Tri generacije grčkih pisaca

18.10.07

Ono što je Kazancakis pokušavao, u najosnovnijem smislu, bilo je da hrišćanstvo i Hrista uvede u 20. vek. To je značilo prerađivanje hrišćanskog učenja da bi se omogućilo da ono bude kompatibilno sa naučnom istinom, naročito sa istinom Darvinove teorije evolucije.

Profesor Piter Bin (Peter Bien) na Dartmaut koledžu u SAD, do nedavnog penzionisanja, predavao je englesku uporednu književnost. Naučnu slavu je, međutim, stekao po svojim studijama o novogrčkoj književnosti. Smatra se jednim od najvećih autoriteta za delo Nikosa Kazancakisa o kome je poslednjih tridesetak godina objavio šest zasebnih dela. Kod nas se nedavno pojavila njegova studija "Tri generacije grčkih pisaca” (u prevodu Sonje Vasiljević, u izdanju Karposa) koja je ujedno i jedina publikacija kod nas koja se u celosti bavi književno-teorijskim problemima novogrčke književnosti. Povodom 50 godina o Kazancakisove smrti razgovarali smo sa prof. Binom.

Pre dvadesetak godina, u vašoj studiji o "Tri generacije grčkih pisaca”, napisali ste kako ne znamo da li će se Kazancakis čitati i posle 50 godina nakon smrti. Navršilo se, evo, 50 godina od njegove smrti. Koliko je danas, po vašem mišljenju, Kazancakis prisutan ili zaboravljen, u samoj Grčkoj ali i u Evropi i Americi?

- Ove godine, kada se obeležava 50 godina od Kazancakisove smrti, ima očigledno puno dokaza da se on čita i da se o njemu raspravlja u Americi, Evropi i Grčkoj. Dobro je da univerzitetski profesori pišu o njemu, čak i kada zapravo nisu ljubitelji njegovog dela. Ipak, on i dalje nije čest predmet univerzitetskih predavanja.

Jedan od ključeva za razumevanje Kazancakisovog dela jeste njegovo "učenje o prelaznom dobu“. "Ne možemo biti pagani jer je hrišćanstvo zatrovalo naš odnos prema materijalnim stvarima, a ne možemo biti ni hrišćani, budući da je darvinizam uništio savršeni duhovni svet.” Društva su uvek na neki način "u prelaznom dobu“ što je činjenica koja će Kazacancakisa uvek pomalo činiti aktuelnim?

- Kazancakisova doktrina o "prelaznom dobu“ je jedna od ključnih za njegovo učenje. On ponekad nagoveštava da se svaki prelazak u izvesnoj tački završava (mislio je da će naše doba trajati dvesta godina); s druge strane, čini se da ponekad kaže da smo mi uvek u stanju prelaska. Mnogi vidovi Kazancakisove tehnike čine ga danas prevaziđenim piscem, ali je uistinu izuzetno savremen po gledištu da naše duhovne vrednosti moraju biti kompatibilne sa naučnom istinom, posebno sa darvinističkim učenjem o univerzalnoj evoluciji.

Kazancakisov misaoni svet je izuzetno interesantan - rano se formirao i ostao je konzistentan do kraja njegove duge karijere. Poznata je Ničeova uloga u njegovom kreiranju. Gde se Ničeov uticaj posebno očitavao?

- Sam Kazancakis je po tom pitanju potpuno jasan. Niče je glavni uticaj na njega izvršio kao "negator“: ličnost koja želi da porekne prihvaćene "istine“ svog doba - da se izbriše prošlost kako bi se omogućilo da nove i bolje vrednosti zauzmu mesto starim.

Ipak smatrate da Kazancakis nije bio ničeovac, ali ni komunista, ni fašista, ni hrišćanin, nego da je bio je bergsonovac. Možete li da pojasnite šta zapravo znači Bergson za njegovo delo?

- Komunizam je Kazancakisa privukao samo nakratko, nakon 1923, ali se nikada nije složio sa marksističkim isticanjem ekonomije. On svakako nije bio hrišćanin u tradicionalnom smislu, posebno stoga što nije verovao u zagrobni život. Žestoko se protivio se fašizmu i nacizmu nakon 1940, mada je u ranim godinama bio u izvesnom smislu ambivalentan prema Musoliniju i Hitleru. Njegovo ključno verovanje, barem od dvadesetih pa do smrti, moglo bi se nazvati bergsonovskim "vitalizmom“, neodarvinističko verovanje u evoluciju kao najznačajniju realnost i takođe vrlinu. To za njegovo delo znači da se divio svakoj osobi ili sili koja je odbila da ostane vezana za postojeća verovanja ili prakse, i koja je umesto toga pomogla da se svet kreće napred - ili, kako je to on voleo da kaže - koja je pomogla svetu da "transsupstantivira materiju u duh“, pravac na koji je ukazao Bergson za univerzalnu evoluciju.

