Tai

22.01.14

Dnevnik, 22.01.2014.

Gocić: Mediji su strogo kontrolisani vozovi

Sredinom leta prošle godine „Geopoetika“ je objavila roman-prvenac Gorana Gocića „Tai“. Ne mareći što za književne promocije, to i nije baš najpovoljniji period, izdavač Vladislav Bajac je čvrsto stao iza romana i autora, nepoznatog na domaćoj književnoj sceni, a pri tom ne u spisateljskoj mladosti. Ispostavilo se da je bio u pravu, jer je nedavno ta knjiga odabrana kao najbolja za nagradu Zadužbine Miloša Crnjanskog. A onda se, drugi put u šest decenija dugoj istoriji NIN-ove nagrade, dogodilo da roman-književni debi autora, dobije to najprestižnije domaće literarno priznanje. I to sve u godini kada je u Srbiji štampano preko 180 romana.
Goran Gocić (1962) je poznati filmski teoretičar i autor, publicista i novinar. Sada i književnik, koji je napisao izuzetan roman o ljubavi (što ni malo nije lako s obzirom na hiper produkciju u ovom žanru) i sjajnu priču o sudaru različitih kultura (takođe vrlo inspirativna tema u mnogim umetničkim izrazima).

Vaš roman prvenac duboko zaranja u kulturu/e/ dalekog istoka i čini se ipak da nije prozvod samo erudicije i spisateljske imaginacije, već i duboko proživljenih, stvarnih trenutaka. Šta je od te pretpostavke tačno?
- Svi me pitaju da li je događaj opisan u romanu istinit. Hajde da citiramo filmayije i kažemo da je on zasnovan na stvarnim događajima. Čitalačka publika ume da prepozna autentične emocije, za razliku od industrijskog matriksa kojem smo svakodnevno izloženi i na koji smo naviknuti. Lično sam uvek voleo pisce sklone ogoljavanju i ispovedanju, te i pisce koji su se inspirisali temama povezanim sa seksualnošću – poput Amerikanca Henrija Milera ili Francuza Žana Ženea. Mi u Srbiji smo se koncentrisali na druge vrste tabua. Mislio sam da je Srbija previše konzervativna zemlja za pisce srodnog profila – ali sam, izgleda, živeo u zabludi. U „Tai“ je prvi poverovao Vlada Bajac, a onda, postepeno, i mnogi drugi.

Napomenuli ste takođe da ima autora kojima NIN-ova nagrada nije donela dobro. Koji su to pisci i (ako ne želite da ih imenujete) šta može da krene u pogrešnom pravcu nakon dobijanja najuglednijeg domaćeg književnog priznanja?
- Primeri relativno mladih pisaca koji su počašćeni Ninovom ili Sterijinom nagradom svedoče da ingerencije koje idu uz njih mogu naterati ljude da prepoznaju u sebi mesijanske potencijale i počnu da hode po zemlji poučavajući narod kao Konfučije. To je donekle i dirljivo, ali činjenica da je neko režirao dobar film, napisao dobar komad ili roman, ne znači automatski da je ekspert za politička, istorijska i druga društvena pitanja i da je sposoban da menja svet iz korena. To još više važi za reditelje, koji su danas tehnička lica bliža inženjerima nego učenim ljudima u starovremenskom smislu te reči, kod kojih odlazimo po mudrost i savet...

Radmila Lotina

Blic, 17.01.2014

Umalo da se manem pisanja i postanem fizikalac

Život je preplavljen žudnjom, a žudnja je veća od života; život je premali, prekratak, pretesan da ona bude utoljena.

Ove reči stoje u romanu „Tai” (“Geopoetika”) za koji je Goran Gocić dobio Ninovu nagrada za roman godine.

Razgovor s njim vođen je gotovo odmah po proglašenju ovogodišnjeg dobitnika. U atmosferi uzbuđenja pominjalo se da je „Tai” dobio i nagradu „Miloš Crnjanski”, da je to knjiga koju određuje njen topos: Tajland, odnosno ljubav i Tajland, da se na njenim stranicama odvija, s jedne strane, ljubavna priča između Tajlanđanke i Evropljanina, a, s druge, analiza Dalekog istoka u odnosu na Zapad...

Susret ili sukob Istoka i Zapada?
- I jedno i drugo

Ključ te relacije je?
- Zapadnjaci to pokušavaju da reše već prilično dugo. Niko nije našao ključ. Svi probaju s nekim kalauzima. Ja sam nastojao da odškrinem vrata?

Šta se vidi kad se proviri?
- Fascinantan, sasvim drugi svet u kome su stvari kad-kad potpuno obrnute od onog što bi smo nazvali našom, odnosno zapadnom vizurom.

Na primer?
- U Indiji sam video da mlada dobije prsten za nogu. Kao znak izuzetne časti na Tajlandu sam za posluženje dobio pečenog pacova. To je za tamošnje prilike skupo meso, smatra se poslasticom. Nastojao sam u jednom tekstu da pobrojim te stvari.
Razlika je nekad dramatična.

Šta bi trebalo eventualno preuzeti, na šta se ugledati?
- Mogu da govorim samo u svoje ime. Voleo bhi da preuzmem od njih tu naročitu staloženost i mirnoću u dramatičnim situacijama. Taj budistički pristup. Da se razumemo, to nije puka pasivnost, to je ugao gledanja na stvari.

Kako se u taj mozaik, u tu sliku uklapa korporativni kapitalizam, zakon tržišta...?
- Tajland je jedna od azijskih zemalja koja se brzo razvija, koja je otvorila vrata zapadnim kompanijama. Odvija se vrlo brz razvoj korporacija. Tajlandski kralj se obrazovao u Americi. U spoju budističkog stoicizma i korporacijskog Zapada javljaju se čudni hibridi. Ne bih rekao da su imuni na konzumerizam, brzo bogaćenje... Globalni kapital drma i njih kao i sve ostale. A to je veliko tržište gde je do pre 20 godina i radio bio luksuz, a sad imaju gotovo sve.

Ključna reč za vaš roman je ljubav?
- Mogli bismo tako reći.

Reč je o ljubavi prema ženi, ali i o ljubavi u širem, sveobuhvatnijem smislu iako se za to danas može čuti da nije „in”...?
- To kod mene nije bila stvar kalkulacije. Tim putem sam pošao instinktivno, to je moj jezik. Kad krenemo da govorimo o istinitim stvarima ili pak o stvarima koje se nama čine istinitim, onda je to prava stvar. Ako se to nekom sviđa - dobro, ako ne - opet dobro. Iskreno, nisam očekivao da će čitaoci tako dobro reagovati na knjigu. Predviđanja su bila obrnuta; da će imati malu prođu, da će teško komunicirati sa čitaocima, da Srbija nema interesovanja za egzotične, daleke zemlje i kulture, da se ovde traže samo romani koji se bave (domaćom) istorijom...

