Tri dana kod majke

15.03.07 Vreme

Pred publikom su tri izvrsne knjige nesumnjivog komercijalnog potencijala, koje razbijaju mit o totalnoj anglosaksonskoj prevlasti

Da li se to meni čini ili vaistinu sve više naših izdavača, onih okrenutih mahom popularnoj književnosti, uviđa jednu prostu, a dragocenu istinu: da se ne piše sva savremena (atraktivna) proza samo na engleskom jeziku? Okej, u načelu i trezveno gledano, ovo je otkriće dostojno toga da nadobudnom Otkrivaocu onaj azaboravni žandarm Crabtree poželi jedan ironični good moaning, ali fakat je da je trebalo da prođe neko vreme Prvobitne Akumulacije Tranzicionog Izdavačkog Kapitala pa da se shvati da ipak valja da se malo "šara", i da to čak može da bude i unosno... Naravno, svako gunđanje o totalnoj predominaciji anglosaksonske prozne konfekcije – kao i američkih filmova u bioskopima, recimo – predstavlja rizik da čovek čak i samome sebi zazvuči poput nekog od domaćih boraca protiv Novog svetskog poretka i sličnih zamlata: naravno da nije problem u toj i takvoj produkciji, nego u sužavanju i osiromašenju alternativa. Elem, čini se da ta faza naše izdavačke industrije (čuj, industrije?! U maloj, siromašnoj i nepismenoj zemlji?!) ionako sporo, ali neopozivo prolazi. Jedan od mogućih dokaza tome u prilog je i postepeno, sve prijatnije širenje ponude Lagune, poslednjih godina svakako najproduktivnijeg izdavača prevedene književnosti kod nas, koja je nakon silnih angloameričkih literarnih, neretko trendovskih blokbastera (fantastika, čiklit, diklit...), okušala sreću i sa domaćom književnošću, te sa manje razvikanim evropskim prevodima (švedski, poljski...).

Nakon uspešnog pokretanja edicije savremene srpske književnosti, urednik Igor Marojević potpisuje u "Laguni" i Ediciju XXI vek; hm, visoko obavezujući naziv, naročito kad znate da njegov produžetak glasi "edicija za književne sladokusce"... Prva dva naslova novopokrenute biblioteke su pred čitaocima, pa će svako imati priliku da sam proceni koliko je, jelte, opravdan. Kako god, ovaj je XXI vek startovao romanom italijanskog autora Otavia Kapelanija Ko je Lu Šortino (prevela Ana Marković De Santis; Laguna, Beograd 2006). Lako, bre, za tog Šortina, ali ko je, dođavola, Otavio Kapelani?! Ako vam se kaže da se radi o tridesetosmogodišnjem autoru koji je ovom knjigom, svojim romanesknim prvencem, doživeo veliki međunarodni uspeh, sve do Kine, to će vam reći manje nego ako dodamo da se radi o stanovniku Katanije, dakle o Sicilijancu... Koji, pri tome, uopšte ne namerava da izneveri vaša očekivanja od jednog Sicilijanca: pre bi se moglo reći da želi da ih podrije i šarmantno ih ismeje, pri tome sjajno zabavljajući i sebe i vas jednom "standardnom mafijaškom pričom" koja zapravo skoro pa od prve strane počinje da se raspada i da mutira... Te vam je, otuda, u njoj "sve poznato" (nema tog opšteg mesta iz kojekakvih "Kumova" i sličnog koje se tu neće pojaviti), ali je sve to nekako prokleto čudno izmešano, pa na kraju ništa ne pasuje. A sve počinje jednom trapavo, zapravo amaterski bedno izvedenom pljačkom u jednoj katanijskoj radnji, gde kao kolateralna žrtva pada slučajno prisutni policijski potporučnik. O, vota mistejka tu mejka! To je ama baš poslednje na svetu što treba onim pravim good fellas, onim koji rade Ozbiljan Posao, i koji vole da kontrolišu svoju teritoriju tako da se ovakva "sranja" ne dešavaju; kako će jedan od bosova filozofski reći, policija u principu ne pravi probleme najčuvenijoj sicilijanskoj privrednoj grani, osim ako ukokaš nekog njihovog: e, tad baš popiz... pobesne! Zato valja pod hitno naći krivca... Pa ga onda ili ukokati ili oženiti! Prepričavati dalje ovaj sumanuti koloplet ne bi imalo mnogo smisla: tu su američki i domaći donovi sicilijanske mafije u punom sjaju svoje prostačke dekadentnosti, sitni vaćaroši koji im se nađu na putu ili u mreži njihovih interesa, ne znajući šta ih je snašlo, (kvazi)filmadžije koje otvaraju bioskope po američkim zabitima ili snimaju i produciraju filmski šoder samo kao idealno sredstvo za krupno pranje mafijaških para, tu je sva ona južnjačka opaljenost kozanostrinaca u kojoj se "postmodernistički" lako mešaju kičasti sentiment i neograničena brutalnost etc. Kapelani je prokleto duhovit, njegov je jezik (prepun mafijaških anglizama) razgaljujuće iskričav i bogat, a tempiranje bombe, pardon, saspensa nepogrešivo. Ko je Lu Šortino je urnebesna prozna žurka koju ne valja konzumirati na prazan stomak – zbog mnogih njenih jako krvavih sastojaka – a Kapelani se pokazuje kao majstor "uzgrednog", satiričnog razotkrivanja mizernog licemerja jednog odavno besmislenog patrijarhalnog sveta, koji s podjednakim ubeđenjem neguje Svete Porodične Vrednosti i rutinski rascopava glave suparnika ili žrtava. A posle ide kod mamme, na špagete sa morskim plodovima sa kojih se, o da, veselo cedi crveni sos od paradajza!

