Stablo ni iz čega

09.08.06

Već više od četiri decenije, tiho, nenametljivo, lirski istančano, setno i gorko ispisuje Zoran Milić (Vražogrnac, 1940) liriku koja, pre svega, pleni iskonskom svežinom jezika, sa modernim sazvučjima. Reč je o pesniku koji za sobom ima dvadesetak knjiga i mesto u svim našim antologijama. Dobitnik je mnogih priznanja, a ovih dana njegovo stvaralaštvo krunisao je i nagradom „Drainac” za knjigu pesama „Žrvanj u nigdini” ( KD „S. Sava” IO Beogradska manufaktura snova, 2005).

Od samih početaka bili ste gost i učesnik Drainčevih susreta u Toplici. Sada ste dobili nagradu koja nosi ime ovog izuzetnog pesnika. Koliko Vas ona, možda, vraća Drainčevim pesničkim putevima?

– Dok ste mladi nagrade su vam i te kako potrebne kao podsticaj da istrajete u radu. Što ste stariji, podsticaj je čini mi se sve manji, a sve češće se pitate: vredi li ovo što radim ili valja dići ruke od svega?

Nema ničeg dubljeg ni trajnijeg od posvećenosti nekom poslu. Nagrada je tada potvrda da i drugi vide i podržavaju to što radite. Dok sam živeo u Nišu, pažljivo sam pratio ali i učestvovao u kulturnim akcijama i manifestacijama na jugu Srbije. Učestvovao sam i na Drainčevim susretima. Posle četrdeset godina nagrada me opominje da je posao pisca da piše, bez obzira na nagrade kojih danas u našoj zemlji ima više nego što ima pisaca koji nagrade zaslužuju. Drainac je sjajan primer kako je neprihvatanje, pa i osporavanje piščevog dela, zdravije od hvalospeva i kićenja, ponekad i nezasluženim nagradama.

Gotovo odmah posle pojave Vaše prve knjige („Zemlja”, Niš 1967), prihvatili su Vas i takozvani veliki izdavači. Možete li, da se poslužim Vašim stihovima, da za trenutak prizovete u pomoć sećanje i označite tadašnji niški književni krug?

– Imao sam sreću da su me u niškoj sredini, u kojoj sam kao pisac stasao i dao joj najviše što sam mogao, neki i osporavali. Ma kako u početku razočaravajuće, to je bilo dragoceno za moj dalji rad, jer me uverilo u to da je nasuprot samozadovoljstva i samouverenosti dragocenija kritika drugih, pa i sumnja u ono što radimo. A veliki izdavači su me zaista prihvatili. Beogradska „Prosveta” štampala je moju sledeću knjigu, „Vražogrnačka zvona” 1972. godine. Posle toga primljen sam u Udruženje književnika Srbije, a dobio sam i nagradu grada. Što se tiče niškog književnog kruga, on je u to vreme bio okupljen oko časopisa „Gledišta”, Književnog društva „Nestor Žučni” i od 1966. godine oko časopisa „Gradina” koji smo te godine obnovili. Ne bih nabrajao imena, ne samo zato što bi to zahtevalo prostor, već i zbog toga što postoji mogućnost da nekoga izostavim, a to zaista ne bih želeo.

Kritičari su primetili da se Vaš pesnički luk izvija od pevanja o univerzalnim vaseljenskim predelima i preko zavičajnih slika i tonova ponovo uzdiže ka smislu trajanja. Jeste li na tom putu, bar donekle, uspeli da prepevate „govor nerazumljivih sila”?

– Kada bih to uspeo one ne bi bile nerazumljive, ali Vi ne mislite to doslovno. Otkad je sveta čovek je zaokupljen nerazumljivim, nepoznatim, a on je zapravo, od svega što ga okružuje, možda najnerazumljiviji, najnepoznatiji. Ni u jednom biću na zemlji nije skoncentrisano toliko božanske moći kao u čoveku, a on daje dušu đavolu. Treba li da navodim primere ludila sa kojim smo suočeni? Nedavno sam pročitao u vašem listu kako je Zemlja tek samo „polazni krhki čamac za spasavanje u ogromnom i opasnom moru: plavi kliker u crnoj praznini”. Ta praznina, ti prostori koji užasavaju i sile koje vladaju vidljivim i nevidljivim svetom, ne daju se do kraja spoznati, a nekmoli prepevati. Mi pipamo po mraku i proteći će još mnogo, mnogo vremena, dok se naš „krhki čamac za spasavanje” ne otisne prema nekoj novoj obali.

Vaše „unutrašnje sunce” obasjava, kako rekoste, četiri daljine, ali se i u petu zagleda. Da li je tamo taj Vaš putnik ili njegova senka koja čežnjivim daljinama pokušava da se približi?

– Ne, putnik nije na tom suncu koje je, razume se, samo metafora. Putnik je u stvari u onom čamcu za spasavanje o kojem sam maločas govorio. Ili, u najboljem slučaju, na Mesecu, sa koga se Zemlja vidi kao „plavi kliker u crnoj praznini”. On je kao legendarni Tantal koji stoji u vodi do grla, a iznad njegove glave nadvijaju se grane prepune plodova. Kad pokuša da utoli žeđ, voda se povlači, a kad se gladan maši voća, vetar visoko diže granje.

U Vašoj nagrađenoj knjizi kao da se sumiraju iskustva iz velikih poetskih putovanja. Vi tu pevate i setno i gorko o svemu što se „u sve pretvara” u „blato koje se taloži neprestano”. Je li to, neizbežno, naša sudbina, istorijska i savremena?

– Jeste. I naša i svega postojećeg. Postoji samo kretanje, večno kretanje, promene, ma kako to patetično zvučalo. Sve u sve se pretvara, sve iz svega proizlazi. I ova nevelika knjiga, za koju žiri kaže da sažima i projektuje sve ono što je pesnik do sada zahvatao, zaista sintetizuje i sažima neka moja dosadašnja iskustva i saznanja o čovekovoj sudbini u vremenu i prostoru.

Vi ste na jednom mestu uzviknuli da je „iz našeg duha lakše sagledati svet, nego iz našeg srca”. Šta, po Vašem mišljenju, obeležava jedno, a šta drugo?

– Razum nezadrživo prodire u nepoznato obasjavajući ljudske, zemaljske i nebeske prostore. Emocije u te prostore unose ljudsku meru, toplinu, uznesenost, zamagljujući donekle neveselu suštinu svekolikog trajanja. Sinteza ova dva, možda najvažnija, svojstva čovekove ličnosti čini naš život delatnim, smisaonim i izvesnijim, naš put u budućnost.

Danas uručenje nagrade „Drainac”

PROKUPLJE - Sinoćnim predstavljanjem književnih stvaralaca, najpre najmlađih a zatim i drugih koji žive i rade u Toplici, počele su završne manifestacije ovogodišnjih, četrdesetih „Drainčevih susreta”. Učesnici susreta danas će najpre položiti cveće na bistu pesnika Rada Drainca, a zatim, u svečanoj sali starog Načelstva, tačno u podne, gradonačelnik Prokuplja uručiće priznanja ovogodišnjim dobitnicima: pesniku Zoranu Miliću i Danetu Stojiljkoviću. U 20 časova biće priređeno veče dobitnika o čijem stvaralaštvu će govoriti prof. dr Jovan Pejčić i književnik Ivan Ivanović. Sutra je dan predviđen za posetu spomen-kući Rada Drainca u selu Trbunju kod Blaca.

Dragan Borisavljević