Naziv Tai ima više značenja?
- Tai je jezik kojim se govori na Tajlandu. Ali ta reč ima i druga značenja. Jedno od njih je sloboda. A među težnjama junaka su upravo sloboda, spasenje. Spominju se tu, što bi se reklo, krupne reči: bog, greh... Naravno, na nepatetičan način. Meni je pisanje o tim stvarima bilo neophodnost.

Rekli ste da vam je roman značio i spasenje?
- Bio sam u vrsti ćorsokaka, beznađa. Nekoliko projekata mi je propalo. Jer, mi frilenseri prvi stradamo od udara ekonomske krize. Dakle, bio sam u vrlo neprijatnoj životnoj situaciji, a taj roman me je izbavio, vratio me pisanju. Naime, hteo sam da se manem pisanja, da se zaposlim kao fizički radnik, da kaznim sebe. Al’ onda se desilo malo čudo. I proces pisanja obeležen je vrstom malog prosvetljenja.

Politička scena u krimi-žanru

Vaše viđenje savremene srpske književne i političke scene?
- Nisam kompetentan. A i teško je sažeto reći, a neću da se bavim pamfletskim etiketama.

Žanr političke scene?
- Krimi-žanr. Više bih voleo da bude nešto dosadnije. Na primer, dosadna knjiga iz ekonomije. Previše istorije. Višak istorije je odgovor i za književnu i za političku scenu.

Tatjana Nježić

28.12.13

Politika, 28.12.2013.

INTERVJU: GORAN GOCIĆ, pisac

Nema više heroina poput Karmen ili Ćo Ćo San

Svi se zgražavamo klišea kada ih vidimo kod drugih. Kad, pak, sami uzmemo reč, upadamo u njih kao slepac u otvoreni šaht

Jedno od najvećih književnih iznenađenja ove godine svakako jeste roman „Tai” Gorana Gocića, u izdanju „Geopoetike”. Ova knjiga nagrađena je i priznanjem „Miloš Crnjanski”. Gocića znamo kao teoretičara kulture, filmskog kritičara, autora dokumentarnih filmova, novinara. Neke od najpoznatijih njegovih studija su „Endi Vorhol i strategije popa” i „Emir Kusturica: kult margine”.
Roman „Tai” ljubavna je priča o čoveku koji iz Beograda odlazi na Tajland, zaljubljuje se u igračicu u striptiz baru koju želi da spase iz njenog dekadentnog sveta, ispisujući u svom duhu čitave eseje o istočnjačkoj i zapadnoj kulturi, pohvalu ženi, uz poetske i filozofske citate. Pored toga, vodi imejl prepisku sa prijateljem koji mu „otvara oči” i upozorava ga da u opasnoj ljubavi ne ide predaleko, jer podatnost Tajlanđanki ne znači i iskreno davanje...

Ovako nesvakidašnja, lična i duboka ispovest deluje dugo pripremana i u pripovedačevoj svesti – njegovim dotadašnjim životarenjem do trenutka kada „jedan poziv menja sve”, ali i u onome što ste vi do sada pisali, čini potpuni zaokret?
Da, kalio sam se na drugim žanrovima. Napisao sam dosad tri studije, o Vorholu, Kusturici i Žilniku; učestvovao sa svojim esejima još u nekih petnaestak zbornika i pisao za novine. Ljudi su me stavili u fah, u fioku, a ona ima lepu belu etiketu na kojoj piše „kritičar”. U mom pisanju je dosad emotivni sadržaj minimalizovan.
Trudio sam se da racionalizujem pitanja umetnosti. Moja je misija bila da nadoknadim jedan preko potreban sastojak u kulturi koja u biti nije sklona racionalizovanju i u kojoj su analitičnost, sistematičnost i nauka ružni pačići koji nikad nisu odrasli. A onda sam se upustio u tekst koji mi je isprva izgledao kao vrsta luksuza: tropska utopija. Tekst koji sam nazvao „Tai” je snoviđajan, naglašeno fantazmagoričan i emotivan. Iz mene je provalila bujica osećanja i čitaoci su na to reagovali.

Na motivu preobražaja izgrađen je pripovedni svet, mačo muškarac postaje požrtvovani vitez, čak su na osobeni način dekonstruisani i stereotipi fascinacije nedostižnim, kao i zaljubljivanja u emotivno nedostupnu prostitutku. Ovde se zaljubljuju i različiti kulturni modeli oličeni u dve ličnosti?
Tako je, junak romana „Tai” doživljava dramatičan preobražaj, ako ne i prosvetljenje. On, na neki način, vraća izgubljenu veru u sebe i u ljude. Što se tiče pristupa kulturnim modelima, svi se zgražavamo klišea kada ih vidimo kod drugih. Kad, pak, sami uzmemo reč, upadamo u njih kao slepac u otvoreni šaht. Moj metod pisanja je sličan onom metodu kuvanja (mada se nadam da sam bolji pisac nego kuvar).
Ne krećem od recepta, već od raspoloživih namirnica pokušavajući da od njih izvučem maksimum i ne znajući koje jelo ću na kraju jesti. Ovo je teži put, ali pažljiviji među čitaocima mogu precizno i s velikom tačnošću da osete koja literatura je plod veštačke konstrukcije i poze, a koja proističe iz neposrednih i presnih doživljaja; gde pisac ulazi u spekulacije, a gde otima od iskustva, gde je pisac prorok, a gde resavac. Kad čitate Tomasa Bernharda, Henrija Milera, Rastka Petrovića – osećate kako se život takoreći nekontrolisano preliva u literaturu i nanovo izvire iz nje.

Junak se ovde otvara za kulturu matrijarhata, smirenosti i požrtvovanja u sveopštoj prolaznosti, za spasenje koje zapadna žena ne donosi. U stvari jednostavno se otvara samo jednoj ženi, koja ne traži razmaženo da joj se „skinu zvezde sa neba“, a što traže žene sa Balkana?
Matrijahat se očito ponegde zadržao. No, moj se junak, a naročito njegov nadobudni sagovornik iz romana „Tai”, bez griže savesti upušta u opasne generalizacije, naveliko operišući s važećim i privatnim stereotipima. Pri tom obojica imaju veliku žudnju da svetu ponude važne istine ili epohalna otkrića. Lično bih uvek bio daleko oprezniji kod izricanja takvih sudova nego moji junaci koji štedro razbacuju umeća življenja i mudrosti o ženama. Evropljanke, Balkanke, žene iz Indokine – nema boljih i gorih, razmaženijih i stamenijih, samo različitih.

