Svi umiru u ovoj knjizi

o je pomislila: Neću da razmišljam, ali ju je pritom zatekla misao kako je mišljenje i to što čovek razmišlja o tome da ni o čemu ne razmišlja i počelo je da joj bruji u lobanji. Onda je uzela Prustov roman koji joj je bio pri ruci i pomislila da bi tako, eventualno, mogla da zaspi od dosade, ali se odmah pokajala zbog izgubljenog vremena sa Prustom. Nije pomoglo ni zatvaranje očiju pred svim nepravdama, niti zamišljanje javnog čitanja višetomnog tokijskog telefonskog imenika. Najzad je odmahnula rukom i pokušala da se umiri mišlju kako je đavo koji nikad ne spava u mnogo goroj situaciji od nje i zagledala se u suprotni zid čekujući san.

Hipoteza kaže: „Čovečanstvo je osuđeno na propast i bez obzira na to kako će se razvijati istorija, na kraju će ionako završiti potpunim kolapsom.” A šta ako je ova katastrofa čista slučajnost? Da li bi u slučaju alternativnog razvoja istorije sve ispalo potpuno drugačije?

I upravo na tom mestu u igru ulazi Kajlidžener, majušna planeta naseljena naučnicima. Njihov san je da pronađu savršen razvoj toka istorijskih događaja, u kojem se čovečanstvo neće samouništiti. Posle svakog uništenja naučnici stvaraju Zemlju ispočetka i započinju novi razvojni ciklus. Zemlju u određenim ključnim trenucima posećuju obični Kajlidženeri, koji su kod nas poznati kao, na primer, Gutenberg, Hrist, Ajnštajn i Fleming. Oni se lako prepoznaju. Često ih smatraju „genijalcima” i „božanskim bićima”.

Smrt se probudila u jedanaest pedeset devet. Odavno nije tako dobro spavala. Bilo joj je jasno da i tako i tako neće preživeti bes Kajlidženera. Zato se, dok je još imala vremena, okrenula na drugu stranu i nastavila da spava.

Sledećeg dana niko nije umro.