Telesna povreda

19.04.03 Politika

Šta može da muci ženu iz neke mirne, bogate zemlje? Bolest, rastanak, samoca. Da li su te muke dovoljne, ili iz ugla naših iskustava, mislimo kako je razmažena? Reni, glavni lik romana "Telesna povreda", kanadske književnice Margaret Etvud, doduše, nije sasvim obican stanovnik tog Zapada-bez-problema. Ona je školovana i bavi se novinarstvom, što ce reci da pripada zašticenijem i sofisticiranijem društvenom sloju.

Njeno zanimanje omogucuje stvarnosni prosede romana, usmerenog na promišljanje raznolikih pojava života više jednostavno-laganim nego intelektualnim stilom. Donekle prevelika tematska i motivska razudenost dela može se objasniti takvom poetickom osnovom. Etvudova, koja inace nije sklona eksperimentu, sliku stvarnosti realistickog obrasca upotpunjuje tradicionalno ocekivanim psihološkim portretom. Ni ovaj aspekt teksta ona ne razvija na ekstremnim postupcima, vec pribegava uobicajenoj retrospekciji pa tok fabule preklapa sekvencama secanja.

Veza sa stvarnim životom

Reni piše o životnim stilovima – komentariše modne krikove, pa bogme uvodi i nove, obilazi restorane, ocenjuje njihovu kuhinju... Njeno brižljivo gradeno sofisticirano gubljenje veze sa stvarnim životom na drastican nacin prekida službeni put oko koga se plete radnja romana. Ne bi li napisala turisticku reportažu, ona odlazi na Sveti Antoan – egzoticno ostrvce stisnuto izmedu Kastrovog komunizma i zapadne demokratije. Za prefinjenu novinarku sa Zapada-bez-problema, ono je jezgro užasa. Na njemu ništa ne funkcioniše a sve je moguce, dok politicko-kriminalne bure, u koje je upleteno celo stanovništvo, dobijaju krvavi ishod. S druge strane, ni svet odakle je došla nije drugaciji. Njen bivši, Džejk, silno želi da estetizuje sve, pa i Reni jednostavno ne primecujuci krize kroz koje je ona prolazila. On, prototip Zapada-bez-problema, oblikuje nerealni svet i vrši neku vrstu terora nad stvarnim životom.

Njen najveci poraz, ipak, jeste doktor Danijel, olicenje cistote i obicnosti. I njegov princip eticnosti je ekstreman, izmešten iz realnosti, i zato u biti poguban po stvarni život. Zlo je u njenom svetu takode prisutno, samo što nije tako ogoljeno, zato ni tako brutalno kao na egzoticnom ostrvu. Ono je sofisticirano, ublaženo amortizerima zašticenih društvenih slojeva. Posle prvog susreta sa ogoljenošcu na Zapadu-bez-problema, Reni je doživela takav stres da dugo nije mogla voditi ljubav. Na ostrvu, medutim, ociglednost je i neposredni dodir sa stvarnim životom, pa stoga i njegov impuls. Uprkos strahotama koje je tamo videla i doživela, imala je avanturu iz snova. Štaviše, takvu da se, posle bolesti i rastanka, vratila svome telu. Svojoj ženskoj suštini.

Nit života, klica smrti

Zlo zbog toga svakako nije manje i Margaret Etvud ni ne pokušava da ga relativizuje. Ona možda sugeriše kako nas brutalnost nagoni da se borimo, dok njena junakinja uvida važnost opstanka – puke i svete niti života. Biti živ, znaci biti srecan, zakljucuje ona u avionu uspevši da sa ostrva umakne sa glavom na ramenima. Iskustvo bolesti, postavljeno u prvi plan još na pocetku romana, u njegovoj završnici dobija veliku implicitnu potvrdu. Reni je operisala rak dojke i tada nije bila zadovoljna samo zato što je živa. Cinjenica da je secena, da više nije cela, istice važnost ljudskog dostojanstva. I ona sve više raste što se roman više zaplice u krvavo klupko bestijalnosti.

Telesna povreda je stoga sinonim povrede integralnog coveka, njegovih osecanja, intelekta, duše, podjednako. Reni je sve vreme svesna da, iako još uvek živa, ipak polako umire. Da život u sebi nosi klicu smrti – što može biti još jedno simbolicko znacenje naslovne sintagme. I zbog neizbežnosti te klice, još je važnije izboriti se sa telesnim povredama. Bez obzira na brutalnost okolnosti, ili upravo uprkos njima, sacuvati dostojanstvo coveka.

Dušica POTIC