Motiv spasenja takođe je izokrenut, kome je zapravo spasenje potrebno?
U današnjem romanu nemamo više tragične istočne heroine, poput Karmen koja gine od ruke posesivnog ljubavnika, ili Ćo Ćo San koja sebi uzima život. Danas zapadnjaci odlaze na Tajland ili na Filipine, bahate se, prepuštaju čarima seks-turizma, razmeću svojim spravama, znanjima i profesijama, mašu svojim svemoćnim valutama i titulama. No na kraju oni, a ne njihovi eskorti, shvataju da su oštećeni, izgubljeni, otuđeni, kupljeni, mahniti. Takav je slučaj i s mojim junakom, s tim da je on osetljiviji, romantičniji i skloniji samozavaravanju od prosečnog turiste.

Šta za vas znači nagrada Crnjanski?
Znači veoma mnogo. Lagao bih kad bih rekao da je moj rad dosad prošao nezapaženo, da sam bio skrajnut na marginu, da su me ignorisali mediji. Čak sam dobio nekoliko nagrada za svoje eseje. Ali ovo je sasvim druga situacija. Za nagradu „Miloš Crnjanski” se ne konkuriše, tročlani žiri u kojem sede ugledni profesori književnosti bijenalno razmatra radove i donosi odluku bez pompe, književne politike i mesijanstva.
Među dobitnicima su ponajbolji srpski autori, Borislav Pekić i Dušan Kovačević, između ostalih. Profesor Milo Lompar je primetio kako su se ovogodišnji dobitnik i članovi žirija upoznali tek na ceremoniji dodele – i da tako i treba da bude. Svaka, a pogotovo ovako ugledna nagrada, važna je kao katalizator koji će „Tai” približiti čitaocima.

Da li ćete nastaviti da pišete prozu?
„Tai” mi se čini posve jedinstvenim: osećam da knjizi povodom koje sam se tako intimno deklarisao dugujem više nego ostalima. Ali odgovor na vaše pitanje je: hoću. Sledeći roman zvaće se „Poslednja stanica Britanija”. On je na neki način uparen sa studijom „Bolest kao filmski stil” gde elaborišem kompleksan odnos između stvaranja i bolesti. Dakle, neću se okaniti ni analitičkog pisanja.
Štaviše, „Tai” tvori celinu sa studijom koja je takođe u pripremi, po imenu „Pornokratija”. Ovi projekti su se toliko odužili da imam osećaj kako na njima radim oduvek. No, bilo da je u pitanju roman ili studija, ja ih ne izbacujem ugađajući tržištu ili zato što me na to obavezuju katedre ili ugovori. Svaki od ovih radova potiče od izvesnog duhovnog ili emotivnog preokreta, bitne spoznaje ili čak sićušnog prosvetljenja. Knjige koje s porođajnim mukama donosim na svet su me i silno namučile i pružile mi veliko zadovoljstvo.


Marina Vulićević

Večernje novosti, 26.12.2013

Sila ljubavi svuda ista

Dobitnik ovogodišnje nagrade „Miloš Crnjanski“ za roman „Tai“ Goran Gocić: Istočnjaci žive u srećnoj sadašnjosti, a zapadnjaci u budućnosti

LjUBAVNI roman koji varira jedan vrlo star i često rabljen motiv: čovek sa Zapada sreće čudesnu ženu sa Istoka - tako bi glasio jednostavan opis prvog romana Gorana Gocića „Tai“, u izdanju „Geopoetike“, za koji će mu u četvrtak u podne, na „Kolarcu“, svečano biti uručena nagrada „Miloš Crnjanski“.
- Kunst je ispričati tu priču na nov i neočekivan način. Komplikovaniji odgovor je da je „Tai“ sve samo ne žanrovski roman, jer ima elemente eseja, poezije, putopisa. Na ovom temelju sagrađena je moja žanrovska višespratnica - kaže, za „Novosti“, Gocić, novinar, autor dokumentarnih filmova i zapaženih knjiga i studija o masovnoj kulturi.

* Ko je glavni junak romana?
- Jedan sredovečni, pomalo naivni i fantazijama skloni gospodin koji, posle decenije manje-više otmenog propadanja u Beogradu, gubi veru u ljude i zatiče se u tački gde se susreću emotivna, duhovna i profesionalna kriza. Nagla i neplanirana akcija menja njegovu apatiju: na podužem putovanju po Indokini, junak se udružuje s praktičnim prijateljem koji mu daje cinične savete o Tajlandu, zemlji osmeha. Junak je sklon idealizaciji, prijatelj ume da bude brutalan, a čitalac nazire da je istina negde u sredini.

* Šta se dešava u dodiru Zapada i Dalekog istoka, i kome više koristi taj susret?
- Idealno, korist ove vrste je obostrana. Na mikronivou, u romanu „Tai“, zapadnjaci se isceljuju i vraćaju k sebi u društvu Tajlanđanki, dok one podižu budžet za popravku krova i školski pribor. Na makronivou, Zapad istrajno gaji pripovesti o pustolovima koji otkrivaju nove zemlje i njihove prirodne lepote, a Treći svet propoveda o prometejskim belim bogovima koji dolaze izdaleka i donose moć, znanje i tehnologiju. Ako pogledate sudbine Pola Gogena, Marka Pola ili Džejmsa Kuka, vidite da su se ovakvi mitovi pretočili u istoriju. Sličan je slučaj i s romanom „Tai“: i u njemu legende, kao što je ona o Svetom Hristiforu, postaju deo jedne intimne istorije.

* Da li na Istoku i Zapadu različito doživljavaju ljubav i putenost?
- Ljubav je konstanta, svemoguća i univerzalna sila koja je, poput gravitacije, svuda ista, svuda nas gura jedne drugima u zagrljaj. U tom zagrljaju tražimo iskupljenje, zaštitu, spas, kao što radi moj junak. Ali običaji su posve različiti. Mnoge su stvari u Aziji upravo obrnute u odnosu na Zapad. Hindusi, recimo, burmu stavljaju mladoj na nogu, a Tajlanđani se slade pacovima i skakavcima.

* Ima li razlike u shvatanju života u ove dve kulture?
- Upravo u shvatanju istorije, kako kaže Osvald Špengler. I Grci u antičko doba i mnogi istočnjaci danas žive u jednoj srećnoj i umnogome zamrznutoj, nepromenljivoj sadašnjici u kojoj se raduju onom što vide i kojoj je strana ideja razvoja i progresa, ličnog i grupnog. Vertikalno i horizontalno razgibani i pokretljivi zapadnjaci, pak, uvek imaju u vidu vreme kao dinamičan proces, neprestano nešto planiraju, dožiljavajući prošlost kao kapital, a budućnost kao šansu.

