09.01.09
Tri sveta kao pribežište
Sunčica Denić
Valjalo bi da reč, za koju se daje glava, bude istinita. Ako nije, bila bi to zamka koju sami sebi postavljamo, kaže spisateljica
Vranje – Nakon što je izazvao izuzetno veliku pažnju, kako ljubitelja pisane reči tako i stručne javnosti u Srbiji, roman „Tri sveta” književnice Sunčice Denić, kako je pre neki dan objavljeno, ušao je u uži izbor za NIN-ovu nagradu za roman godine. Kao da su književni kritičari Danica Andrejević i Mihajlo Pantić, govoreći na promociji ovog romana u prepunoj sali biblioteke „Bora Stanković” u Vranju, sve to pa i mnogo toga drugog predvideli i najavili. Na pitanje koji od „tri sveta” u romanu nosi poruku, opominje i upozorava na poštovanje onog što je sveto svuda u svetu, autorka Sunčica Denić za „Politiku” kaže:
– Sva „tri sveta” u naslovu romana metaforično – i kada se misli na tri geografska sveta (Kosovo, Vranje, Češka) – predstavljaju i druge svetove. U emotivnom, psihološkom, pa, ako hoćete, i u filozofsko-religioznom smislu oni nose poruku, blago opominju i posredno upozoravaju na poštovanje opšte svetosti. Jer, koliko je zlo vidno svuda, toliko je ljubav moguća svuda. Tako je bilo, tako jeste, a trebalo bi i da bude. Književnost, kao i sva umetnost može da prepozna i prenese tu zajedničku istinu, da uputi na opštu meru pravde i prava. U romanu se, najpre, sve vraća i meri Kosovom, kućom i čovečijom dušom. A kod sva tri sveta je, možda, najveća sličnost odsutnost Boga.
Zašto baš „tri sveta”?
Tri sveta su kao tri pribežišta u prostoru i vremenu; ili, kao tri sveta našeg lica i naličja: vidljivog, nevidljivog i mogućeg. Trijada je broj celine. Stara izreka kaže: „U trima nas ima”.
Emocije, a posebno ljubav i privrženost kućnom pragu, dominantne su u svakom natpričavanju sa istorijom. Zašto?
Pisala sam o onome što znam i što sam saznala ili prepoznavala. O onome što očekujem. O nemoći da se progovori, takođe. U romanu, moja tema je ćutanje. Nema značajnijeg momenta u knjizi, niti lika koji ne promoviše ćutanje. Ćutanje je ovde preduslov za stvaranje, i vrlo važan problem. Važnije u romanu od ćutanja jeste – Kosovo. Još važnija je ljudska nesreća. Neizmerna količina tuge na nekoga deluje tako da zanemi. A kud će čovek ako ne do kućnog praga? Do tajne, do ljubavi? Kud će ako ne tamo gde je zabrana, gde je nemoguće? Kao da je taj arhetip patnje i progona ostvaren u junacima ponaosob. A kada se čovek nađe na strašnijem mestu no što je do tada, igde, mogao da prepozna ili pročita, pita se treba li verovati u reč. Ipak, roman „Tri sveta” nije samo slika ponora. Naprotiv! Taj mozaik – slika, sastavljen od delova, pravo značenje ima tek kada su oni celina.
Koliko ste pisali knjigu?
Dugo. Zato što ono o čemu sam progovorila nosim dugo a, opet, kao da nisam stavila tačku, kao da je svakim danom dopisujem. Čak i danas.
Roman ima tri nivoa sa kojih se može čitati i tumačiti autopoetička slika ta tri sveta, koja se može razumeti i srcem i umom. Njih prati osnovna misao o nemanju slobode, ljubavi i razumevanja, i o osuđivanju različitosti. Nemanje slobode ne vezujem samo za Kosovo. Prepoznala sam to i u Vranju, kao i na nekim drugim mestima. Nemati slobodu je veliko je zlo. Zato u romanu putovanja junaka prate tri neobična bića: beli zec, srna i soko. Njihova simbolika ima univerzalnu poruku svedočenja i savesti.
Vi ste spisateljica sa Kosova i Metohije, koja je progovorila o istorijskom i nadistorijskom, istinito...
Ako sam progovorila o istorijskom i nadistorijskom, a razumelo se kao dovoljan razlog za poređenje sa Atlantidom, ili univerzumom koji „traži stvari spasenih iz brodoloma”, onda je to, za sada, dovoljno. Moja priča koja nije stala u roman, kako glasi podnaslov knjige, počinje od Kosova a roman počinje od Češke. Valjalo bi da reč, za koju se daje glava, bude istinita. Ako nije, bila bi to zamka koju sami sebi postavljamo.
