Tišina

21.02.09 Danas

Poziv na tišinu, da bi se čula pesma, mogao bi se naslutiti i kao poziv pesnikinje da se vratimo tišini. Pa ipak, razgrađujući sve poetike, i onu Aristotelovu i ovu modernu, Maja Daković istupa izvan svake poetike i politike, što je i čini u najvećoj meri poezijom, samoj sebi poetika, ujedinjujući sve govore i svaki govor čini pesničkim.

Sa njenim je pesmama iznenađenje čudesno jer je Maja Daković smelija i od najsmelijih. Ali, to nije njena prozaična namera, ona to čini iz suštine sveta i svoje suštine. I svaka njena rečje poetska. Izuzetne i usamljene, njene pesme potiču iz horizonta koji je nepostojeći za druge. No, ove su pesme i realne, realnošću vuku ka sebi i kada smo bez ičega, i to potresa jer je iznenađenje i unutra, i u govoru, u tom neobaveznom kazivanju. U ovim pesmama je i lakoća i zastava, i Maja Dakovićje taj zastavnik vedrine i lakoće pesničke. Ona tako ujedinjuje dva naša velika pesnika, Raičkovića i Popu, istovremeno se i izdvajajući, kao da govori posle dugog ćutanja – koje, kao klica, postoji u svakoj reči, jer je svaka rečtaj opšti početak i počinjanje, koje se ne završava u onome što je puno tame i svetla.

Taj govor je krhko biće, jer sa ovom pesnikinjom dolazi i zaprepašćenost svetom i postojanjem. Ali s takvim bićem je i sve drugo lako, kad svaka rečpotiče sama iz sebe i onda ne može biti drugačije nego pesma, u kojoj se samo najjači i najhrabriji snalaze. Kao u pesmama Reka, Moj otac Nenad, Proza, Crkva, Grlica, S jednog kraja na drugi, Grafema, Sumaraj, Latica... U tim je pesmama svaka rečta prava reči ako uspemo da se ukrcamo u ovu Nojevu barku, to je onda najveći naš uspeh za koji potrebna jedino čudesnost i zaprepašćenost. Zato i čitamo ove pesme, koje stoje same po sebi i koje kao da nisu napisane nego otkrivene u nekim dubinama i tami - zato onda svaka njihova rečsjaji kao zvezda u ovim prostorima i vremenu.

Maja Daković je izuzetna pesnikinja i zato je obaveza srpske popezije da je čuva. Kao poeziju koja je sama svoja poetika, u čijem je čitanju i predanost i izmaknuće, a to je moguće ako imamo u vidu vreme, naše vreme, sadašnje, samo naše postojanje. Zato je njena poezija otkrivanje tog zapleta u vremenu, takvog postojanja, kad se postoji i ne postoji. Sem čitanja tog zapleta, moglo bi se samo reći ponešto o tom naslućenom jedinstvu i toj unutrašnjoj osetljivosti - toj zastavi, koja oglašava samo postojanje i time nadilazi vreme, jer je u svim vremenima i formama u kojima se postoji i ne postoji.

Možda najtačnija ilustracija - najstrašniji tekst o nama i našem postojanju – jeste pesma Ponor, koja ukazuje na visoke ocene iz filozofije i poezije Maje Daković. A to je u njenoj knjizi zapravo ista disciplina.

Luka Prošić