Stanica Tula

03.11.03

Ugledni i tiražni pisac meksičkog porekla David Toskana, čiji je roman „Stanica Tula“ objavila „Narodna knjiga“, bio je gost ovogodišnjeg Sajma knjiga u Beogradu u organizaciji svog ovdašnjeg izdavača. Njegov roman, objavljen u elitnoj biblioteci „Antologija svetske književnosti“, spoj je pripovedanja o realnosti, legendama i sudbini jednog meksičkog grada od 19. veka, preko meksičke revolucije, do savremenog doba. Ispunjen je finim humorom, nudi čitaocu niz uzbuđenja i provokativne ljubavne priče.

Toskana je neposredna i druželjubiva osoba sa kojom smo razgovarali nakon što je proveo nešto više od 24 sata u Beogradu. Govoreći o tome kako se oseća u Beogradu i kako gleda na činjenicu da je njegov roman preveden u ovoj sredini, autor navodi da kada krene sa pisanjem nekog dela, uvek primarno razmišlja o svom okruženju, odnosno čitaocima istog govornog područja.

- Međutim, veoma mi je drago kada se knjiga prevede i na neki takozvani mali jezik. Jer u tome zbilja ima neke egzotičnosti. Što se tiče Beograda, moji prvi utisci su, najkraće rečeno, uzbuđenje. Kratko sam ovde, ali sam dosta šetao i poprilično video. Veoma mi se dopao Kalemegdan, zbog priče koja postoji u svakom njegovom kamenu. I dve reke, odnosno njihovo ušće je ostavilo na mene snažan utisak. Ali mi se, bar na prvi pogled, najviše dopadaju ljudi. Izgledaju mi vrlo bliski Meksikancima za razliku od, recimo, Španije u kojoj se govori isti jezik. Ljudi su, kao i u Meksiku, druželjubivi, srdačni, vole dobro da klopaju. Ni kod vas kao ni kod nas niko ne misli o holesterolu ili sličnim stvarima kad sednu za sto. Skloni ste hedonizmu, kao i mi.

Sudeći po romanu „Stanica Tula“, za vas se može reći da ste angažovan pisac. Jeste li?
- Ne pripadam nijednoj političkoj ni socijalnoj opciji. Pre svega me interesuje individua, odnosno individualnost pojedinca. Međutim, pošto su individue same, u ovoj ili onoj meri, društveno angažovane, a ja o njima pišem, proizilazi i moje bavljenje tom tematikom.

Koje sličnosti i razlike uočavate kao karakteristične za naše dve sredine?
- Primetio sam na osnovu čitanja Andrića, a rekli su mi mnogi da je ovde čest slučaj da se romani pišu zapravo na osnovu istorije. To je slučaj i sa latinoameričkim zemljama. I još jednu vašu osobinu bih izdvojio koja mi se veoma dopada, možda zato što je slična nama, a to je da dosta volite da ćaskate, sedite po restoranima i družite se. Prija mi ta okrenutost prema uživanjima u svim manjim ili većim čarima života. Vidite, to se ogleda i u književnosti. Svakako nije isto kada jedno delo piše neko ko je vrlo temperamentan i kada to čini neko ko je hladnog srca. I jedna i druga, naravno, imaju čitaoce. Ali, lično mi se daleko više dopadaju dela autora sa vrelim temperamentom jer su zanosna i snažna, rado ih poredim sa stenom. Svaka emocija nosi sa sobom određenu snagu koju možemo razumeti ili ne, ali ta snaga ipak ostaje (ne)priznata činjenica.

Koliko su takvi stavovi prihvatljivi na razvijenom Zapadu?
- U takozvanom globalističkom svetu vlada pre svega zakon novca. Ako novac kaže da uradiš nešto - ti to moraš uraditi, ako kaže da moraš ubiti čoveka, ti ćeš biti prinuđen da ga ubiješ. Naime, novac i krupni kapital vladaju ljudima. To je jako dobra podloga za pisce, da posmatraju individuu u takvim okolnostima. Jer, ona je unapred osuđena na propast ili otuđenje i valja joj se izboriti u tim prilikama.

Kako vidite ulogu umetnosti, konkretno književnosti u takvom rasporedu stvari?
- Umetnici, po mom uverenju, nemaju mnogo mogućnosti da menjaju stvari. Zasigurno nemaju tu moć u smislu brzog delovanja. Ranije su pisci bivali proganjani zbog svog pisanja, danas mislim da mogu, kao hroničari svog vremena, beležiti svet oko sebe i na taj način eventualno ukazati na bolna mesta.

Tatjana Nježić