Živeo je u najburnijem periodu grčke istorije - dva svetska rata, balkanski ratovi, maloazijska katastrofa, građanski rat nakon drugog svetskog rata. U kojoj meri su Kazancakisova politička uverenja u takvim uslovim mogla biti konzistentna?

- Njegova politička stanovišta nisu, zapravo, ostala konzistentna. Najpre je bio vatreni nacionalista (od 1906. do otprilike 1920). Taj period je kulminirao njegovom službom 1919. u spasavanju kavkaskih Grka od progona boljševika. Zbog atentata na Dragumisa 1920. njegov nacionalizam je počeo da se koleba i kasnije, posebno zbog maloazijske katastrofe 1922. koja ga je učinila antinacionalistom. Godine 1923. postao je "boljševik“ koji zagovara nasilno revolucionarno delovanje da bi se smrskao dekadentni kapitalizam Zapada. Ali uskoro će zagovarati "metakomunizam“ umesto komunizma a kada je konačno iskusio Sovjetski Savez, potpuno je odustao od "boljševika“, mada je u osnovi ostao levičar do kraja života. Iako je uvek bio pobornik nasilja kao političkog instrumenta, nakon užasnog iskustva Drugog svetskog rata i okupacije Grčke od strane Sila osovine, počeo je da zagovara socijalizam - tj. nenasilno suprostavljanje kapitalizmu - on je čak nakratko predvodio jednu socijalističku političku stranku neposredno nakon nemačkog povlačenja. U grčkom građanskom ratu podržavao je generala Markosa Vafijadisa nasuprot Zaharijadisu, koji je predvodio Grčku komunističku stranku i bio pristalica staljinističke čvrste linije. Na samom kraju života, zdušno je podržavao kineski komunizam.

Bergson je uticao i na Kazancakisovu komplikovanu teološku koncepciju, ali je na nju uticao i budizam. U kojoj meri su budističke ideje značajne i prisutne u njegovim romanima, dramama, teorijskim ogledima?

- Kazancakis je puno čitao o budizmu dok je boravio u Beču 1922, iskreno razočaran u nacionalizam. Najbolje mesto gde se vidi šta je osećao kada je budizam u pitanju jeste drama "Buda“, njegovo uistinu izvanredno delo koje posmatra zapadni aktivizam kao suprotnost budističkom prihvatanju sudbine i smrti, aktivizam koji se prikazuje kao uzvišen ali konačno uzaludan. To je ključni tekst, što se budizma tiče. U "Grku Zorbi“, Gazda (za kog je Kazancakis donekle služio kao uzor), pokušava da egzorcira Budu time što će završiti komad o njemu, da bi mogao da se prepusti aktivnom životu. Na kraju romana, pošto mu je aktivni život propao, Gazda se ne vraća budizmu nego, umesto toga, počinje da funkcioniše kao kreativni umetnik. Otuda je umetnost zamenila Budu kao duhovni princip koji je sposoban da se uhvati u koštac sa uzaludnošću života.

Njegove knjige su, kažete, izuzetno intelektualne i bez ikakvog zanimanja za opsceno. Ipak je Kazancakis zbog svoje knjige "Poslednje (Hristovo) iskušenje“ optužen za opscenost, isključen iz Pravoslavne crkve, a knjiga je u Rimu stavljena na indeks zabranjenih knjiga. Povodom polemike oko Skorsezeovog filma, snimljen po toj knjizi, tvrdili ste, međutim, u New York Times-u 1988. da je po sredi svojevrsno nerazumevanje Kazancakisa - njegova verzija jevanđelja ne potkopava hrišćanstvo nego Isusovu poruku čini smislenijom modernom čoveku. Smatrate li i dalje da je po sredi nesporazum, da je reakcija pravoslavne Crkve bila prenagljena i preterana?

