01.01.00
Politika
05.08.2000.
Izabrane pesme
Od igre do patnje
Branko Cucak: "Štipaljkom za vjetar"; izdavac: "Glas srpski", Banja Luka, 2000.
Da je pesniku Branku Cucku blisko iskustvo avangarde pokazuje i njegova sklonost da gradi specificne verbalne celine, poput "Pjesmu obješenu štipaljkom o štrik ljulja vjetar", ali i njegovo nastojanje da se služi nizom postupaka koje je u književnost uvela upravo avangarda. Najvažniji medu njima je, svakako, provokacija, tacnije težnja da se u pesmu uvedu pojedinosti koje nagoveštavaju da lirski subjekt govori sa one tacke gledišta koja oponira opšteprihvacenom sistemu vrednosti.
Zahvaljujuci tome poezija Branka Cucka se mora posmatrati i kao nastojanje da se uspostavi specifican odnos sa književnom tradicijom. A taj odnos podrazumeva uspostavljanje mogucnosti da vec postojeca književna dela i njihovi sadržaji postanu za pesnika jednako važan izvor inspiracije kao i tzv. stvarnost.
"Otvaranje" prema stvarnosti
A pored aktuelizacije jednog kruga avangardnih iskustava i postupaka, poeziju Branka Cucka obeležava i nastojanje da se pesma "otvori" prema stvarnosti, da u sebe prima one pojedinosti koje ce je pretvoriti u hroniku covekovog prolaska kroz svet, hroniku suocavanja sa odredenim životnim sadržajima. A to što su ti sadržaji uzeti iz razlicitih tematskih sfera, od onih tradicionalno lirskih, kao što je ljubav, do onih koje zahvataju podrucja ružnog, odvratnog, samo pokazuje da Branko Cucak spada u pesnike koji podjednako koriste i tzv. staru pesnicku tematiku i nastoje da u njeno podrucje ukljuce i nove elemente, posebno one koji su nastali u iskustvu coveka modernog doba.
Isto tako, Cucak je jedan od onih pesnika koji nastoje da menjaju ne samo intonaciju svog lirskog govora, da ga prevode iz jedne ravni u drugu, vec je on jedan od pesnika koji lako prelaze sa realistickog opisa na groteskno- fantasticku ravan ("Otpala vam je ruka gospodine/Malocas ste pozdravili prijatelja"). Nema sumnje da prelazak sa jednog na drugi tip književnog opisa u pojedinim pesmama ovog pesnika ukazuje na nastojanje da se na odredene životne sadržaje gleda iz razlicitih perspektiva.
Okolnost da se lirski opis u poeziji Branka Cucka ostvaruje na, barem, dva nacina (realisticki, groteskno-fantasticki) svakako je u dubokoj vezi i sa drugim odlikama poezije ovog pesnika, a pre svega sa cinjenicom da je rec o pesniku koji u svoju poeziju uvodi i ona tematska podrucja i onu leksiku koja mu omogucava da uspostavlja jedan poseban odnos prema odredenim životnim situacijama. Danas tako popularno suncanje ovaj pesnik ce ovako uvesti u lirski opis: "Ležim na suncu Znojim se Vonjam Smrdim/Lijepo mi je".
Povezivanje uživanja sa vonjem i smradom je samo posledica nastojanja da se spoji ono što je sa jedne drugacije tacke gledišta nespojivo. Istovremeno, ovakvim postupcima Branko Cucak pokazuje da je sklon da i u drugim oblastima pokuša da primeni nova pesnicka sredstva. Vec je bilo reci o tome da se on služi onim tipom književnog eksperimenta koji je najsnažnije afirmisala avangarda ("Rat ima mat/ /Ra ima a ima o ima e ima i/Mat/Mat je Ra"). Jedna pesnicka igra ce citaoca uvesti i u kulturno-istorijski prostor (pominjanje boga Ra, povezivanje tog boga sa ratom, sa stvarnošcu u kojoj živi covek modernog doba), što je opet znak da je rec o pesniku koji se u nizu svojih pesama krece upravo kroz taj prostor.
Humor i groteska
U nizu pesama Branko Cucak uzima kulturno-istorijske cinjenice kao deo iskustva svakog obrazovanog coveka našeg vremena, ali uvodenje ovih cinjenica u pesme treba videti i iz jednog osobenog ugla. Naime, u vecini pesama lirski subjekt o sebi govori kao o marginalcu, autsajderu koji je više posmatrac životnih prizora i sadržaja nego neko ko ima aktivnu ulogu i važno mesto. Na taj nacin se poezija Branka Cucka može posmatrati i kao rezultat nastojanja da se demistifikuje sistem vrednosti našeg doba u kome je onaj ko zna za Herkula, Parisa, Menelaja, Pompeju, Etruriju postao neko ko je bacen na marginu, ko je iskljucen iz onih sfera života koje su uistinu važne. Otuda je i proistekla Cuckova odluka da svog lirskog junaka uvek vidi kao nekoga ko je na margini, ko sa nekom vrstom jeda gleda na svet oko sebe. Zbog toga i toliko ironicne intonacije u pesmama ovog pesnika. Onaj ko je odbacen može svetu koji ga je odbacio da uzvrati provokacijama i ironijom.
Na taj nacin se poezija Branka Cucka uzdiže iz jedne ravni u drugu. Mada se ponekom citaocu može uciniti da je rec o lirskoj igri, svakovrsnim eksperimentima, tacnije ce biti ako se kaže da je posredi nastojanje da se poezijom opet artikuliše covekov položaj u svetu, viden iz jedne groteskno- humorne perspektive koja je samo sredstvo za posredovanje ogorcenja i patnje.
Radivoje MIKIC
