Tačka

06.05.04

Taj naslov („Tačka“) može da znači sve osim onoga što znači kao znak interpunkcije. Osim tačke koju stavljamo na kraj rečenice, postoji i polazna tačka, i najdalja, i najniža, i najviša tačka, i uporišna tačka...- rekao je akademik Ljubomir Simović na početku razgovora za „Blic“ govoreći o svojoj novoj zbirci poezije pod nazivom „Tačka“ koju upravo ovih dana objavljuju „Stubovi kulture“.

Reč je o zbirci prepunoj različitih scena u kojima srećemo svakovrsne ličnosti i junake, stanovnike Beograda i Zemuna, bogove, povorku evropskih kraljeva, beogradske demonstrante, helenske i biblijske likova, književnike poput Blejka, Bodlera, Borhesa, zatim lovce na žar -ptice, konobare, decu u zološkom vrtu i mnogo toga još.

Otkud svi ti ljudi, i sve te životinje, od čudovišta do riba?
- Glavna scena u ovoj knjizi je veliki grad na velikim rekama. Beograd na Dunavu i Savi. A iznad svega toga se prostire veliko nebo. U tako velikom prostoru zajedno žive svi, i bogovi i deca, i ribe i ribari, i kraljevi i kasapi, i gornji i donji svet. Tu je, ravnopravno, i životinjski svet, s kojim se ne možemo suočavati bez osećanja krivice. Svaka od ličnosti unosi u ovu knjigu svoje iskustvo i znanje, i svoju dramu. I, što je za knjigu sa ovakvim naslovom najvažnije, ona unosi svoju tačku gledišta. Svoju tačku ključanja ili mržnjenja.

Zbirka počinje pesmom „Pogled po kujni, pogled kroz prozor i pogled u budućnost“, koju ste napisali mesec dana pre početka NATO bombardovanja u kojoj postavljate i pitanje;“A kad u budućnost pogledah, šta videh?“ Kako bi danas izgledao odgovor na ovo pitanje?
- Isto onako kako izgleda u toj pesmi: „To što videh ne znam šta je bilo, (al znam da je bilo) crnje od oblaka iza kojih seva!“

Neke od pesama iz ove knjige govore o dramatičnim događajima u poslednjoj deceniji minulog veka. Kako vi vidite našu sadašnju situaciju?
- Čini se da sadašnja vlast troši više energije u borbi protiv ubijenog Zorana Đinđića nego što je potrošila u borbi protiv Miloševićevog režima. Uostalom, sadašnja vlast je na političku scenu vratila one koji su sa nje, zbog katastrofe u koju su nas doveli, uklonjeni 5. oktobra. Skoro svi bivši su tu, uključujući i crvene beretke. I što su juče bili grešniji, danas su glasniji! A sve je manje onih koji su izlaz videli u reformama i promenama... Kad ovo govorim, ne zanemarujem ni grehove dosovske vlasti: oduzimanje poslaničkih mandata, glasanje karticama odsutnih poslanika, i druge neoprostive poteze. Ali grehovi dosovske vlasti ne mogu biti razlog da zaboravimo katastrofalni učinak Miloševićevog režima.

Da se poslužim naslovom Vaše knjige: na kojoj se tački sad nalazimo?
- Mislim da se nalazimo duboko u zoni sumraka. Pre nekoliko dana, državne institucije nisu radile: praznovao se dan državnosti države koja više ne postoji. Državu su ukinuli, ali su zaboravili da donesu zakon kojim se ukida njen praznik. A ni nova država, koja je u međuvremenu stvorena, nije stvarnija od one koja je ukinuta. U Srbiji je još uvek na snazi Miloševićev ustav, koji nećemo promeniti ni do Vidovdana, kao što ga nismo promenili ni do Sretenja. Predsednik državne zajednice stranim diplomatama deli odlikovanja iz Titovog vremena, iz fonda SFRJ! Pitam se kako se Svetozar Marović oseća kad ta odlikovanja deli. I kako se te diplomate osećaju, i šta o nama misle, u trenutku kad ta odlikovanja primaju! S koje god strane da pogledate, mi smo anahronizam! Mi smo jedan veliki provizorijum, u kome nema nikakve integrativne ideje, ni energije! Slovenci sada po celoj Evropi mogu da putuju kao po svojoj deželi, a mi ne možemo da privirimo ni u Gračanicu! To stajanje u mestu, i kretanje unazad, je naša realnost! A naši političari izbegavaju i suočavanje sa realnošću, i izvlačenje zaključaka koji iz tog suočavanja proizilaze. Zato oni i nemaju odgovor na pitanje koliko su dva i dva!

