Srpski psiho

06.02.08 Večernje novosti

Nije li još Borhes nagovestio da je naše ja najmanje važno za nas, jer je to ja ono što je prisutno u svim ljudskim bićima? Ja, to je ono čega smo svi deo. Banalizacijom zla, između „počinitelja i njihovih dela“ i nas samih, postavlja se znak jednakosti. S tim u vezi se i psihopatija serijskih ubica iz vremena hičkokovskih filmova - beše li to Psiho? –doživljava danas kao naiva sveopšte sociopatije. Kada bismo tražili ekvivalent ovom filmskom delu, u savremenom svetu depsihizacije, bezdušja i agresivnosti, pronašli bi njegov literarni Psiho, umnožen u zbrci 21. veka. „Serijal“ na temu Psiho-patije, nedavno je obogaćen i srpskom verzijom. Reč je o romanu „Srpski psiho“, Željka Obrenovića i Aleksandra Ilića.
Iako ne slovi kao trendovski nastavak američkog i hrvatskog Psiha, ovaj srpski najbrutalniji od svih prethodnika, nas uverava, gotovo do apsurda, da je naša duhovna tranzicija ego-centrična, bezobzirna, i nadasve agresivna.
Glavni akter fragmentarne proze Srpskog psiha je psiho-narator. Serijski ubica čiju percepciju stvarnosti obogaćuju ne samo sopstvena dela i doživljaji pornografije i kasapljenja – čitaj tela, što ljudskih, što psećih – već i odnos bezočnosti i najsurovije brutalnosti prema bližnjima. Devojkama: Unom, Rebekom, dakle, ženama. I prema starom Paolu, i svima drugačijima. Neke od njih brutalno ubija, nad nekima se bez trunke griže savesti iživljava, neretko nas i mržnjom natapa tražeći tu zagubljenu(?) dušu, osećaje. Ako je horor u kome autori pokušavaju da pobude: strah, jezu, šok, gađenje, i sl., onda je u toj provokaciji, kako beleži Cvetan Todorov, izazov čitaočevoj hladnokrvnosti.
Baveći se ovom knjigom, nećete uspeti, a da se ne upitate da li je ovde uopšte reč o trileru, ili, je možda, reč o sročenom vodiču kroz našu sociopatiju? Nećete uspeti, a da se ne upitate o smislu i odgovornosti, psihološkog načina ponašanja onog drugog, psiho-patskog ja. U Vama? Ili i društvu oko Vas?
Kad je reč o stanju društva i psihološkim implikacijama na generaciju koja je stasavala u poratnom periodu, epitet izgubljenost dobija svoj drugačiji smisao u romanu „Deca bez očiju“, Borka Veljovića.
Čitalac „zaviruje“ u detalje intime Strahinje, njegovog bračnog života sa Jelenom, koja je u knjizi ne samo njegova žena, nego i objekat posesivne ljubomore. Nakon propasti braka, Strahinja, odlazi u neko vojvođansko selo, da bi se tamo posvetio ulozi ugostitelja. U biti raznovrsne, piščeve beleške razotkrivaju njegov život brojnim sitnim detaljima. To je slika naizgled „običnog“ života: od kućne i kafanske atmosfere, do susreta i druženja sa prijateljima, Jovanom i Natašom, sa kojima zajednički ispisuje knjigu. Da li sve postaje drukčije one večeri kada u kafani upoznaju gospodina Šulevića, s kojim Nataša „sređuje“ izdavanje knjige? Strahinji je izbavljenje u gomili pilula i ispijenih čaša, Jeleni u istopolnoj vezi. Ni malo slučajno, u maniru junaka Muzilovog romana, „Deca bez očiju“, izrašće u „Ljude bez svojstava“. U naizgled drugačijem svetu, nijedno ja, nijedno načelo nisu sigurni, sve je zahvaćeno nevidljivim preobražajem, a sadašnjost nije ništa više do još neprevaziđena hipoteza.
Mirjana Marinšek Nikolić