- Oni koji su se protivili "Poslednjem iskušenju“ to su, verujem, u svim slučajevima činili a da nisu pročitali roman. Oponenti nisu razumeli niti sam roman niti Kazancakisovu duboku religioznost. Isto je i sa onima koji protestovali protiv Skorsezeovog filma, bunili su se a da film nisu gledali. Ono što je Kazancakis pokušavao, u najosnovnijem smislu, bilo je da hrišćanstvo i Hrista uvede u 20. vek. To je značilo prerađivanje hrišćanskog učenja da bi se omogućilo da ono bude kompatibilno sa naučnom istinom, naročito sa istinom Darvinove teorije evolucije. Mnogi teolozi kojima je smetalo da čitaju romane i da vide film, smatraju da je Kazancakisova religijska vizija izuzetno "napredna“ i da je u potpunosti saglasna sa izvesnim trendovima u liberalnoj hrišćanskoj teologiji danas.

Kako Vam se danas čini sva ta ondašnja medijska buka oko tog filma? Danas bi bilo, posebno u Americi, još više protesta zbog slične interpretacije Hristovog života?

- Ah, da, netrpeljivost hrišćanskih konzervativaca traje i danas. Za nekoga ko misli da je svaku reč u Svetom pismu napisao Bog lično, Kazancakis nikad neće biti prihvatljiv.

Kazancakis je čuven po još jednom romanu - "Grku Zorbasu“. Nabokov je govorio da nije poznat on, nego Lolita. Možda je i Zorbas poznatiji od Kazancakisa? Književni lik nad kojim autor nema više kontrolu?

- Da, Zorba je iskoračio sa štampanih stranica i postao odvojena, živa realnost na više načina. Ali svako ko poznaje Kazancakisovu karijeru i delo kao celinu shvata da je Zorba samo njegov mali deo. Celina je ono što je uistinu izvanredno.

Po mnogima, najbolje Kazancakisovo delo je "Odiseja“. Ono se svuda hvali, poštuje, ali ima sudbinu Muzilovog "Čoveka bez osobina“ ili Prustovog "U potrazi za izgubljenim vremenom“ - svi ih hvale ali se slabo čitaju. Možda je razlog u tome što je jezik tog dela težak? Imao sam neke grčke kolege koji su radije Odiseju čitali u engleskom prevodu nego na grčkom. Ona je takođe bila "all Greek for them“?!

- "Odiseja“ je poetski ep koji se sastoji od 33333 stihova. To je razlog zašto je to delo teško, jer je poezija, ne proza. Pored toga, Kazancakis je žudeo da u taj ep umetne puno reči uzetih iz "dimotike“ - jezika kojim se služio običan narod i koji se razlikovao od "čistog“ jezika (katarevuse) kojim su se služili profesori, advokati, političari, naučnici itd. - kako bi "spasao“ te reči. Bio je prinuđen da u narednim izdanjima doda obilan rečnik. Ne mislim da je Kazancakis bio uspešan pesnik; on je kao prozni pisac bio istinski talentovan. "Odiseja“ otuda nije umetnički uspešno delo. Ono je ipak veoma značajno u Kazancakisovom opusu jer fikcionalizuje čitav bergsonovski sistem koji je bio tako bitan za njega. Ja ga stoga ocenjujem kao "suštinski dokument“ pre nego kao "književni trijumf“.

Godina 2007. je proglašena u Grčkoj "godinom Kazancakisa“. I vi ste dali svoj doprinos tom jubileju, putovali ste ove godine u Grčku?

- Da, veoma mnogo. Govorio sam 15. marta u Atini o prevodima Kazancakisa na engleski. Bio sam i gostujući profesor od 19. marta do kraja maja na Kritskom univerzitetu i držao devet predavanja o različitim aspektima Kazancakisovog stvaralaštva. Ta predavanja sam ponovio u Iraklionu i za širu publiku, pa su i publikovana u knjizi "Osam predavanja o Kazancakisu“. Govorio sam takođe u Atini u maju o temi "Zašto čitamo Kazancakisa u 21. veku“, a u Haniji o "Patriotizmu i nacionalizmu u Životu i doživljajima Aleksisa Zorbe“. Za nekoliko sedmica ću ponovo otputovati u Grčku, gde ću na Atinskom univezitetu govoriti o Kazancakisu kao "opsednutom regigijom“ (1. novembar), a Solunu ću 5. novembra držati predavanje "Kazancakisu u Berlinu 1922-1923“ a dva dana kasnije "Kazancakis kao epistolograf“.

Razgovor vodio: Dejan Aničić