Kako se takvo stanje odražava na kulturu ove zemlje? Šta znači, na primer, nedavna izjava ministra kulture da će spaljeni Hilandar obnavljati samo pravoslavci?
- Kod nas je u poslednje vreme bilo mnogo nezgrapnih i neverovatnih izjava. Bilo je i mnogo gorih od ove koju pominjete. Naša nevolja je u tome što smo mi, i posle svih promena, ostali partijska država. Ako imate partijsku podršku, nizak nivo znanja vam neće smetati da u državi dosegnete visok položaj... A srpski srednjovekovni vladari, kralj Milutin ili kralj Stefan Dečanski, gradeći manastire, neimare i dunđere nisu zapošljavali na osnovu toga iz kojih krajeva dolaze i kako se krste, nego na osnovu toga koliko znaju zanat.

Pesma „Čizme“, na primer, nije samo pesnička reakcija na policijsku brutalnost. S druge strane, vaše pesme dopiru i u vremena praotaca. Otkud toliki tematski raspon u ovoj knjizi?
- Dužnost poezije i jeste u tome da vidi i obuhvata sve. Egzistencija se realizuje na mnogo nivoa, i ni jedan od tih nivoa ne smemo izgubiti iz vida, ni zato što je previše nisko, ni zato što je previše visoko.

Tatjana Nježić

16.01.05 Danas

Ovaj tekst je posvećen pesničkim knjigama koje su obeležile prethodnu godinu. Rangiranje ću ostaviti vama, i to smatrajte poklonom za 2005.Nek mi oproste izostavljeni/ne.
LJUBOMIR SIMOVIĆ, TAČKA (STUBOVI KULTURE, BEOGRAD, 2004)
Simovićeve pesme često poredim sa Felinijem i njegovim Amarkordom (setite se snega, na primer).
Sa Tačkom je malo drugačije.
Tačka je, pre svega, knjiga iznenađenja; iako zadržava sve atribute prepoznatljive Simovićeve poetike. Od riba, jaja, voća, povrća, soli, sveća i kandila, bogova i nula, zverova i nemani, do mučenika, pesnika, radnika, seljaka i lovaca; od Dunava i Save, lonaca, i poklopaca, do zaboravljenih kultura, gradova, mesta i planina...
Na Simovićevom kantaru sve je izmereno i umereno, posoljeno i ukusno, ali iznad svega, nacionalno. Nacionalno, koje nije zaraženo vikom, patetikom i manipulacijom vrednosti; nacionalno, koje naciju ne pretvara u raciju. Kod Simovića, nacionalno je izvorno, a sve što je izvorno i moderno je.
Pod uslovom, da je zdravo.
Tačka je iznenađenje, jer nam pruža svojevrsno stanje stvari, ona je knjiga stanja, takoreći stanjovnik, savremenik i pripadnik našeg svakodnevnog života. Nju može čitati, i privatnik, i frizer, i pekar, i dadilja, i direktor, i domaćica, i srednjoškolac, i student, i programer, i montažer, i tako u nedogled. Tačka ne pita za stepen stručne spreme.
Ona čak i ne zna šta je to.
Tačku čitati baš zato što ne stavlja tačku!
Tačku pročitati jer postavlja pitanja a ne daje odgovore!
Tačku iščitati nekoliko puta!

