na ključne događaje koji su svojom kumulativnom sinergijom proizveli sukob velikih svetskih sila i svetski nuklearni rat.

Zapravo naratorove reminiscencije i politički sudovi koje u zgužvanoj, iskrzanoj beležnici običnom hemijskom olovkom zapisuje u svom prinudnom izbeglištvu, fabula su ovog romana.

U zapise glavnog junaka utkani su glasovi i ideje antičkih, srednjovekovnih i novovekovnih filozofa i političara ali i Francuska revolucija, Francusko-pruski rat, Drajfusova afera, Prvi svetski rat (koji autor naziva Prvo multinacionalno ludilo), pojava fašizma u Italiji 1922, velika svetska ekonomska kriza 1929, Hitlerova pobeda i uspostava nacizma u Nemačkoj 1933, Drugi svetski rat (Drugo multinacionalno ludilo), velika pobednička pa docnije oštro sukobljena trojka – Čerčil, Ruzvelt i Staljin; Hladni rat, krah socijalizma u svetskim okvirima, neoliberalizam koji totalitarizuje svet.

Bile su to neuralgične istorijske tačke naše civilizacije, i svaka je na svoj način predstavljala svojevrsni okidač Trećeg multinacionalnog ludila, odnosno Trećeg svetskog rata, tog svojevrsnog Armagedona!

Erudicija i imaginacija dve su uzajamno prožimajuće energije koje oblikuju ovaj roman Nenada Petrovića.

NJegov jezik je eruditivan te stoga prilično razbokoren ali ne i hermetičan.

Emocionalni intenzitet i spoznajni potencijali ovog romana kulminiraju u onim delovima u kojima autor simbolički i metaforički dočarava užasavajuće domete objektivističkog istorizma, filozofskog i religioznog misticizma i mitskog patriotizma.

NJegov junak-narator tako zapisuje svoje kritičko-ironične misli o pređašnjem svetu i shvatanjima nacijÔ: naša religija je jedinospasavajuća, njihova je jeres; Bog je naravno na našoj strani jer smo mi pravednici; uvek smo mi bili na pravoj strani istorije, a naši neprijatelji nisu; oni drugi, a ne mi, čine zločine; naša politika je poštena, a njihova podla i pokvarena; mi smo plemeniti u pobedi i strpljivi u porazu za raziku od njih.

Kad, međutim, utvrdi kako su „sva zmijska jaja savremenog sveta – fašizam, nacizam i komunizam – proistekla iz teorija francuskih buržuja o slobodi, bratstvu i jednakosti“ i da zapravo tako šta, po njemu, „u stvarnosti ne postoji“, onda on ulazi u prostor misaonog tragalačkog zanosa, a sÔm pisac u prostor zanimljive romaneskne intrige, koja se poput teorija zavere mnogima neće dopasti, ali koja, ako ništa drugo, ukazuje na to koliko je svet današnjice politički i ekonomski polarizovan, tragično konfuzan i na pragu opasnih sukoba.

Javno proklamovana demokratska načela sve više se pretvaraju u sopstvenu suprotnost i vode u novi totalitarizam. I to onaj, koji je u romanu trijumfovao, proizvevši tragediju armagedonskih razmera.

U tome vidimo i svojevrsnu opomenu današnjem svetu.

Zlatoje Martinov