Ljubivoje Ršumović rođen je u Ljubišu, na Zlatiboru, 3. jula 1939. godine. Školovao se u Ljubišu, Čajetini, Užicu i Beogradu, gde je diplomirao na Filološkom fakultetu, na grupi za komparativnu književnost.Rano je počeo da piše, još kao osnovac u Ljubišu. Prve pesme objavio je kao gimnazijalac, 1957. godine, najpre u užičkim Vestima, a zatim u Književnim novinama. Godine 1965. zaposlio se u Radio Beogradu, u redakciji programa za decu. Svoj literarni rad uspešno je ugradio u emisije Utorak veče – ma šta mi reče, Subotom u dva, Veseli utorak. U tim programima primenio je „dokumentarnu poetiku“, koju je usvojio od Zmaja i Duška Radovića i pedagošku doktrinu Džona Loka: „Što pre dete smatraš čovekom – pre će čovek i postati!“ Godine 1968. počeo je sa radom u televiziji i snimao je poznate serije: Dvogled, Hiljadu zašto i Hajde da rastemo. Kao televizijski poslenik napisao je, režirao i snimio preko šest stotina emisija. Jedna od najpopularnijih serija za decu Fazoni i fore imala je sto četrdeset dve epizode. Pored programa za decu uradio je i nekoliko serija dokumentarnih programa. Takva je serija Dijagonale – priče o ćudima i naravima, u kojima Ršumović govori o pojedinim etničkim grupama, puštajući pripadnike tih grupa da sami daju karakterizaciju svojih saplemenika. To su emisije o: Mijacima, Brsjacima, Malisorima, Torbešima, Bunjevcima, Erama, Lalama, Dubrovčanima, Bodulima, Šopovima, Gorancima, Piperima i mnogim drugim.Objavio je 72 knjige, uglavnom za decu. Među njima najpoznatiji naslovi su: Ma šta mi reče, Pričanka, Pevanka, Još nam samo ale fale, Vesti iz nesvesti, Nevidljiva ptica, Domovina se brani lepotom, Sjaj na pragu, Rošavi anđeo, Zov tetreba, Uspon vrtovima, Pesme uličarke, Severozapadni krokodil, Pošto prodaš to što misliš, Opasan svedok, Ne vucite me za jezik, Gujina stena, Bukvar dečjih prava, Tri čvora na trepavici, Tajna ledene pećine i Beli paketi. U pozorištima je izvođeno više njegovih dela: Šuma koja hoda, Nevidljiva ptica, Baba Roga, Rokenrol za decu, Uspavana lepotica, Au, što je škola zgodna, U cara Trojana kozje uši, Snežana i sedam patuljaka...Dobitnik je književnih nagrada: Neven, Mlado pokolenje, Nagrada Zmajevih dečjih igara, Brankova nagrada, Oktobarska nagrada grada Beograda, Goranova plaketa, Vukova nagrada, Zlatni prsten Festivala pesnika za decu u Crvenki, Nagrada Porodica bistrih potoka Udruženja književnika Srbije, prva nagrada za dramski tekst U cara Trojana kozje uši na Festivalu pozorišta za decu u Kotoru, nagrada Politikinog zabavnika za knjigu Tri čvora na trepavici, nagrada Duško Radović i titula Saradnik Sunca, Instelova nagrada za poeziju 2008. i kao nagrada Miroslav Antić 2008. godine za knjigu Beli paketi i nagrada Princ dečjeg carstva Tamaris u Banjoj Luci 2009. Dobitnik je i dve zapažene međunarodne nagrade: nagrada Pulja u Bariju, za celokupno stvaralaštvo za decu i nagrada UNESKO-a za Bukvar dečjih prava na svetskom konkursu za knjigu koja propagira mir i toleranciju.Njegova dela prevedena su na više stranih jezika.Autor je tri udžbenika za osnovnu školu: Deca su narod poseban, Azbukvar i Pismenar.Uporedo sa književnim radom bavio se i sportom. Osnivač je, takmičar i prvi predsednik karate kluba Crvena Zvezda. Bio je predsednik karate saveza Srbije i savezni je sudija u karateu.Od 1986. do 2002. bio je direktor pozorišta Boško Buha. Predsednik je Kulturno-prosvetne zajednice Srbije i jedan od osnivača i član Upravnog odbora Zadužbine Dositeja Obradovića.Jedan je od osnivača i prvi predsednik Odbora za zaštitu prava deteta Srbije, pri organizaciji Prijatelji dece Srbije, u kojoj je aktuelni predsednik Skupštine.