KNJIŽEVNI FEUDI

* KOLIKO nas opterećuje ksenofobija u životu i književnosti?
- Čak i oni najgluplji među nama polako shvataju da su inženjeri straha i mržnje ili iskreni ludaci ili lažljivi preduzimači, koji su prišli tom projektu pragmatično i s predumišljajem. I jedni i drugi koriste ksenofobiju da nam odvuku pažnju od svojih namera i nedela. Mi iz bivše Jugoslavije smo, poput junaka romana „Tai“, preživeli gorku porodičnu svađu i razvod, tokom kojih smo uglas vežbali da se raspravljamo i mrzimo one koji su nam najsličniji. U kompletu sa strahom od stranaca, došli su i brojni drugi strahovi. Tužna je istina da smo se urotili protiv sebe. Posledica je blokiranost, podozrivost i izdeljenost na sitne, nemoćne i zavađene feude - uključujući i raskomadanu književnost jednog zajedničkog jezika.

B. ĐORĐEVIĆ

01.11.14 Maja Poljak

Posljednji roman Gorana Gocića priča je o Balkancu koji odlazi na Daleki istok, ne bi li na tom putu pokušao da otkrije ne samo kulturu drugačiju od one u kojoj živi, već kako bi na kraju putovanja uspio i da „spozna sebe“. Ovako postavljena priča umnogome podsjeća na orijentalistički stereotip koji se zasniva na binarnim opozicijama između Istoka i Zapada, emocija i racija, transparentnosti i mistike. Roman Tai, kako Vladislav Bajac piše na poleđini knjige, određuje njegov topos: „Tajland, Ljubav i Tajland. Žena, putenost, demistifikacija glavnog junaka. Analiza Dalekog istoka u odnosu na (Daleki) zapad (...) Struktura romana rađena je i jednostavno i komplikovano“; i dalje: „Tai je lekcija samoljubivom Zapadnjaku o tome kako da izleči svoj oholi ego podatnošću Istočnjaka. No, nema tu pobednika. Možda samo poraženog. Ali i tada – ’zalečenog’ Carstvom Praznine. A ona je ženskog roda.“
Ovaj je sažetak romana u neku ruku dobar jer je Bajac uspio da pomene sve središnje tačke romana, ali s druge strane, to su ujedno i „sistemski“ problemi Gocićevog teksta, koji bi se mogao tumačiti kako iz ugla feminističke, tako i iz ugla postkolonijalne kritike. Riječi koje Bajac bira – putenost, samoljublje, oholost, podatnost, Praznina itd. – upućuju na tipičan orijentalistički diskurs iz XIX ili s početka XX vijeka. Ne moramo se, pri tome, samo zadržati na poststrukturalističkoj kritici onoga što bi se uslovno moglo nazvati sadržinom romana. Već i na nivou forme, ovaj roman ne samo da ne nudi nikakva nova rješenja, već ni uobičajeni književni postupci poput pripovijedanja u prvom licu ili epistolarnih elemenata (istina, to što je riječ o mejlovima, a ne o pismima, ne čini veliku razliku) nijesu iskorišćeni tako da se postigne ironijski otklon u odnosu na opoziciju Zapada i Istoka.
Pripovjedač romana muškarac je sa Balkana koji odlazi na Tajland, i već u prvom poglavlju prepoznaje u „nenametljivoj ženi u ranim tridesetim“ svoj mračni objekt požude, a ona mu otkriva da radi noću, što, kako ćemo ubrzo otkriti, znači upravo da radi kao prostitutka. Ovako tipski postavljenu početnu situaciju autor je mogao da dekonstruiše, ali već u drugom poglavlju je jasno da će ona ostati neuzdrmana. Kao što je prvo poglavlje vrlo dobar primjer onoga kako će se dalje razvijati odnos između pripovjedača i u daljem tekstu nikada imenovane Žene, tako je i drugo poglavlje, naslovljeno „Istočni pogled i zapadni flert“, odličan primjer toga što bismo mogli nazvati pripovjedačevom potrebom da tematizuje odnose Istoka i Zapada, da nam esejistički iznese stavove o različitim pitanjima, od emotivnih do geopolitičkih.
Ova bi poglavlja mogla biti i duhovita ako zauzmemo ironijski otklon spram pripovjedačevih riječi. Međutim, za takvo čitanje nema baš mnogo opravdanja, jer nas niti jedan tekstualni, kao ni metatekstualni signal ne upućuje na to da je potreban otklon u odnosu na pripovjedačeve banalne, mizogine i nametljivo dosadne refleksije. Njima se uveliko usporava radnja i dodatno otežava čitalačka pažnja, uz to doslovno napadnuta stereotipnim likovima i isto takvim odnosima između njih, klišeizirano motivisanim. Očigledno je već na početku teksta kako će neimenovana tajlandska prostitutka biti prikazana kao tajnovito i mistično biće, ono koje se podaje, ali koje se nikada ne može osvojiti. Pripovjedač ponavlja sve stereotipe o Istoku, a time i o Zapadu. Utoliko je gore kada pokušava da razumije, da na neki način pronikne u Istok, da mu se čak i divi. Ovako postavljena priča nužno i vodi ka stereotipima o ženama sa Istoka, tako da je jedini ženski lik dvostruko marginalizovan u odnosu na pripovjedača, i kao žena i kao „Istočnjakinja“. Njoj nije dozvoljeno čak ni da bude nešto više od predmeta požude, nije ni imenovana, ali zato jeste ona koja trpi divljenje i uznošenje Gocićevog pripovjedača.
Treći lik u romanu jeste pripovjedačev prijatelj, koji nama i pripovjedaču otkriva različite aspekte Tajlanda – ekonomske, kulturološke i ostale. Ako je intencija autora bila da kroz mejlove prijatelja čitateljima i čitateljkama približi Tajland, da nas obavijesti o tamošnjoj kulturi, to je i moglo biti opravdano, ali ne ako se tim suvišnim podacima dodatno opterećuje tekst i ako nam se ne pruža nikakva suštinski različita perspektiva u odnosu na pripovjedačevu. Ako su ova dva lika zamišljena kao kontrast jedan drugom, onda je taj kontrast samo na površini. Suštinski su i jedan i drugi lik vrlo podložni stereotipizaciji. Naizgled objektivne podatke o ekonomiji Tajlanda, koja je dobrim dijelom zasnovana na prostituciji, prijatelj i pripovjedač i ne pokušavaju da dekonstruišu, kao ni s time povezana rodna pitanja. Glas Tajlanđanke je gotovo nečujan. Čak i kada govori, njene riječi čujemo pripovjedačevim ušima, jer je njena pozicija u potpunosti pasivna, dok su glasovi druga dva muška lika, kojima je dozvoljeno da govore i mnogo više nego što je nužno, u stvari jedan glas. Ako bismo primijenili Bahtinovu ideju o polifoniji na ovaj roman, zapali bismo u ćorsokak, jer ovde nema nikakvog višeglasja. Ono nije namjerno izbjegnuto, već je fingirano, pa je Tai roman koji jednostavnom analizom diskursa i odgovorima na pitanja ko govori, šta govori i kada govori otkriva nevještost njegovog pisca, iako je Gocić izabrao temu koja i nije toliko česta u regionalnoj prozi i mogla je biti drugačije umjetnički oblikovana.
Mogućnosti same teme bile su višestruke. Osim dekonstrukcije rodnih odnosa, moguće je bilo i ponuditi kritiku imperijalističkih odnosa, čime bi roman postao bliži i domaćoj publici. Da je Gocić uspio da kritikuje kapitalističke mehanizme, time bi ponudio i nešto više od bajke o mističnom Istoku i od fingiranog putopisa neostvarenog bijelog muškarca u portazi za sobom, koji dosađuje čitalaštvu, jednako ili čak i više nego sebi. Dovoljno je prisjetiti se Uelbekove Platforme, da bi se uočila razlika između romana u kojem je pisac zbilja uspio da uzdrma zapadnjački san o Istoku, ali i da opiše savremenog čovjeka u kapitalizmu i njegovu
višestruku otuđenost. S druge strane, Gocićev roman ne samo da se nije izborio sa orijentalističkim predrasudama, već je omašio i u prikazu sistemske i individualne otuđenosti. Gocićev pripovjedač ostavlja utisak patetičnog lika, čije su emocije artificijelne, koji kao da pokušava da imitira neke davno poznate obrasce ili da se zanese poput romantičarskog junaka na početku XXI vijeka. Insistiranje na njegovoj naivnosti i arhaičnosti jeste postupak koji bi mogao biti i umjetnički dosta uspio da ga je pisac razvio u tom pravcu, umjesto što se zadržao na pokušaju da „realistički“ prikaže usamljenog Balkanca u pokušaju da otkrije sve tajne i ljepote Istoka.
Dodatno zbunjuje to kako je pripovjedač olako prihvatio ulogu Zapadnjaka na Istoku, iako dolazi iz Srbije, iako ga i prijatelj obavještava da je BDP Tajlanda svega desetak mjesta lošiji nego u Srbiji. No, kao što ne razumije tuđu kulturu, tako pripovjedač ne razumije ni sopstvenu, ili tačnije, i nju opisuje pomoću streotipa: „Razlog tome jeste što dolazim iz kulture gde se podatnost i mekoća smatraju jezivim manama, poput zečje usne ili kraće noge. To su osobine kojima se, protivno svojim prirodnim impulsima, naše Balkanke najviše opiru.“
Roman Tai je formalno neinovativan i sadržinski problematičan na više nivoa, ali je kao tekst koji je nagrađen NIN-ovom nagradom primjer nezavidnog stanja u srpskoj prozi, ili barem onome što se smatra ili proizvodi kao njen glavni tok. S obzirom na to, postavlja se i pitanje kako se može pisati o orijentalizaciji unutar Balkana, i kako se i da li se uopšte u književnosti problematizuje pitanje imperijalizma, ili se ono doživljava kao nešto što je vezano samo za Zapad i za zemlje Prvog svijeta. Kada je u pitanju mjesto ženskih likova, nalazimo se u istom problemu. Jedini ženski lik koji se pojavljuje u romanu nije ništa više od ćutljivog objekta za fantaziranje glavnog junaka i usputna stanica na njegovom obrazovnom putu (iako je nešto stariji od prosječnog junaka Bildungs romana), nakon koje će konačno naći smisao. Ovaj je roman, kao poetski anahron i ideološki neosviješćen, još jedan u nizu romana koji ne uspijeva da provocira, niti da subverzivno djela u odnosu na ono što je očekivano i već poznato.

