Teorema slike

22.10.08 Večernje novosti

NEDAVNO objavljena knjiga SlobodanaLazarevića, „Teoremaslike: slikarski i pesničkikontrapunkti Aleksandra M.Đurića“ (Nezavisna izdanja SlobodanaMašića) otvara niz značajnih pitanja.Od položaja umetnosti danas i krize komunikacijesa savremenom umetničkomprodukcijom, do uloge kritike koja neosmišljenim zagovaranjem pomodnih tendencijapreviđa da savremenu ponudu činii drugojačije a jednako vredno umetničko postignuće koje se odvija mimo pomodnogtrenda.
Lazarević je primarno zaokupljen pitanjemdešifrovanja simboličko-semantičkih elemenata Đurićevih slika, nepreviđajući da oni na primarnom, likovnomnivou slike prevashodno konstitui-šu njenu estetsku strukturu. NJegov je zadatak,pre svega, da razumeva izvedenaznačenja gradivnih, odnosnosintaksičkih momenataslike, a krajnjimu je cilj raskrivanjetajne likovnog iosnovne teorijske pozicijeslikara, njegovelikovne poetike.Kada bih u najkraćem sa-žeo ocenu o vrednosti „Teoreme“,rekao bih da se prednama nalazi knjiga koja je nastala kao rezultatLazarevićeve stvaralačke recepcijedela jednog inventivnog slikara! Ususretu sa Đurićevim slikarskim delom,Lazarević se našao pred novim izazovom.Po vokaciji teoretičar književnostisa primerenim opštim senzibilitetomza estetsko, smislom za recepcijupesničkih kao i slikarskih tvorevina,Lazarević se u kompleksnom Đuri-ćevom delu suočio sa slikarskom lič-nošću koja je ka likovnom svetu nagnanaiz istoga motivskog jezgra iz kojega nadolazii njegova poezija. No, povrh datihmu umetničkih nadarenosti, Đurić je iautor teorijskih radova iz poetike,istorije i kritike likovnih umetnosti.„Teorema slike“ je proistekla iz produktivnogsusreta dveju komplementarnosti- Đurića kao umetničkog stvaraocai teoretičara, i, sa druge strane, esejisteS. Lazarevića.
U Đurićevoj slici autor se ne bavi„estetskim“ planom kao takvim, već njenomznačenjskom dimenzijom, krećući se u ravni višeslojnog likovnog govora. Utome postupku, on će horizont „simbolič-noga“ jezika posmatrati iz ugla slike, mitai arhetipa, obazrivo držeći u svestiosnovno Đurićevo polazište da „umetnostnije podražavanje, već proizvođenje umetničke stvarnosti“. Time je sam slikar relativiziraovažnost semantičkoga polja,smatrajući stvaralački akt dominantnim.Primenom osobenog postupka, „simboličko-semantičkog“ razumevanja smislakoji intendira sadržajni plan slika, Lazarevićje u odgonetanju tajne pikturalnogdela dvosmerno orijentisan. Intuicijom,oposredovanom prethodnim iskustvimateorijske recepcije, on je prototipoveznačenjskih odrednica sučelio sa teorijskimpogledima samoga slikara, čiji jemisaoni korelat video pre svega u Đuri-ćevom „Simultanom oku“, koje slovi ikao slikarev likovni manifest. Ali,ono je i više od toga.
Reč je o kritičkom izlaganju orijentacijaponiklih u povesti modernizma i postmodernizma- koji su obeležili savremenoslikarstvo. Knjiga nam pokazuje kakopred Đurićevim pogledom promičejedno nepregledno, „haotično“ polje -mnoštvo neodređenosti u izrazu, čiji razlogvalja tražiti u pomanjkanju istinskestvaralačke volje! Na savremenoj likovnojsceni, kod nas i u svetu, sve je u znakupomodnih derivacija i brzopletnih improvizacijakojima bi, sasvim zgodno, moglaodgovarati ona Kantova sintagma o„originalnim besmislicama“.Svakako, sa piscem knjige „Teorema slike“, koja tematizuje slikarski rad Alekssandra Đurića, kao ni sa poetičkim opredeljenjemsamoga slikara, ne mora se u svemusložiti umetnički kritičar, ni teoretičarumetnosti, na kraju ni agilni poslenik kojina postmodernističkoj sceni zdušno prote-žira „novo po svaku cenu“. Ipak, jedno jeizvesno. Pred nama je kompleksno delo jednogaslikara snažne individualnosti, kojise odvažio na rizičan korak - da učini otklonod „nepregledne neobičnosti“. Naime,da se radikalno kritički odredi spramstvarnosti koju je obeležila kriza likovnogaizraza i, tom istom krizom provocirano,pomanjkanje receptivne raspoloživostiprema savremenoj likovnoj ponudi. Napor A.Đurića je tu da posvedoči ne samo slikarskim,praktičnim gestom otpora, već i dakritičkom pogledu podari relevantan teorijskiizraz.
Kritičkim promišljanjem duhovnog temeljačiji su izdanci, pre svih, kulturai umetnost, Đurić demonstriratoliko nedostajuću odgovornostsavremenogslikara, posebno usmutnom vremenu današnjem radikalnookrenutom protivistinske umetnosti!Skrenuo bih pažnju na dvaizuzetno značajna, aktuelna Đurićeva stava, koji govore upravo o takvojodgovornosti slikara danas. „Umetnič-ko nije spojivo sa dnevnim, pragmatičkimangažmanom koji se iscrpljuje u vremenu, jerje umetničko, između ostalog, civilizacijskašifra za ono što je trajno, večno.“ Najzad,nepodnošljivo je i to što se pred na-šim očima neskriveno odigrava procvat jednogamoćnog soja slikara-manipulatora.Umesto istinski produktivnog i idealimahumaniteta posvećenog umetnika, na delu jepreobražavanje umetničkih pregalaca u obezličene „biznismene“ spremne da svoju„energiju duha i talenta zamene za jedan jediniveliki napor“, koga iz pozadine vreba đavolskiinteres - održati se u „sferi svojevrsnogšou-biznisa i što je moguće boljeunovčiti svoje opstojanje“.
Ovaj osvrt završavam izjavom romantičkogfilozofa umetnosti koja, iako davno skrojena,pogađa upravo stanje duha u našoj savremenosti.„Umetniku ne može niko naređivatiniti propisati put kojim mu valja ići.Dok ga treba žaliti kada mora da se bori sasvojim vremenom, dotle zaslužuje prezir kadamu služi!“

Sreten Petrović