Štićenik : Saša Dimoski

Štićenik

Izdavač: Samizdat B92

U svom romaneskom prvencu Saša Dimoski tvrdi da: „zlo ne pati od lošeg varenja i ne spava posle ručka“. Zapravo, zlo ne spava nikada, a ruča uvek: u „Štićeniku“ ono to, bogme, čini baš doslovno. Ono je večno, univerzalno i metafizičko, ali pisca zanima njegovo ovaploćenje sada i ovde: u Srbiji i Bosni, godina devedesetih i nultih. Biblijski i parablijski likovi i zapleti, propušteni kroz filter piščeve nezajažljive fantastičarske mašte i tmurne satiričarske duhovitosti, preseljeni su na miljakovačke ledine i novobeogradske solitere, ali bogme i na srebreničko stratište. Način na koji se u „Štićenik

u“ govori o tom, možda ključnom, ovdašnjem doprinosu svetskoj istoriji beščašća, nešto je sasvim novo u srpskoj književnosti. Ovo je teška knjiga o još težim temama, ali kada vas jednom uzme pod svoje, nema vam spasa. Ko je hrabar, neka uđe!"
Teofil Pančić

Saša Dimoski rođen je 1962. godine u Beogradu. Kao specijalni pedagog, radio je u ustanovama za maloletne delinkvente i decu beskućnike. Učestvovao je i u projektima UNICEF-a za socijalnu zaštitu, u svojstvu predavača i instruktora. Posle petnaest godina rada u ovoj oblasti, počinje da se profesionalno bavi pisanjem, kao kopirajter u nekoliko advertajzing agencija. „Štićenik“ je negov prvi roman, nastajao u periodu ode 2004. do 2008. godine.

Ostali naslovi iz oblasti: Romani

2008; Broširani povez; latinica; 20 cm; 281 str.; 978-86-7963-315-6;

Popis balkanskog zla

Saša Dimoski, Štićenik

Kako pisati o zlu, a da to ne zvuči kao obožavanje zla, jedno je od pitanja koje se često stavlja pred ljude od pera. U istoriji književnosti poznat je fenomen da "negativci" uvek budu uverljivije opisani nego likovi koji bi trebalo da predstavljaju stranu dobra, bez obzira na to što pisci judeohrišćanske tradicije u svojim delima većinom propagiraju opšte prihvaćene etičke vrednosti, sadržane u maksimama iz deset zapovesti. Naravno, slojevitost teksta izbegava manihejsko tumačenje stvarnosti, ali se čitalačka aktivnost, kako pokazuju kognitivistička istraživanja, u mnogome oslanja na pojednostavljene predstave, te sebi prizivanjem poznatog olakšava kretanje kroz „šumu simbola“. Svet prikazan u književnom delu se, dakle, u čitalačkoj svesti ostvaruje kroz modele poznate kako iz životne prakse, tako i iz dosadašnjeg čitalačkog iskustva. U tom smislu je svaka igra sa znanim mitološko-religioznim repertoarom delikatna, posebno kad kroz (arhe)tipove pokušava da progovori o savremenosti i njenom moralu.
"Štićenik", roman prvenac Saše Dimoskog, pokušava upravo to – da kroz najprepričavaniju legendu svih vremena, legendu o Isusu Hristu, progovori o zločinima koji su počinjeni na prostoru Zapadnog Balkana, odnosno na onim teritorijama na kojima se osetio smrtonosni dah Slobodana Miloševića. Interesantan je žanrovski izbor kojim se autor poslužio. Obraćajući se klasicima tvrdog krimića, a posebno legendarnom tvorcu Filipa Marloua, Rejmondu Čendleru, i njegovim hrabrim poređenjima koja su ga i proslavila, Saša Dimoski je pokušao jezički da osveži svoje tumačenje legende i u mnogome je u tome uspeo. Iako mnoga poređenja kojima se poslužio na prvo čitanje zvuče pomalo neprimereno književnom idiomu, ona ipak "rade" u kontekstu knjige, barem u onom sloju koji se tiče sižejne obrade materijala, ukrstivši sočan jezik privatnih detektiva sa losanđeleskih ulica i narativne postupke (para)religioznog horora, pisac je stvorio štivo koje se lako čita i još lakše pretvara u mentalni film u maniru Roberta Rodrigeza.
Pored toga, autor "Štićenika" je imao dovoljno hrabrosti da posveti skoro punih osamnaest strana (više od šest odsto ukupnog teksta) brojevima, da bi na najplastičniji način pokazao koliko ljudi je ubijeno u najvećem genocidu posle Drugog svetskog rata, koji se, da podsetim, dogodio na dvestotinak kilometara od Beograda, u istočnobosanskom gradiću Srebrenici. Samo zbog ovoga, zbog eksplicitnog ukazivanja na monstruozan zločin učinjen u naše ime, knjiga bi imala moju preporuku za čitanje. Ukoliko uspe da natera stotinu čitalaca da pažljivo pročita nizove brojki i da pokuša da zamisli kako se iza svakog broja krije jedan ljudski život, potpuno nepravedno oduzet (kao i svaki život, da se razumemo), Dimoski je postigao mnogo.
Međutim, knjiga ima i priličan broj mana. Pored zanemarljivog problema motivacijske strukture svojstvenog žanru, glavni nedostatak knjige krije se u njenoj mitološkoj nadgradnji. Naime, dopunivši priču o Judinoj izdaji, koja je već zagolicala mnoge, Dimoski stvara podlogu za svoje viđenje Drugog dolaska bogočoveka na zemlju. Bez obzira na to što je i u tom segmentu pokazao hrabrost ravnu onoj kojom se odlikuje "Dogma" Kevina Smita, ipak ne uspeva da ubedi u snagu vizije. Na isti način na koji večita borba dobra i zla ne može biti inherentna samo hrišćanstvu, ona ne može stalno da se ovaploćuje baš na teritoriji Balkana. Ukoliko je Srbija/Stradija poligon za manevre viših sila, ogledna teritorija na kojoj se iznova dokazuje kako ljudi nisu spremni za oboženje (bez obzira na tačnost te tvrdnje), onda se i zločini na paradoksalni način depersonalizuju i transcendentiraju. Jer, ako je Slobodan Milošević đavolski poslanik na zemlji, onda on ne poseduje onu ajhmanovsku ličnost sitnog činovnika, već stiče mitske razmere miltonovskog satane. Drugim rečima, ukida se ono osnovno što ljude čini ljudima i što može od njih da napravi zločince ili svece (ili mešavinu ova dva pojma u različitim srazmerama) – sloboda izbora. Verujem da to nije bila namera Saše Dimoskog ili mi se to bar čini u potpunoj nesrazmeri sa onih osamnaest strana. Ljudi koji su ubijali Srebreničane, Vukovarce, Sarajlije, nisu delovali kao instrumenti viših sila, jer pred svakim od njih je stajao izbor. Tek time što su učinili ono što je značilo uništenje drugih ljudskih bića, oni su se priključili "silama mraka".Pokušaji da se književno osvetli neposredna mračna srpska prošlost tek će uslediti. Saša Dimoski je to uradio na zanimljiv i hrabar način. Njegov odgovor na kompleksna pitanja krivice i odgovornosti na Balkanu ima svojih mana, ali još predstavlja alternativno mišljenje u okviru establišmenta. Samim tim ga je vredno uzeti u razmatranje.

Vladimir Arsenić