Nađa Bobičić

28.03.14 Politika

Kada se pogleda izbor Ninovog, ali i drugih žirija koji dodeljuju nagrade za najbolji roman (sa svešću da je to samo jedan od mogućih izbora jer neka od najboljih ostvarenja poput romana S. Srdića i I. Đerić, B. Babića, nisu ušla u njih), nameću se zanimljiva poređenja. Uočljivo je da oba romana iz najužeg Ninovog izbora (nagrađeni Tai, Gorana Gocića i sa jednim glasom manje, Arkadija, Milete Prodanovića), sadrže jaku kritičku notu kao pretpostavku romanesknog zbivanja, baš kao i (takođe iz najužeg Ninovog izbora) roman Mi, izbrisani, Slobodana Vladušića, o kome je već bilo reči na ovom mestu. Takođe, ni jedan od ovih romana ne baštini klasično fabuliranje, već bi se pre mogli opisati kao proza nastala iz sudara različitih žanrova i književnih tradicija.
Formalno gledano, Tai je esejizirana dokumentarističko-putopisna i autobiografska proza koja se paralelno definiše i odrednicama postmodernog, epistolarnog i ljubavnog romana ili pak fabulizirane studije iz imagologije (grana komparativne književnosti čiji je predmet proučavanja predstava o Drugome) te se pokušajem razobličavanja stereotipa približava kritičkoj misli koju tvori Arkadija. Arkadija se, pak, analizom predstava o Nama, više uklapa u satirični žanr koji koristi sve poznate tradicije od Rablea do Domanovića i sva oruđa satiričnog repertoara, od hiperbole do groteske.
Arkadija je, ako naslov shvatimo ironično, veoma daleko od mitološkog predloška idilčne zemlje, već je pre stradija ovih prostora pristinuta tranzicionim i tajkunskim društvom. Kritikom društva se bavi i Gocić iako ne govori direktno o nama, pa čak ni o evropskom identitetu. Tajland nam se prikazuje kao idilično mesto, a zapadnjak ili kao uzurpator ili kao nemoćan da razume emotivne i spoznajne nijanse kojima navodno vladaju Tajlanđani.
Koliko god je kritika zapadnog kanona u romanu Tai dominantna, ne može se izbeći utisak da se idilični Tajland Gocićevog zaljubljenog junaka ipak urušava pod pritiskom materijalnog te je predstava o dva sveta, istočnom i zapadnom, veoma kontraverzna i da se mora iščitavati tek kao predložak za razmišljanje i preispitivanje o sopstvenim znanjima i predrasudama, dok je Prodanović, shodno odabranom žanru satire, manje u razmišljanjima a više u, kroz metaforu izrečenoj, direktnoj osudi zatečenog stanja. Sličnosti i suprotnostiizmeđu ova dva dela se najbolje mogu uočiti na primeru teme prostitucije paradigmatične za oba romana. U Arkadiji prostitucija dobija dramatične razmere trgovine belim robljem, Gocić je pak opisuje kao način da na Istoku žene život uzmu u svoje ruke ili da doprinesu porodičnoj zaradi. Koliko smo spremni da zatvaramo oči pred tranzicionim katastrofama pa čak i da ih opravdavamo, provociraju zapravo oba autora.
Ne treba ipak previše uopštavati niti zbog navedenih poređenja stavljati znak jedankosti između ova dva romana. Tai i Arkadija su dva veoma različita ostvarenja, gotovo sa suprotnih ivica jednog književnog svemira. Ali ova mala esperktiza vodi jednom drugom zaključku. Provokacija, kritički ton, podsticaj na lični angažman i razmišljanje kao da su izvučeni na svetlo dana izdvajanjem ova dva romana (a mogu im se priključiti i pisci pomenuti s početka teksta). Da li je ipak varka da su najbolji romani upravo oni atipične forme i, za domaću književnost, ne baš uobičajenog kritičkog poriva koji vapi za promenama kako tematskim tako i formalnim?. Ili je to samo svakidašnja želja da se ukaže na to da poetička „razmrdavanja” mogu biti produktivna u moru, u svakom pogledu raznovrsne ali, nažalost, ipak osrednje romaneskne produkcije? Ne može se otrgnuti utisku da su romani koje su žiriji (svesno ili nesvesno?) protekle godine izdvojili, vešto izmicali poetičkoj slici klasične romaneskne strukture kakvu čitaoci najčešće očekuju, ali je u realnosti retko kada dobijaju sem u pakovanju najlošijih ostvarenja. Što opet govori u prilog tezi da je „klasičan” roman samo iluzija koja već odavno ne postoji, ako je ikada i postojala. I da su izvesni pomaci i insistiranje na drugačijim pristupima književnom delu ipak dobrodošli.