BRANISLAV PETROVIĆ, ŽEŽEVASION (NIN, BEOGRAD, 2004)
Jedno veliko hvala NIN-u (u kojem je Brana napisao preko 2500 tekstova) i Ljubi Simoviću na ovoj knjizi. Žeževasion je knjiga u kojoj je ceo Brana Petrović. U njoj su, kao pod krovom, sabrane i utisnute sve teme po kojima ga prepoznajemo. Slobodno mogu reći, Žeževasion je enciklopedija, ili imenik.
Idem još dalje. Svojevrsni paket.
Kod Brane Petrovića, proučavanje pepela i smeća stoji na samom vrhu, iako je opšte poznato da su pepeo i smeće na dnu, ili bolje, na dnu dna. Sada, kada Brane Petrovića više nema, vidimo koliko je taj pepeo važan, koliko je neminovan i koliko dvoznačan. Možda je taj pepeo upravo onaj pepeo iz koga je Feniks ustao i ponovo poleteo. Ima u Žeževasionu jedan deo koji nosi naslov ‘’Posvete’’, a koji obavezno treba pročitati, kao i ‘’’’Kada te ostavi ona koju voliš‘’, ‘’Plač, pepeo’’, ‘’Čudan gost’’ i meni najmilija ‘’Odlazak Bogumila Hrabala’’.
Pogotovu oni koji pišu, da nauče nešto.
Žeževasion je važna knjiga u srpskoj poeziji, tu nema spora. Ta knjiga je nekako potrebnija nama nego mi njoj; jer Žeževasion više nije u pepelu, i baš zato treba da nam priča o njemu, da i mi jednom ustanemo iz pepela (kao što je sa Žeževasionom i Brana Petrović ustao!).
Ako je to moguće.
Još nešto. Žeževasion - Žeže i Vasiona (proverena informacija).
Promislite o tome.

DRAGANA MLADENOVIĆ, NEMA U TOME NIMALO POEZIJE (UDRUŽENJE KNJIŽEVNIKA I KNJIŽEVNIH PREVODILACA PAN, PANČEVO, 2004)
Na početku odmah: zapamtite ovo ime!
U svojoj prvoj knjizi, ona traga za običnim ljudima i njihovim ustaljenostima, svaka pesma polazi od njih i misli o njima.
Rame uz rame sa Milenom Marković i Srđanom Valjarevićem, Draganina poezija je generacijska, u to nema sumnje; ona vidi asfalt, a ne nebo. Dragana Mladenović pokušava da alarmira mladost i sve što ide uz to, pa kako bude.

PETAR MILOSAVLJEVIĆ, ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE - STARA POEZIJA - (SKZ I BIGZ, BEOGRAD, 2004)
Najzad, jedna dobra i suštinski važna antologija.
Istoričar književnosti Petar Milosavljević je uzeo na sebe da srpsku poeziju sabere onda, kad je to najpotrebnije, ako imamo u vidu vremena u kojima se nalazimo. Prva u nizu od osam knjiga je Antologija srpske poezije (stara poezija), u razdoblju od 13. do početka 18. veka.
Naslanjajući se na već poznatu Pavlovićevu Antologiju, ova antologija nam nudi najpotpuniju sliku srpskog pesništva srednjevekovne epohe. Ona u sebi sadrži i neke cikluse koji u drugim antologijama nisu zastupljeni, recimo ‘’Zapisi o nevoljama’’.
Pravo vreme za ovakvu knjigu.
Na kraju, podsećam na Stevana Raičkovića i njegovu Fasciklu 1999/2000.
Epizoda ‘’Podsetnik’’ uliva nadu da će i u 2005. biti kvalitetne poezije.
Neka bude.

Marko Krstić

04.11.04 NIN

U završnoj pesmi prvog ciklusa nove Simovićeve zbirke govorni subjekt se pita da li Sizif (svakako, onaj mitski, ali ovde unekoliko drugačije zamišljen) pokušava “tačku” da izgura “na vrh brega i boga” i da li ga ona, postajući sve teža, s vrha brega survava u podnožje i “pod đonove božje?” A u pesmi koja, sama sobom čineći šesti ciklus, finalizuje zbirku veli da je sve nevolje koje od iskona prate ljudski rod uspeo da preživi “zagledan u tačku”, u onu sve dalju i sve sjajniju koja “obuhvata i sadrži sve!”