21.07.09
Bio sam optimista, sad sam Ljubivoje
Ljubivoje Ršumović
Interesuju me čudne, neverovatne ali istinite činjenice, rekao je Ljubivoje Ršumović, poznati pisac koji je nedavno objavio zanimljivu zbirku priča "Sunčanje na mesečini" ("Laguna"), koja je uz pohvale književnih znalaca svrstana u kategoriju "za čitaoce od 7 do 77 godina". U razgovoru za "Blic" istaknuti pisac govori o najnovijoj knjizi, svojim inspiracijama, jeziku, realnosti...
Govoreći o naslovu, Ljubivoje Ršumović veli:" Moj otac je imao običaj da kaže za nekoga ko ne upotrebljava svoju glavu, ko prenosi tuđe misli i ideje da se sunča na mesečini. Znači, ne svetli on svojom mudrošću, već pokušava da svetli tuđim sjajem. Naravno, moguće je da stari narodi nisu znali tu rečenicu, ali su mogli da je znaju, sudeći po svemu drugome što su znali. Ako je Herodot, otac istorije, gonjen radoznalošću čisto stvaralačkom, mogao da dođe Dunavom do ušća Save i da opiše taj svoj dolazak, naravno da je mogao prisustvovati i nekim paganskim obredima, pa se dakle mogao i bukvalno sunčati na mesečini. Ja dozvoljavam sebi razne pretpostavke, ne samo u ovoj priči, ali suština svake priče je autentična. Dokumentarna.
Junaci priča su i brojne istorijske ličnosti, činjenice, događaji...?
- Od gimnazijskih dana iz Užica nosim u sebi mnoge radoznalosti, ali jednu posebno: interesuju me bizarne, čudne, neverovatne, ali istinite činjenice. Kad nešto pročitam, kad čujem od nekoga, ja to zapišem. Tako sam od nastavnika istorije čuo da je Edvard šesti, engleski kralj, bio nesnosno nemirno dete. Imao je drugara Barnebi Ficpatrika, koji je za Edvardove nestašluke dobijao batine. To su činjenice, kao što je činjenica da je Edvard u devetoj godini krunisan za kralja, a u petnaestoj umro. Tačno je da je bolovao od zapaljenja zglobova. Iz tih nekoliko činjenica ja sam napisao bajkovitu priču o Edvardovom prstenju.
Umesto reči "priča o tome i tome" u naslovima koristite čitav niz (nesvakidašnjih) izraza poput čavrlj, šumor, trabunj, brb...?
- Vekovima se za priču govori da je priča, i već je i vrapcima dosadilo da slušaju priče i bajke. Jedan sam od tih vrabaca. Zato sam neke lepe glagole i neke zanimljive prideve pretvarao u imenice i stavljao ih u naslove. Čini mi se da time nisam osiromašio naš jezik. Naprotiv. Zadatak je pisaca da obogaćuju jezik, ali u duhu srpskog jezika, a ne oksimoronima, bekstejdžima, mejnstrimovima i drugim budalaštinama. I ja znam nekoliko stranih jezika, ali ne koketiram sa tim znanjima okolo. I ne zaluđujem siroti srpski narod, naročito onaj dečji narod kome se uglavnom obraćam.
Pogledajte Resavsku ulicu u Beogradu. Radnja do radnje s firmama na engleskom jeziku, latinicom. Udruženje novinara je u toj ulici i niko od novinara da se pobuni protiv toga. Niko iz gradskih vlasti da zabrani to. Vidite, ja sam protiv zabrana bilo kakve vrste, osim ako to nije u najvećem interesu srpske nacije, kojoj preti istrebljenje.