Jasmina Vrbavac

08.01.14 Dnevnik - Novine i časopisi

Roman, ali i “filozofska” rasprava o ljubavi i (seksualno) bliskom kontaktu dve kulture koje nemaju, priznajmo, nijednu dodirnu tačku. Srbija i Tajland? Hm...
Dakle, Goran Gocić je napisao “Tai” (Geopoetika, Beograd 2013), priču o prilično (i bukvalno!) intimnom susretu različitih kultura u svojevrsnom seks-turizmu, sa implikacijama ka superiornosti jedne, ili druge civilizacije. Može se posmatrati i kao svojevrsna kritika instant zasićenih zapadnjačkih mužjaka, u odnosu na (čudnovatu) „moralnost“ tajlandskih prostitutki iz namenskih noćnih barova. „Etička“ tržnica bluda na kojoj su tajlandske prodavačice ljubavi pobednice, a (nemoćni) zapadnjaci u potrazi za smislom ljubavno/erotskog identiteta gubitnici. Ponešto veštački put, podoban za fikciju, a ne analitički pristup ipak potvrđuje da je u pitanju roman koji ne mora nužno da pretenduje na autentičnost, nego samo upućuje na jednu od mogućih realnosti u kojoj nije baš jasno ko više dobija u ovom “seksualnom kolonijalizmu”.
U roman je inkorporirano, u različitim narativnim slojevima, mnoštvo “citata-uputstava” pozajmljenih od Vitmena, Čehova ili Vajlda, preko Froma, Badjua, Ničea ili Delimoa, do Montenja, Gurđijeva i Sabata, ali, zapravo, kao da je čitav roman jedan iscrpan, hvalevredan, iskren i kreativan omaž Kjerkegoru, onom Kjerkegoru koji je napisao filozofski roman “Dnevnik zavodnika”.
Mala sugestija: ne dolazi u obzir da ne pročitate knjigu „zapadnjaka“ koji tvrdi da su devojke iz barova sa Tajlanda prva linija fronta kad je u pitanju najezda društva probranog s Dna Zapada!

Đorđe Pisarev

06.01.14 e-novine.com

Možda je ovaj tekst u jednom trenutku na nivou ideja i mogao da bude interesantan, možda da u njemu ima makar trunčica ironije, možda da je Gocić imao urednika koji bi tekst skratio i/ili preusmerio, danas bih dao sasvim drugačiji sud od potpuno negativnog na koji me knjiga primorava. Ali, previše je nepoznatih u ovoj jednačini