Druga knjiga narečene edicije mnogo je mračnija, iako njome ne šljiska krv uzduž i popreko. U pitanju je roman čileanskog pisca Roberta Bolanja Čile noću (preveo Igor Marojević; Laguna, Beograd 2007). Marojević je zapravo, svojim prethodnim prevodima, "otkrio" srpskoj publici ovog pisca velikog međunarodnog ugleda (dolepotpisanom se najviše dopada Bolanjova reputacija onoga koji je "ukinuo magijski realizam u latinoameričkoj prozi"; to, bogme, nije mala zasluga!). Bolanjo je bio levičar (umro je 2003) koji je aktivno sudelovao u otporu Pinočeu, i godinama živeo u egzilu, najduže u Španiji (nakon smrti Generalisimusa Franka, dabome). Otuda nije čudo da je dobar deo njegove proze prožet tom tematikom i tim iskustvom; Čile noću se u tom kontekstu doima gotovo kao testamentarna priča posvećena jednom tako karakteristično južnoameričkom Mračnom Dobu; utoliko pred što je i Bolanjov pripovedač zapravo na samrti, i ono što "slušamo" njegova je ispovest. On je katolički redovnik i književni kritičar (!) Sebastijan Urutija Lakroa, jedna od sivih eminencija čileanske kulture i pre i za vreme Diktature; biće da su vam i odavde poznati oni likovi koji se uvek dobro snađu... No, šta je zapravo Čile noću, a bogme i roman Čile noću? Iz perspektive našeg zabludelog pripovedača, to je mesto gde se ipak "može živeti", sa privilegovanom elitom razgovarati o Uzvišenim Stvarima uz birana vina i meze, a sve po terasama i vrtovima Boljih Kuća, iz kojih ćeš sito isteturati tek ujutru, nakon policijskog časa... Veseli je don Lakroa baš takav – brbljivac i kozer koji će tom lavinom reči pokušati da zabašuri vlastiti životni pad, ali će se iz njih ipak sve provideti: Čile noću je teskobno mesto čak i kad se gleda iz vile nekog moćnika ili Uglednog Građanina: nikad ne znaš da baš negde ispod tvojih nogu, u podrumu, ne trune kostur nekog izmučenog nesrećnika... Najbizarniji momenat knjige – gotovo da ima u njemu nečega od, uh, magijskog realizma... – Sebastijanova je priča o najtajanstvenijoj misiji njegovog života, o sitnoj usluzi koju, eto, nije bilo pristojno odbiti: o tome kako je Pinočea i društvo tajno podučavao osnovama marksizma (svaki pravi vojnik zna da mora dobro da prouči neprijatelja...). O kojem ni sam, uostalom, nije znao ništa više od toga, od "osnova". Čile noću je (naravno!) težak i mračan, ali Bolanjo je majstor, i to se ne može sakriti: ovih sto i dvadesetak gustih strana (bez pasusa) udaraju u glavu i stomak kao ona teška čileanska vina od po trinaest-četrnaest odsto alkohola. Jedna od poznatih čileanskih vinarija zove se Đavolji podrum: i ovaj roman bi se mogao isto tako (pod)nasloviti.