Svaka od priča ima za temu (lajtmotiv) neku od (pomalo zaboravljenih) mudrosti. Kakav im je danas status?
- Ako ima mudrosti u "Sunčanju na mesečini", onda je to mudrost mojih Zlatiboraca, mojih Ljubišana, mojih roditelja, pa tek onda moja. Ja sam se sunčao na njihovim mudrostima, zato sam ovako preplanuo.
Status starih srpskih narodnih mudrosti je ugrožen. Retko ko se poziva na poslovice i izreke koje je Vuk sačuvao. Pa i kad ih upotrebljavaju, onda je to trapavo i simpatično komično. Nedavno sam u trolejbusu na zadnjoj platformi prisluškivao razgovor dvojice mladića. Tema je bila jedna devojka koja im se nekako otimala, pa su se dogovarali kako da joj doskoče. Na kraju jedan od njih najozbiljnije izrazi sumnju, rečima: "More, tvrd je orah voćka čudnovata, što bi rekao Duško Radović!"
Dopala mi se ova omaška, učinilo mi se da je namerno napravljena, a onda sam po njihovim licima shvatio da je slučajna i da je proistekla iz neznanja. Ipak, draže mi je i ovakvo mešanje Njegoša i Duška Radovića, nego kaćiperno mešanje srpskog i engleskog.
A gledano iz ugla sunčanja na mesečini, gde smo i šta smo danas i ovde?
- Naša današnja realnost je tragična, dakle - čisto literarna. Buka i bes na sve strane. Kako se odbraniti. Obraduje me kad vidim radnike Gradske čistoće kako čiste Ibarsku magistralu, a onda poludim u Bulevaru kralja Aleksandra, koji izgleda tačno onako kako je izgledao kad ga je Peko Dapčević oslobađao od Nemaca. Saobraćajci nikako da se izbore sa bezobraznim vozačima, koji nas nebezobrazne vozače najviše i nerviraju jer se parkiraju po celom bulevaru, gde ko stigne. Onda, i kad izađu saobraćajci, kažnjavaju nas nebezobrazne, koji pravimo vratolomije da se nekako prokobeljamo tom ulicom do svog stana.
E pa, od toga svakodnevnog mog vozačkog jada ja ne vidim, verovatno, one veće jade koji se nadvijaju nad nas "danas i ovde".
Molim Boga i svoju decu da ne pobegnu i oni u inostranstvo, govoreći im ono kvazispasonosno "biće bolje". Jasno mi je da nam nikad nije bilo gore i da nam nikad neće biti bolje. Bio sam optimista donedavno, sad sam samo Ljubivoje.
Pisaću još 50 godina
Pre dve godine obeležili ste 50 godina rada, nedavno objavili „Sunčanje na mesečini”, sada pišete „Ujdurme i zvrčke iz antičke Grčke” („Laguna”), kako vidite poziciju i (ne)moć književnosti danas, a posebno književnosti za decu?
- Da, pre dve godine sam obeležio 50 godina od prvih objavljenih pesama, ili kako su to moje kolege iz Izdavačke kuće „Prvo slovo” nakitile: 50 godina RŠUMDANA.
„Sunčanje na mesečini” nije prva, ali je najznačajnija moja knjiga u drugoj polovini mog književnog veka. Vidim li to izraz čuđenja na vašem licu?
Da, ja imam nameru da pišem još pedeset godina. Živi bili pa viđeli!
Svi trube o tome kako je zavladala kriza čitanja. Nije tačno. Čita narod. Na razne načine. Deca malo previše barataju mobilnim telefonima, ali svako čudo za tri dana, pa će i to proći. Govorili su da će televizija uništiti film. Pamtim te katastrofične vapaje. Pa, nije ga uništila. Tako ni knjigu neće nikakva novotarija uspeti da uništi.