Aleksandar Davinić
03.10.08 Danas
Mutacije nacionalističkog kiča
Sunčica Denić, Tri sveta
Davne 1921. godine u Beogradu našla su se dva velika književnika od kojih je svaki na svoj način bio drugačiji, odnosno Drugost u odnosu na establišment. Mislim na trenutak kada su svoje kreativne snage udružili Stanislav Vinaver, Jevrejin i Todor Manojlović, čovek za koga postoje pretpostavke da je bio različite seksualne opredeljenosti, a koji su tada započeli biblioteku Albatros.
U proglasu povodom osnivanja oni su zapisali: „ŠU biblioteci "Albatros" biće objavljivano sve ono u čemu se pokazuje ceo čovek i što govori čoveku i duši kao takvima”. Već sam ranije govorio o postepenom srozavanju ove sjajno zamišljene biblioteke, koja u poslednje vreme doživljava zastrašujući kolaps uz mestimične izuzetke, ali je knjiga Sunčice Denić, "Tri sveta", zaista sunovrat kakvom se ni u najgorim snovima nismo mogli nadati.
Ne radi se samo o tome što je knjiga loše komponovana, što je bleda i beživotna, već pre svega što je uvredljiva za svakog čitaoca koji misli svojom glavom i što direktno vređa dvadeset posto nesrpskih građana zemlje u kojoj je objavljena. Sunčica Denić je, naime, spisateljica sa Kosova koje su, prema njenim rečima, okupirali Šiptari, a tri sveta iz naslova odnose se na svet detinjstva i radosti dok su Šiptari znali gde im je mesto, na svet „gorkog” izbeglištva u Vranju i na kratkotrajni boravak u Češkoj republici zarad naučno-istraživačkog rada jer je spisateljica, pored toga što je nacionalno osvešćena i univerzitetski profesor (kao da ta dva najčešće ne idu zajedno). Dok je, dakle, sve bilo tako da sam ja bio/la tlačitelj/ka, i dok sam mogla da vladam svim onim necivilizovanim „Turcima i Šiptarima, tim nepoetičnim protivnicima, a epskim osvajačima“ (str. 143), dotle je sve bilo u redu. Taj "lapsus mentalis" koji otkriva suštinu srpsko-albanskog sukoba, a koji je nedavno tako lepo kod ministra odbrane, kao ekskluzivnog predstavnika zvaničnog establišmenta, primetila Biljana Srbljanović, u ovoj knjizi funkcioniše besprekorno. Sve se može i sve valja dok se ne dogodi „zločinački pokušaj da se svet nasilno menja“ (str. 141), odnosno dok se potlačeni ne pobuni.
Međutim, kad se uloge obrnu, onda nastaje frka. Autorka se pita kako spavaju Albanci koji rade to što rade, mada ostaje nejasno šta je to što rade, a što im do sada nije rađeno? Ops, odjednom Šiptari postadoše Albanci, ta transmutacija, taj "apgrejd" se ne dešava preko noći, napotiv. U trenutku kad bes mine i kad se prihvati ta poetizovana uloga žrtve, ta velikodušnost ispaštanja, „zečji pogled“ nacionalističkog kiča koji je uvek već gluv za sopstvenu odgovornost, onda je moguće da se i protivnik preobrazi i da iz niže rase, iz rase mutanata, postane nešto što malo više liči na čoveka. Naravno, percepcija se menja, knjiga postaje krotkija, crkvenija, dostojanstvenija, rečju duhovnija, ali, na žalost, i dalje beznadežno loša i do zverstva agresivna.
Taj lažni tragizam istorije na koji se ovde na Balkanu prečesto naseda, a koji je spreman da se u jednom trenutku bespogovorno povinuje odlukama političkog vrha, a koji nikad nije sposoban da pristane na osnovna merila ljudskog dostojanstva, koja bi trebalo da važe za sve i svakoga, osim za Šiptare, naravno, obija se o glavu i Sunčici Denić i svim njenim saplemenicima i samisliocima koji brane „najskuplju srpsku reč“. U trenutku kad državni vrh napušta Kosovo jer vidi da brod tu tone, onda je i naša spisateljica spremna da svoje dojučerašnje komšije nazove Albancima, ali i da potraži utehu u crkvi. Stoga prepodobna Sunčica može na kraju svog pisanija bez trunke blama da izjavi, citirajući Crnjanskog: „Moj zavičaj je Srbija“, ne promišljajući odnos te iste Srbije prema njoj.
Kakve ovo ima veze sa onima koji su osnivali biblioteku Albatros? Jedino takve što bi u Srbiji, u kojoj je Sunčica Denić dominantan misaoni tok, njih dvojica, kao Jevrejin i kao "queer" morali da se nađu u nekom getu, morali bi da budu izopšteni, makar u onoj meri u kojoj su Šiptari bili izmetnuti iz srećnog sveta Sunčicinog detinjstva. Ostaje nam samo da se pitamo kakve bi posledice po ionako zbunjenu srbijansku književnost imala takva operacija. Svakako je jasno da tu o čoveku kao skupu protivrečnosti i razlika ne bi bilo ni traga ni glasa.
Autor: Vladimir Arsenić