28.08.07 Popboks

Roman prvenac dvojice beogradskih studenata - krvava, žestoka pripovest o serijskom ubici koji živi među nama i posmatra nas sa svom intelektualno hladnoćom superiornog bića, najavljena kao „najbrutalniji srpski roman trećeg milenijuma“ - pored nekoliko nesumnjivo uspelih slika i jezičkih figura, plaća danak epigonstvu i prevelikoj ambiciji da se bude ekstreman po svaku cenu
Uroš Smiljanić
Nije teško videti zašto je Srpski psiho (izdavač Laguna, biblioteka Meridijan) izazvao respektabilnu količinu talasa na delu domaće literarne scene (i izvan nje), u okviru onih foruma i medija koji se interesuju za postraničnije fenomene domaće pop kulture.
Sirov i brz, žestok u dokazivanju svojih provokativnih premisa, pomalo napadan u nastojanju da se silom probije u elitno društvo (pop)kulturnih i umetničkih prethodnika koje često navodi, kao i mnogi drugi debitantski romani on čitaoca osvaja pre svega silovitošću teksta.
Sprski psiho u svoj centar stavlja protagonistu, mladog Beograđanina čija je nadmoć u odnosu na svoju okolinu demonstrirana kroz za žanr („intelektualni horor-triler“, veli blurb sa zadnje korice) uobičajenu smešu nesputane promiskuitetnosti, oštrog intelekta i nasilja. Neimenovani junak ovog romana će svoju superiornost neprestano demonstrirati (najviše samom sebi) kroz filosofska promišljanja života, pozivanje na Ludwiga Witgensteina i death metal, citiranje poezije, nasilničke fantazije nadahnute horor filmovima i literaturom, kroz katarzičan seks sa više žena i ubistva koja su jednako nasumična koliko su izvedena sistematično i sa dubokom svešću o značenju svakog detalja.
Duboko narcisoidan i radikalno solipsističan, naš Psiho će zadovoljstvo tražiti u strastvenoj kontemplaciji o najsitnijim dnevnim banalnostima ili velikim životnim misterijama koje rado opisuje korišćenjem smelih jezičkih figura. I u ubijanju. Njegove nedužne žrtve su redak i dragocen izvor naslade, u čijem svakom trenutku bola beskrajno uživa onako kako se uživa u najprefinjenijim umetničkim delima.
Ovo nije roman za svakoga. Nekoga će odbiti efektno slikane scene nasilja, dok će drugima smetati skoro konstantno insistiranje na bombastičnim metaforama i književnim slikama. Kao i protagonista, jezik Srpskog psiha ima ambiciju da bude inteligentan, provokativan i maštovit, da sruši arbitrarne granice između akademskog i populističkog, da izbriše barijere građanskog ili verskog morala i da zapeva u slavu pojedinca i njegove slobode po svaku cenu. Na tome autorima treba čestitati, ali i biti svestan svih ograničenja ovakvog pristupa.
U slučaju ovog romana samozaljubljenost naprosto nije dovoljno jak motiv da iznese čak ni svega 200 strana teksta stilski neujednačenog kvaliteta. Kako se uspele i snažne slike smenjuju sa nategnutim ili naprosto pretencioznim, tako se i harizmatičnost protagoniste neumitno transformiše u samoparodiju.
Ako je ovo i bio cilj autora - subverzija unutar žanra koji se temelji na namrštenoj dramatičnosti i koji tragedije gradi na prividu frivolnosti - opravdanja ipak nema za previše neuspešnih slika i nepovezanih narativnih motiva koji na kraju ne tvore konzistentnu celinu.
Naravno, najveći problem Srpskog psiha je ipak Bret Easton Ellis. Njegov najpoznatiji roman se zove Američki psiho (1991) i poređenje između dva dela je neizbežno, ma koliko poražavajuće bilo za naše zemljake koji su mu ovde napravili neprikrivenu posvetu.
Ellisov roman je kroz pažljivo građenu frivolnost i zgražavajuće nasilje tkao najfiniju mrežu političke kritike i socijalne satire američkog društva. Srpski psiho nema u sebi ničeg srpskog, sem imena likova, niti ambiciju da se na bilo koji način pozabavi kontekstom zajednice. Samozaljubljenost glavnog junaka, kada nije u kontrastu sa društvom koje se kritikuje, naprosto nije uspešan centralni motiv.
Isto tako, Ellisove reference na pop kulturu su bile pažljivo nijansirane doze cinične kritike potrošačkog svetonazora. U Srpskom psihu one su samo nebrižljivo ispaljene šok-bombe koje, garnirane pozivanjem na filosofiju i poeziju, treba instant-erudicijom da nadomeste intelektualnu lenjost ovog romana.
Što sve zajedno daje ipak nedovoljno zadovoljavajući rezultat. Srpski psiho nekoliko stvari radi dobro – nema sumnje da će pojedine scene nasilja i pojedine poetske misli rezonirati sa emocijama i intelektom velikog broja čitalaca. Ali, njegov ključni propust je verovanje da je agresivna šok-taktika (grafička deskripcija ubijanja ili cerebralna igra slikama) sama za sebe dovoljna zamena za autentični književni sadržaj.
Nije!
Kao što death metal, na koji se autori i glavni junak tako rado pozivaju, nije autentična ezoterična tradicija već njen jeftini odjek, tako ni Srpski psiho ne uspeva, niti (što je zapravo pravi greh) pokušava da dotakne istinska pitanja ljudskog ili društvenog na svojih dvesta strana krvi i poetike.
Srpska ili globalna stvarnost je, na žalost, sasvim zaobiđena u ovom romanu nauštrb primamljive, ali u krajnjoj analizi samozadovoljno isprazne igre motivima koje su drugi već (bolje) iskoristili. Čekaćemo sledeći roman.