Trapez

26.11.06 Glas javnosti

Da zaista ništa nije onakvo kakvo nam izgleda da jeste, pokazuje i novi roman Marka Smukova, "Trapez" (Narodna knjiga).
Tako je jedna mlada devojka cirkusku predstavu, kad se artiskinja otkači od svog trapeza i kao ptica visoko u vazduhu, a bez zaštitne mreže dole, poleti u susret svom partneru, koji je na tačno određenoj tački dohvata svojim rukama i čvrsto drži, videla kao najlepšu ljubavnu pesmu koja se može zamisliti. Kad je Nataša to svoje opažanje objasnila svom dečku Nenadu, drugom od glavnih likova ovog romana, on je tek tada postao svestan te romantične dimenzije jedne, površno gledano, obične, cirkuske predstave. Devojci se njen mladić tad učinio kao osoba od najvećeg mogućeg poverenja, kao onaj artist na trapezu koji nikad ne bi dozvolio da mu partnerka padne u ambis. Između njih je zaista tada, u tom trenutku, to bila jedna snažna uzajamna privrženost, ljubav kakva se retko viđa. Ali neminovan rastanak je postao veliko iskušenje za Nenada. Nataša je stisla zube i hrabro, ponosito se suočila sa svim nedaćama njene surove sudbine, majke sa vanbračnim detetom. NJeno držanje je veoma zaanimljiv test za čitateljku koja bi se našla u istom položaju ili bi mogla da se uživi u njega. Postupiti tako ili suprotno od toga, što bi možda pre bilo za očekivati, pa makar i uz sva poniženja koja uz to gotovo izvesno idu.

Vanbračni sin mladih ljubavnika je slika i prilika svoje hrabre, požrtvovane i ponosite majke. Napokon da se u našoj literaturi pojavi jedan zaista, u svakom pogledu uverljivo pozitivan lik. Junak mladih našeg doba. U odnosu na njega svi ostali junaci ovog romana kao da i ne žive, nego se samo igraju života. Ipak, pisac Smukov u skladu sa svojim shvatanjem života prema dobrom dobar, a ni sa kim zao, nikoga od njih nije ostavio bez alibija. Zato se postavlja pitanje: Da li je moguće graditi dramu bez ijednog potpuno negativnog lika? Smukov dokazuje da je to ne samo moguće, nego i veoma zanimljiv prilaz, tako da se roman čita bez predaha. Zahvaljujući lepom stilu autora, knjiga se prima kao štivo čitko i pitko. Život se posle čitanja ove knjige prihvata kao lepo i srećno bitisanje.

Očigledno je Smukov, pišući ovaj roman, mislio pre svega na svog čitaoca. Nije hteo da ga davi i gnjavi, nego da ga učini srećnim i navede da bude plemenit, da voli ljude i život koji mu je samo jednom dat. Dakle, ovaj roman nije puka zabava, a mi ćemo se držati onog načela da umetničko delo ne treba braniti. Ako vredi živeće.

G. J.