Ovdašnjoj književnosti nedostaje „muških“ ljubavnih romana. Nije to čudno, s obzirom na perspektivu njenog nastajanja, ljubav je retko dolazila u prvi plan, iako se radi o jednoj od, književno-istorijski gledano, dominantnih tema. Takođe, ljubavni roman se smatra „nižom“ žanrovskom mogućnošću kojom se „bave“ žene, koji se za njih i piše, pri čemu zaboravljamo da su upravo one bile te kojima možemo zahvaliti izuzetnu popularnost ove književne vrste s obzirom da predstavljaju sve dominantniju čitalačku publiku od početka devetnaestog veka naovamo. Ipak, sada već protekla 2013. godina donela je dva romana koja bismo tematski mogli svrstati u ljubavne. Radi se o veoma dobrom Letu Vladimira Arsenijevića i ne toliko dobrom prvencu Gorana Gocića Tai. Potonji je predmet ovog teksta.
Pošto se odigrava na Tajlandu, pretežno u Bangkoku, Gocićev roman zasnovan je na dualizmu, na suprotnosti između pripovedača, Zapadnjaka i objekta njegove žudnje, tajlandske prostituke, noćne dame, Lady Thai, u koju se zaljubljuje. Iako naizgled svestan svih kolonijalnih konotacija koje ova veza donosi, Gocić ih perpetuira i time potvrđuje, čak i produbljuje stereotip. Činjenica koja govori najviše tome u prilog jeste da glavna junakinja romana nema ime. Ne znam kako je moguće govoriti o ženi koju volite, u koju ste zaljubljeni do ušiju i preko glave, a da ona ostane bezimena. Jedino ukoliko se radi o objektu, a Gocićev roman, odnosno njegova namera jeste upravo suprotna, odnosno on pokušava da pokaže „ljudsku“ stranu i sve unutrašnje protivrečnosti odnosa sa tajlandskom prostitutkom. Čak i kada ga vodi u rodno selo u kojem upoznaje njene roditelje i rodbinu, ona zauvek ostaje samo „ona“ ili „moja Azijatkinja“, a to ostaju i svi ostali Tajlanđani, osim istorijskih ličnosti, poput kraljeva, premijera i bogataša. Povrh toga, na kraju romana jedino pitanje koje se postavlja jeste da li je pripovedač zaražen ili nije jer je, suprotno svim pravilima ponašanja sa prostitutkama (to je svedočanstvo ljubavi i poverenja, valjda), odustao od sigurnog seksa. Roman kulminira rečju Negativan koja se odnosi na nalaze krvi pripovedača. Dakle, koliko god se trudio da nam prikaže odnos između njega i nje, definitivno se ne radi o odnosu dva bića koja se spajaju u ljubavi, nego je u pitanju odnos kupca i robe, Subjekta i objekta, zapadnog osvajača (koji, usput budi rečeno, mora da kupuje XL kondome koje neće koristiti, ali čisto da čitaoci znaju o kakvoj se grandeur radi) i istočne robinje. U tom smislu je svaki komentar koji će se dati o „istočnjacima“ i/ili „ženama“ bez obzira na njegov sadržaj, samo potvrda bazičnog odnosa u kojem smo Mi oni koji vladaju, a Ona/Oni potčinjeni jer to je, bože moj, prirodno stanje.
Druga stvar koja po mom mišljenju predstavlja nedostatak romana je odsustvo njegove putopisne verodostojnosti. Odista, u čitavoj postjugoslovenskoj književnosti ne postoji previše tekstova, a kamoli romana, o Dalekom istoku. Tai je trebalo da bude pravo otkrivalačko čitanje, ljubavni roman koji bi istovremeno trebalo da bude i putopis, nešto što bi vas autentičnim detaljima uvelo u atmosferu nepoznate zemlje u koju teško da će većina čitalaca ikada stići. Ipak, Gocićev tekst je mogao da nastane i na osnovu pročitanog ili na enciklopedijskom (wikipedijskom?!) znanju. Ovo nije nužno loše, štaviše u nekim slučajevima se na taj način mogu izgraditi važne intertekstualne veze, ali ukoliko roman pledira na određeni hronotop, onda bi morao da bude detaljniji. Pretpostavljam da je o Bangkoku moguće naći zanimljivijih podataka na internetu od onih koje nam se saopštavaju u romanu. Čak i kada ode na selo, u duboku tajlandsku provinciju, pripovedač se divi jelima koja mu serviraju, ali kaže da ne može da imenuje povrće koje mu je posluženo. O ukusima i mirisima da i ne govorimo. Pripovedač kao da je lišen čula. Nisam nikada bio u tim krajevima, ali mi se čini da oni moraju razlikovati od onoga što nam je poznato iz Evrope.
Dobar deo teksta u Gocićevom romanu zauzima esejiziranje, promišljanje, (auto)refleksija o ljubavi, Tajlandu, odnosima moći koji vladaju u ovoj zemlji, Zapadu i Istoku. Kao što sam rekao, tu nema nikakvih suštinskih pomaka, nema razbijanja stereotipa. Gledano sa naratološke strane, ova podela u kojoj je prikazivanje (showing) svedeno na minimum, a esejiziranje i prepričavanje (telling) povećano do nečitljivosti, ubija svaku volju u čitaocu da napreduje kroz tekst u kojem se ništa ne dešava, a sve što se i desi prepričano je u retrospektivi. Tekst je pored ovih misaonih delova prepun citata koji ne stvaraju zanimljive intertekstualne veze, već služe samo kao dekoracija, ukrasi bez smisla koji će nam pokazati kako je Gocić načitan. To je sjajno, zavidim mu na tome, ali mi nije jasno kakvu to funkciju ima u romanu. Spajati babe i žabe da bi se dobio predugačak esej koji se zove romanom o tajlandskom seks turizmu ne daje previše interesantno štivo za čitanje. Možda je ovaj tekst u jednom trenutku na nivou ideja i mogao da bude interesantan, možda da u njemu ima makar trunčica ironije, možda da je Gocić imao urednika koji bi tekst skratio i/ili preusmerio, danas bih dao sasvim drugačiji sud od potpuno negativnog na koji me knjiga primorava. Ali, previše je nepoznatih u ovoj jednačini.
Sudbina romana Tai, u trenutku u kojem još ne znamo už(asn)i izbor za Ninovu nagradu, nije poznata, ali kritičko oduševljavanje ovim tekstom, za razliku od pomenutog Leta, romana Bunker swing Mirjane Đurđević i Branka Mlađenovića ili nekih drugih koji će biti izostavljeni iz izbora za „najveću“ romanesknu nagradu u ovoj jadnoj književnosti, dovodi u pitanje dominantan književni ukus. S njim se ne treba miriti, jedino što će polemika o vrednostima izostati, kao uostalom i o drugim važnim pitanjima srbijanske literature, kulture, a bogami i politike. Po svemu sudeći ovde će još dugo važiti Divljanovi stihovi „Nama Nova godina ništa nije donela...“