Ko sve to preživi, mogao bi na izlet u savremenu Francusku... Kakvog li samo olakšanja! Umesto mračnjaka, diktatora i sličnih dušmana, Fransoa Vejergans, Parižanin belgijskog porekla, uglavnom se muči sa samim sobom, svojom "autorskom blokadom", egomanijom i erotomanijom, poreskim i finansijskim problemima, porodičnim zavrzlamama... A sve to uporno pokušavajući da napokon poseti majku, koja mu (poseta, ne majka) uporno nekako izmiče. Što ne znači da o njoj (majci, ne poseti) nećemo saznati mnogo toga... A sve to u romanu Tri dana kod majke (prevela Anđa Petrović; Laguna, Beograd 2007).

Rekoh li da se Vejergans "muči" glede majke & ostalog? Pa ne "zapravo", jok, on samo piše roman o čoveku koji se muči sa svim tim, a koji se zove Fransoa Vejergraf; koji, pak, taj Vejergraf, zapravo takođe samo piše roman o tipu koji se muči sa svim tim bićima, stvarima i pojavama, a koji se zove Fransoa Vejerštajn... I tu nije kraj. Vejergans (‘ajde da se držimo njega!) otvara nove i nove nivoe, ili velove, zaključava čitaoca u sve manje "babuške", poigravajući se ispovednim, autobiografskim diskursom, tako omiljenim kod današnjeg, tabloidizovanog čitaoca proze. Rezultat? Ma, sitnica: "Gonkur" za 2005... Što je svakako manje važno od činjenice da je Vejergans inteligentan i duhovit pripovedač, vrlo vešt dribler (i dubler!) na malom prostoru; uostalom, da je samo malo manje vešt, čitalac bi možda već posle nekoliko desetina stranica mogao pasti u ozbiljno iskušenje da se upita šta se njega, na kraju i koncu, uopšte tiče svo to piščevo/naratorovo/čije god već preganjanje sa privatnim demonima? Nije li sve to, uostalom, nekako infantilno, a i beznačajno, recimo u poređenju s Ozbiljnim Stvarima o kojima piše jedan Bolanjo? Vejergans, međutim, zna za jadac: on te ščepa, pa te sklupča, pa te ne ispušta u svih ovih skoro pa dvestotinak stranica ležerne prozne čarolije. Na kraju možda i ne umeš tačno reći šta si to čitao, ali si nekako sve vreme uživao. Eh, ti Francuzi: ne hvataju na snagu vina, nego na buke!
Teofil Pančić

10.03.07 Danas

Miris smrti dominira u završnoj sceni romana Život je pred tobom Romena Garija (Mono&Manjana, 2007, u prevodu Nataše Poznić). Ova je knjiga neobičnog šarma, o napuštenom dečaku po imenu Momo, i njegovoj surogat "majci" gospođi Rozi, Jevrejki koja tog arapskog mališana podiže u svom multikulturnom ćumezu na šestom spratu bez lifta u siromašnoj četvrti Pariza, uz još desetak mališana, sinova prostitutki. Na pragu puberteta, Momo saopštava čitaocu u prvom licu svoja viđenja obskurnog života na rubu polusveta, krivih i bez krivice. Života koji on iz prikrajka posmatra (ne bi li jednom u njega osmelivši se i kročio) svojim prekrupnim očima. "Kad su ljudi nesrećni, oči se uvećavaju i postaju izražajnije nego inače", jedan je od mnogobrojnih gampizama ovog malog filozofa-egzistencijaliste. Koji svoju priču izgovara od prve do poslednje strane, sav opčinjen, kao u jednom dahu.
Onaj ko je čitao Haroldov kraj Dž. T. Liroja (Rad, 2006), uočiće sličnost atmosfere, miljea, autentične "treš" situacije, uprkos vremenskoj distanci (Haroldov kraj 2004, Garijev roman 1975) u nastanku ova dva romana. Zanimljivo je da su oba dela ispripovedana tonom naoko ravnodušnog, a podjednako bolno iskrenog ispovedanja, o odrastanju u otuđenom svetu devijantnih ponašanja i emotivnih ožiljaka