Između ovih dveju, graničnih i oprečnih, varijanata tačke - moglo bi se razumeti: između kolosalnog neuspeha prividno sve većih naših moći i sve udaljenijeg uporišta koje jedino još izvor metafizičke svetlosti može da ponudi - odvija se vajkadašnja čovekova sudbinska drama. Imamo li u vidu broj pesama u kojima se pojavljuju i funkcija koje im je pesnik namenio, Dunav i ribe su, po snazi i obuhvatnosti simboličkog dejstva, u ovoj zbirci gotovo ravnopravni sa tačkom. Doima se, štaviše, da je ceo njen “prostor događanja” u okrilju tekuće vode koja nosi sile kreacije i destrukcije, simbolizuje čovekovo postojanje, “proticanje” i obnavljanje... Sva je prilika, Simović je nameran da nas suoči sa vanvremenim i univerzalnim obeležjima rečene drame koja će se, iz ciklusa u ciklus, sve vidljivije ukrštati sa današnjim i ovdašnjim.

Nalik fantazmima koji opsedaju svest i zamračuju vidik, pesme prvog ciklusa se slažu u imaginativnu realnost grotesknih bića i zlokobnih utvara. Što više ona izmiče poimanju (“Zna li iko da kaže šta je ovo?”... “Odakle je ovo preda me banulo?”), utoliko više deluje kao neminovnost. Posreduju ove pesme, u stvari, doživljaj nepovratno poremećenog ustrojstva našeg sveta. Mada ne prestaje da govori iz našeg vremena, ovaj doživljaj pesnik u prvom ciklusu sugeriše koristeći se mitskom inscenacijom i simbolikom, a u drugom hrišćanskom (sa ribama i ribarenjem u simboličkoj, ali i u motivsko-tematskoj ravni). Saglasno toj promeni, svekoliki poremećaj Odozgo zadanog sklada predstavljen je na drugačiji način: božanska i ljudska istina su - kaže se u jednoj pesmi - razdvojene pa je, ne nalazeći “čoveka za svedoka”, i bog “gore iščileo”. U pesmama drugog ciklusa, stoga, uočavamo projekcije biblijskih tema i ideja u savremene okolnosti, ali i skeptičan pesnikov odnos spram njihovih poruka i pouka.

Većinu pesama u središtu zbirke (treći ciklus) sa lakoćom čitamo saobrazno širem kontekstu, mada ne bi trebalo prevideti mogućnost da je, implicitno, njihov predmet sama poezija. Shvaćena u užem smislu, kao iskušavanje moći reči, i u širem, kao duhovno oslobođena delatnost koju parterna realnost na mnogo načina ugrožava. A to, opet, donosi unekoliko novu varijantu razumevanja idejnog koncepta zbirke razvijenog između navedenih (i uslovnih) značenja tačke. Mogu, dakle, ove pesme da deluju centrifugalno, ali je delotvorno i njihovo korespondiranje sa pesmama petog ciklusa u kojima je čitljiva upitanost o smislu pokušaja da se pronikne naum Više Organizacije.

Kako god bilo, nesporno je da nas pesme u drugoj polovini zbirke (ponajviše one u četvrtom ciklusu) privode neupitno našoj realnosti završnice prošlog veka. I tu smo (koji put već!) u prilici da konstatujemo besprimerne Simovićeve stvaralačke moći u praktikovanju onog što se nekad zvalo angažovana poezija. U njegovom vidnom polju su poznati likovi i događaji; društvene, političke i kulturne prilike na koje oni presudno utiču; posledice koje za njima ostaju u materijalnoj, moralnoj, duhovnoj sferi. Ni na tren nam se ne postavlja pitanje šta i koga “ciljaju” ove pesme ironijskih, kritičkih, satiričkih svojstava, ali nam, podjednako, na um ne pada pomisao da se njihov kreativni učinak ovakvim dejstvom iscrpljuje.

Da je o jedinstvenom pesniku reč odavno nije novost. Simovićeve su pesme neporeciv moralni čin i poetska kreacija najvišeg reda. On je pesnik kadar da stvaralačke zamisli neuobičajene složenosti i slojevitosti realizuje prividno krajnje nepretencioznim postupkom i jednostavnim jezikom. Po odredbama koje se broje, njegova je poezija nesumnjivo srpska (i ovaj poetski tekst može biti integralno pročitan u otadžbinskom “ključu”), po punom stvaralačkom kapacitetu je neomeđeno relevantna... A to su, razume se, tek neke od odlika čudesne zbirke Tačka.