Vladimir Arsenić

03.01.14 Danas

Roman Tai Gorana Gocića jedan je od najinteresantnijih koji su se pojavili u prošlogodišnjoj književnoj produkciji. Tai ima sve elemente postmodernog romana: fragmentarnu dramaturgiju, dekonstrukciju kulturnih stereotipa i mitologema, epskih narativa i multižanrovski pristup.
On je u isto vreme (u smislu tradicionalnih žanrova) ljubavni roman, putopis, bildungsroman i esej, ali koristi i postmoderne forme turističkog bedekera, e-mail epistole, elektronskog dnevnika (blog) povezujući ih preko esejističkih pasaža, meditacija sa tradicijom tzv. postkolonijalne kritike sa namerom da dekonstruiše zapadnjačke stereotipe i predrasude o istočnjačkim kulturama, a pre svega, postkolonijalni, zapadnjački imaginarijum o tim kulturama.
U osnovi romana je priča o razočaranom junaku (razvod, smrt prijatelja, poslovni neuspesi, emotivni lomovi) koji odlazi iz Beograda na Tajland da bi tamo povratio samopouzdanje. Saveznike za to pronalazi na sasvim neočekivanom mestu, u jedenom seksi baru u Bankoku. U trouglu koji čine tri junaka, pripovedač, njegov prijatelj i jedna Tajlanđanka odvija se emotivna priča koja će svima doneti emotivne preokrete, ali i nova saznanja ne samo o vlastitim predrasudama, stereotipima, zabludama i fantazijama već i o različitim kulturnim i civilizacijskim kontroverzama savremenog sveta. Romanom dominira jak lični, ispovedni pečat, beskompromisna, emotivna ispovest glavnog junaka, razotkrivanje najintimnijih fantazija i maštarija, a u interakciji između junaka uspostavlja se snažna emotivna veza, ali traje i svojevrsni kulturno-civilizacijski disput.
Upravo taj nivo romana, njegovi junaci sa različitih strana sveta, kulturno-civilizacijska neuklopljenost, a pre svega identitetska potraga, pokušaj bekstva - iz jednog kulturnog okruženja iz jednom zauvek date kulturno-civilizacijske norme i definicije života koji se raspao na niz loše povezanih epizoda - u postkolonijalni metež, u drugost jednog istočnjačkog megapolisa i očajnička potraga za spašavanjem iz razlomnjenih fragmenata u kakvu-takvu celovitost u multikulturalnom okruženju, autor koristi da na autentičan i uzbudljiv način govorio o savremenom čoveku danas, unutar jednostavnog ljubavnog, sentimentalnog i melodramskog narativa.
Gocić, koji dobro poznaje klasičnu anglosaksonsku literaturu i različite savremene interdisciplinarne diskurse, na čitljiv, nepretenciozan, skoro kolokvijalan način u formi meditacija, asocijacija i e-mail uputstava „dobro obaveštenog prijatelja“ referira, kroz meditacije i asocijacije svojih junaka, na onaj savremeni, interdisciplinarni tip govora, poznat pod imenom postkolonijalne studije. Kanonski književni tekstovi anglosaksonskih autora poput Jednog putovanja u Indiju (Forster), Bure (Šekspir) i Robinzona Krusoa (Defo), ili kanonizovana dela Edžvorta, Džejn Ostin, Gaskela, Dikensa, Š. Bronte i Tekerija, njihovi romani o kolonijama, putopisi i dnevnici kao i njihovi odnos prema imperijalnoj ideologiji formirali su zapadnjačke stereotipe, različite diskriminacije i generalni diskurs onoga što danas nazivamo imaginarijumom kolonijalizma. Na osnovu tog opusa nastala je teorija postkolonijalizma Edvarda Saida (Orijentalizam). Poput svojih postmodernih intelektualnih mentora (Deride i Fukoa) E. Said je bio fasciniran kako ljudi zapadnog sveta doživljavaju narode i vrednosti iz drugačijih kultura i to pod uticajem politike, ideologija i naročito književnosti. Na analizi književnih dela autora koji su kanonizovali kolonijalni putopis i kolonijalnu književnost, Said je postao osnivački intelektualac postkolonijalne kritike. Saidovo delo nastavili su i proširili drugi autori (Baba i Spivak), čime je dat novi podsticaj različitim formama analize kolonijalnog diskursa: studijama književnosti imperije i teoretizaciji putopisa. Jednom rečju, otvaranje zapadne kulture, teorije i književnosti prema iskustvima Drugih koji su ostali izvan normi i bili pod represijom ili smešteni u kontekst konfrontacije i mržnje proizvelo je mnoštvo studija i književnih formata u registru od zapadnjačkog prezira prema onome što je nepoznato i drugačije do grozničavog oduševljenja ili straha pred novim kulturnim, civilizacijskim i religijskim iskustvima. Senzibilitet i prosedei različitih derivata postkolonijalne kritike koji se naslanjaju na tradiciju velike književnosti kolonijalnog doba, putopisaca i orijentalista uticali su na veliki broj savremenih pisaca (Ruždi, Hoseini, Uelbek...) da tematizuju multikulturne dispute jer se upravo kroz takav diskurs i mogu najobjektivnije videti savremeni problem globalizacije, migracija, nomadizam, kulturna hegemonija, sukob civilizacija, globalna industrija poroka, seks turizam... i dekonstruisati predrasude, stereotipi, različite fantazije koje su nekada (na brutalniji način), a i sada glavni cilj eksploatacije svih vrsta globalnih ali i lokalnih, neoliberalnih industrija zabave, žudnje i hedonizma do turizma i industrije trivijalne književnosti.
Tai zato nije klasični ljubavni roman, mada to jeste, nego nešto daleko više. Postkolonijalni multižanrovski roman, emotivno proživljeni putopis i potraga za identitetom koji više ne pripada samo jednoj nacionalnoj kulturi, jeziku i jednom zauvek datom okruženju, a koji referira pored postkolonijalnih i na slične tradicije u srpskoj, nacionalnoj književnosti - Rastka Petrovića (Otkrovenja) ili slične formate i putopise Miloša Crnjanskog. Pisati danas palp romane u kojima na dalekim egzotičnim turističkim destinacijama nastaju ljubavne romanse između razočaranih, depresivnih žena i raspadnutih muškaraca u potrazi za melodramskim preokretima koji će im promeniti život, trivijalne su strategije komercijalnih pisaca neo-herc romana i sličnih izdavača. Književnost danas, u vremenu elektronskih medija, masovne blogerske trivijalizacije, kiča i estradne „psihoanalize“ i poplave kućno-dnevničkih-goust romana i saga o mačevanju i raznim teorijama zavere, jeste složena, metaintertekstualna, interdisciplinarna avantura koja traži obrazovanog autora koji ne odustaje od dobre priče, uzbudljivih preokreta, autentičnog narativa, jakih i slabih junaka i snažnih emocija. U romanu Tai ima svega toga, a možda vas (svetonazorski) duel dva junaka/prijatelja u njemu inspiriše da ponovo pročitate Geteove Jade mladog Vertera i Didrovog Ramoovog sinovca - romane koji su emotivno obrazovale generacije muškaraca 19. i 20. veka i najavile (Ramoov sinovac) psihotične emotivne i psihološke promene u muškoj psihi i kulturi pa samim tim i promene u muško-ženskim odnosima 21. veka, kao posledicu neumitnog razvoja „svetskog duha“ (F. Hegel je obožavao Ramoovog sinovca).

Dragan Jovanović

04.10.13 Dnevnik - Novine i časopisi

“Geopoetika” je polovinom leta promovisala četiri nova naslova autora nepoznatih većini ovdašnjih čitalaca, u vreme zgodno za knjige koje se mogu poneti na odmor. Glavni urednik Vladislav Bajac rekao je tim povodom da je reč o piscima sa “geopoetskim” konceptom, uz opasku da ne brine kako će ova nova književna proza stići do čitalaca. I stigla je.
Ovde je reč o romanu-prvencu publiciste Gorana Gocića (51) sa, na prvi pogled, zagonetnim naslovom “Tai”. Gocić je radio kao novinar i urednik u više domaćih i inostranih medijskih kuća, piše eseje i stdije o masovnoj kulturi, koji su nagrađivani i prevođeni na deset jezika ( kao “Endi Vorhol i strategija popa” i “Emir Kusturica:kult margine”). Snimio je i dva dugometražna dokumentarna filma.
Nagomilano publicističko, a verovatno i čitalačko iskustvo, kao i izvanredna erudicija, daju se videti u ovom Gocićevom romanu- čine ga bogatijim, slojevitijim i modernijim. Priča je smeštena na Tajland, a bavi se ljubavnim odnosom naratora i lokalne prostitutke. Mnogo puta obrađena tema u različitim umetničkim formama (književnoj, filmskoj, muzičkoj, likovnoj) dobila je poseban, postmoderni izraz u romanu “Tai”( što na tajlandskom jeziku znači-nezavisan, slobodan).
Autor koristi reči i izraze tajlandskog jezika, u priču upliće brojne aluzije i citate iz istorije književnosti, kulture, medija, sa interneta. Svestan da neće baš svi razumeti njegove stilske bravure, na kraju romana objavio je Beleške sa preko osamdeset tumačenja. Ipak, u osnovi je ljubavni odnos žene i muškarca, uzbudljivo prikazan kroz susret dveju različitih kultura koje teško pristaju jedna na drugu (“Ono što je za mene bilo ropstvo, za nju je bila sloboda”). Takođe i intimno sazrevanje jednog mačo-muškarca koji ostaje razgolićen, više nego njegova prodavačica ljubavi.
U dve rečenice, kako je “Tai” Gorana Gocića pročitao Vladislav Bajac:
- Knjiga koju određuje njen topos:Tajland, Ljubav i tajland. Žena, putenost, demistifikacija glavnog junaka. Analiza Dalekog istoka u odnosu na (Daleki) zapad.

R. Lotina