Pisac koji piše knjigu o majci i piscu koji piše knjigu o majci i piscu... Fransoa Vejergans

o kojima psihologija ispisuje tomove dijagnoza. I da je oko obe knjige objavljene pod lažnim imenom odmah nastupila fama. Psudonim Romena Garija, koji je potpisavši ovo delo kao Emil Ažar tim trikom uspeo jedini od pisaca da se dokopa i drugog Gonkura, podjednako je zanimljiv kao bekstvo ka nekom poželjnom identitetu, kao što je to u slučaju Liroja, godinama uspešno radila i prava autorka Haroldovog kraja Laura Albert. Čak su oba autora imala i svoje prerušene dvojnike koji su pojavljujući se u javnosti umesto pravih, podgrevajući mistifikacije o piscu, predstavljali svesno ili ne, izvanredan marketing samom delu.Traumatična Momova iskustva ublažuju se nizovima životnih šok-terapija, u okruženju sveopšteg nasilja i fiksanja, kroz neprestane igre žmurki s policijom, "humanitarnim "krađama radi preživljavanja, više no naoko ravnodušnim, a opet brižnim svemajčinskim patronatom gospođe Roze. Čije lagano svenuće dečak, poput neke bolničke mašine za praćenje vitalnih organa, iz minuta u minut prati, njenu sve češću amneziju doživljava i krsti, nimalo slučajnim lapsusom, kao svojevrsnu "amnestiju". Ako je, pak, za "treće doba" zaborav najbolji lek, za prvo doba detinjstva i adolescencije, to je imaginacija. Erotski snovi o tigrici, klovnovske maske, filmske i sve druge iluzije - deo su najstvarnije zbilje protagoniste. Ono čega nema, lepše izgleda no stvarno, ako se valjano domašta. Zato je Momov najbolji drug jedan stari kišobran po imenu Artur, odeven od glave do pete, ali bez crta lica. Ne samo zbog muhamedanske vere koja zabranjuje da se ovaploćenjima svetaca daje ljudski lik...
I zato, da bi prigušio sveopšti smrad, Momo koristi najdrevnije tehnike iluzije - parfeme, i šminke, kojima pokušava da oživi i zataška samu smrt.
I ta bukvalna "umetnost" življenja, jedina je alternativa veštačkim rajevima užitka u drogi i seksu. Kaže Momo: "Da bi se čovek bockao, treba istinski tražiti sreću, a samo kraljevi i budale imaju slične ideje... nije mi mnogo stalo da budem srećan. Više volim život. Sreća, to je jedno lepo đubre koje treba naučiti šta je život. Nismo na istoj strani, sreća i ja, nemam šta tu da tražim". U svetu s druge strane sreće, smrt je normalno bekstvo, azil od života. Dobri ljudi su sumnjivi. One s manama i dosijeima, lakše je razumeti, opravdati, zavoleti. Čak i oca koga Momo upoznaje posthumno...
Uprkos svemu, ova knjiga Romena Garija, jeste knjiga vedrine. Šarm detinjeg naivno-prevejanog gledišta, upotpunjuje i blagotvorna sveprisutnost "mama" Roze, u večitom dremežu. Ovu Jevrejku, čiju je mladost obeležila samrtna pretnja holokausta a potom bavljenje najstarijim zanatom, lako zamišljamo u liku njene filmske dublerke, Simon Sinjore, (koja je za tu ulogu u ekranizovanoj verziji Života pred tobom, 1978. dobila i jednog Cezara).
Prošlogodišnji tragični sukobi muslimanske mladeži iz predgrađa Pariza i policije, naglo su aktuelizovali i ovaj roman Romena Garija, za koji je autor, pod pseudonimom Alžirca Emila Ažara dobio Gonkurovu nagradu pre tri decenije. Stilskoj dinamici ove priče umnogome je kumovala filmska karijera Romena Garija (1914-1980). Poreklom Litvanac (Roman Kacev), svojoj drugoj domovini služio je koliko "mačem" tokom Drugog svetskog rata toliko i perom i kamerom. Uz tridesetak romana, ostavio je i više impozantnih rediteljskih filmskih dela. Spomenimo samo režiju filma Najduži dan i Ubij!. Romen Gari izvršio je samoubistvo 1980, godinu dana posle samoubistva žene od koje se deceniju ranije razveo, poznate filmske dive Džin Siberg (Dobar dan tugo).