Bogdan A. Popović

24.05.04 Glas javnosti

Pre tri godine, pod istim naslovom, izašla je zbirka Ljubomira Simovića od 25 pesama u izdanju Matice srpske Republike Srpske. Rad na ovoj zbirci je, međutim, nastavljen i, konačno: jedna pesma je izostavljena, 14 je manje ili više menjano i popravljano, a 19 novih pesama je dodato. Kako sam autor kaže, neke od pesama "Tačke" napisane su "pod neposrednim pritiskom dramatičnih događaja s kraja prošlog i početka ovog veka i milenijuma.

"Zato i ne čudi što kod Simovića nalazimo stihove kao što su "Umotan u oblake i magle/najzad je gore iščileo i bog/nije našao čoveka za svedoka!"
("Grmljavina") ili "Zar ćeš obuven u krvave čizme/leći u zemlju, kraj bosih otaca?" ("Čizme"). Kulturološki gledano, ova zbirka će možda teže komunicirati sa čitaocem koji živi u gradu, jer ima dosta "šaša i salaša" čak i tamo gde, čini se, za to ne postoji poetičko opravdanje.

12.05.04 Politika

Pod naslovom "Tačka" naš poznati pesnik, dramski pisac, esejista, akademik Ljubomir Simović objavio je u Banjaluci 2001. godine zbirku stihova u koju je uvrstio dvadeset pet pesama. Sada se, u izdanju "Stubova kulture", pojavile nova "Tačka" Ljubomira Simovića, u kojoj se uz neke izmene iz prethodne zbirke nalazi još devetnaest novih pesama.

Prema rečima Gojka Božovića, urednika i pesnika, poezija Ljubomira Simovića predstavlja uporišnu tačku naše savremene poezije. Simović, kaže Božović, objavljuje samo probrane pesme, oglašavajući se u njima glasom suštastvene jednostavnosti. U svojim stihovima pesnik raspravlja sa savremenošću ali i sa našim kulturnim pamćenjem i tradicijom, obnavlja iščezle ideje, progovara o vrlo važnim temama koje su samo naoko ne mnogo upadljive. Pri tom Simović koristi probrani jezik i gotovo da vodi dijalog sa onim što je već napisao.

Izoštrene percepcije za detalj, pesnik u zbirci stihova "Tačka", mišljenja je Gojko Božović, ispisuje datume ispod pesama kao da ukazuje na neki nevidljivi put kojim bismo, dok stihove čitamo, mogli krenuti u rekonstrukciji autorskog pečata.

Ljubomir Simović za naslov svoje knjige kaže da se može shvatiti

već shodno svemu što sadrži pojam tačke. A tačka može da znači i kraj ali može da znači i tačku dodira, tačku mržnje, tačku ključanja, mržnjenja, gledišta, oslonca, može biti i pahulja snega a može biti - i ovde najviše jeste, tačka gledišta, uporišna tačka koja sažima i spasava sve...

Geografski, poezija iz zbirke "Tačka" proteže se od grada na dvema velikim rekama, Beograda, preko spomenika knezu Mihailu, do pijaca, pivara, do kalemegdanskih crkava Svete Petke i Svete Ružice, preko Kalemegdana i Zoološkog vrta sa svim njegovim stanovnicima, preko Dunava, Podunavlja, Rajca i Sinjajevine, pa obuhvatajući pogled ka grčkim i albanskim selima ide najdalje - do ništavila. I, najzad, ko je sve u "Tački"? Pesnik će reći i čovek svakodnevni, i Odisej, i Isus i lažni Isus, i životinje, i ribe, i prodavci ribe, i ribari... Jednostavno svi, jer se, kako kaže Ljubomir Simović, život odvija na više različitih nivoa od kojih pesnik ne sme da ispusti nijedan, bez obzira da li je on najviši ili najniži. I niko ne sme da bude izostavljen, ma bio on riba ili Bog.

A. C.