Gonkurom je ovenčan i roman Tri dana kod majke (Laguna, 2006, prevod Anđa Petrović), još jednog francuskog pisca "zrele generacije", belgijskog porekla, Fransoa Vejergansa (1941), koji je ovo prestižno literarno priznanje dobio 2005. Zanimljivo je da je i Vejergans, osim što je emigrant, kao i Gari, takođe filmski stvaralac. A sudeći po sličnosti jednog od glavnih motiva ove priče o složenom odnosu sina i majke, David Albahari bi, da je Francuz, odavno bio ovenčan Gonkurom.
Moguće je, teorijski, da je Vejergans čitao neke od romana Davida Albaharija, ne samo Mamac nego i Kratku knjigu ili neke priče, ali više smo skloni da poverujemo u daleke sličnosti izazvane zajedničkim literarnim senzibilitetom. Vejergans sve vreme povezuje patetični siže o ostarelom junaku koji je raspet između osećanja dužnosti, ljubavi i mnogo složenijeg ambivalentnog, ponekad, odnosa prema roditeljki, sa njegovim pomalo humornim sumiranjem svog prošlog života, ljubavi i neuspeha i njegovim pomalo komičnim pokušajima da o svemu tome napiše i pokoji roman.
Najpre onaj egzotični, o vulkanima, a kad to ne može, ono bar nešto mnogo bliskije - roman pod nazivom Tri dana kod majke. Koji govori o piscu nalik njemu samom, koji, gle čuda, takođe piše knjigu o piscu koji piše knjigu o svojoj majci i piscu koji piše knjigu o svojoj majci i piscu ... i tako dok vam se ne zavrti u glavi, ili ne pogubite vezu sa početnom niti. A sve začinjeno blagom dozom parodiranja stila književne klasike.
Kad prebrodi te postmoderne scile i haribde u šestom poglavlju, čitalac oseti pravo olakšanje dokopavši se sigurne obale početne "normalne" priče.
Uprkos ovim malim neujednačenostima i skokovima, knjigu Fransoa Vejergansa sublimiše prefinjen, diskretan humor, spasonosan i u životu i u suočenju s mogućim krajem. Taj ležerni, dobrim delom autoironični stav, uostalom glavni je šarm mnogih modernih antiherojskih junaka - intelektualaca, poniklih iz Vudi Alenovog "šinjela".
Sveprisutna dominantna i pomalo agresivna figura jake majke, predstavlja dobar reper i tačku oslonca ponekad slabićkim, trapavim i finansijski-suicidalnim potezima i lutanjima junaka. Majčinsko krilo, i u ovoj gonkurovskoj priči, vraća nadu u pomalo zaboravljene i prezrene vrednosti porodice i odnosa roditelja i dece, u bliskost koja postoji i kada se ne podgreva neprestanim fizičkim kontaktima i patronatom starijih nad svojom velikom, ostarelom decom.Što život odmiče, antagonizmi i velika očekivanja u tom odnosu sve su manji. Ostarela junakova mama, posle jedne nezgode koja ju je danima prikovala za postelju, priželjkuje da ponovo lažira sličnu nesreću ne bi li njeno šestoro dece ponovo odjednom dojurilo da je posete. "Onda bismo izašli iz bolnice i otišli zajedno na večeru u neki dobar restoran."
A šta bi sin želeo? "Ne bi trebalo da umrem pre nje, ali ne želim ni da ona umre pre mene."
U odsustvu prezauzetih sinova i kćeri, majkama ostaju, za utehu, knjige. Recimo, Tri dana kod majke.

Vesna Roganović