Srećne porodice

21.03.09

Ovaj meksički pisac smatra se jednim od najvažnijih glasova savremene svetske književnosti, iako u svojoj zemlji ima kontroverzni status zahvaljujući podršci revolucionarnim levičarskim pokretima širom Latinske Amerike

(Specijalno za „Politiku” od dopisnika Tanjuga)

Elegantan i neobično energičan za svojih osamdeset godina, Karlos Fuentes je delovao poput magneta na brojnu publiku Salona knjiga u Parizu, koja je došla da čuje najvećeg živog meksičkog pisca. Njegovo držanje, pravilno i strogo, odaje bivšeg diplomatu, koji je kao ambasador boravio u Francuskoj od 1975. do 1977. godine. Fuentes je bio zvezda ovogodišnjeg književnog salona, koji je ove godine bio posvećen meksičkoj književnosti. Njegova kratka poseta, koja je ličila na posetu nekog državnika, po diplomatskoj sviti i obezbeđenju koji su ga pratili, bacila je u senku plejadu mlađih meksičkih pisaca koji su, međutim, naišli na topao doček pariske publike.

Na štandu „Galimara” jedva da se zadržao petnaestak minuta potpisujući knjige, iako je njegov francuski izdavač za ovu priliku obnovio celokupna izdanja njegovih dela, tridesetak romana, desetak eseja, novela, pozorišnih komada, političkih tekstova, od romana Smrt Artemija Kruza , Terra Nostra, Godina sa Laurom Dijaz, Stari Gringo, Dijana, do pamfleta Protiv Buša iz 2004. godine. Poslednji roman preveden na francuski, „Srećne porodice”, pre nego što se pojavio u Francuskoj objavljen je u Beogradu, u izdanju izdavačke kuće „Arhipelag”, koja je tako nastavila prekinutu nit prevođenja Fuentesove literature u Srbiji.

Meksički pisac ipak nije propustio priliku da se obrati publici na jednočasovnoj konferenciji za štampu, na kojoj e govorio o svojim knjigama, latinoameričkoj književnosti, Meksiku i nasilju, o čemu govore i „Srećne porodice“. Tom prilikom savetovao je publiku Salona kako da čita ovaj roman, sastavljen od šesnaest priča o porodici, ljubavi i nasilju – ne kao niz, već kao celinu, u kojoj se prošlost i budućnost susreću u literarnoj sadašnjosti. Parafrazirajući slavni početak Tolstojeve Ane Karenjine, Fuentes primećuje da čak i u najsrećnijim porodicama postoje crne ovce, i njihov glas ga interesuje.

„Želeo sam da dam kolektivni glas onima koji kažu :’I mi smo ovde’, snažni glas bede, nasilja, nezadovoljstva, glas većine Meksikanaca”, kaže Fuentes o romanu koji ulazi u srce meksičkog društva, natopljenog nasiljem, psihološkim, političkim i fizičkim. Pisac upozorava da to nasilje nije samo ono koje je poslednjih godina uzelo maha u Meksiku. „Meksiko nije nasilniji od drugih mesta”, kaže pisac koji je u ovoj zemlji nesrećno izgubio dvoje dece, sina Karlosa Fuentesa Lemusa, čije je dve knjige fotografija objavio „Galimar”, i ćerku Natašu, koja je izgubila život u jednom od mračnih kvartova meksičkog megalopolisa.

Fuentes je još u svom prvom romanu, „Najprozirnija oblast” koji je napisao pre pola veka, raskinuo sa tradicijom ruralnog romana i Meksiko postavio u centar svog literarnog sveta. „Znao sam da ne mogu bolje da pišem o selu i revoluciji od Huana Rulfa u ’Pedru Paramu’. U to vreme niko još nije pisao o Meksiku, gradu koji je već tada imao pet miliona stanovnika, a danas ima 20 miliona. Pomislio sam kako se velika tema krije u ovom gradu, koji nudi toliko strašnih kontrasta među društvenim slojevima i koji predstavlja akumuliranu istoriju zemlje, glavu zemlje, glavu na telu Golijata. Sa 25 godina odlučio sam da pišem urbani roman o postrevolucionarnom periodu”, kaže danas pisac.

Ono što je Pariz za Balzaka, London za Dikensa i Petrograd za Gogolja, to je Meksiko za Fuentesa. „Meksiko je jedini grad koji podstiče moju imaginaciju, žudnju, sećanje, vreme, sve one teme kojima se bavim od samih početaka” , kaže pisac koji je kao sin diplomate veliki deo života proveo po različitim svetskim prestonicama, od Njujorka preko Buenos Ajresa, do Pariza i Londona. Zato je njegov Meksiko imaginarni prostor, u kome je „fikcija osvojila realnost da bi je bolje branila. Zahvaljujući mašti, pisac stvara realnost mesta i pojedinaca, koji ostaju. Don Kihot nikada nije postojao, ali je realniji od policajca na uglu ulice – ne postoji jači lik u španskoj literaturi”, kaže pisac, otkrivajući da svake godine „oko Uskrsa” čita slavno Servantesovo delo. Servantes je i izvor jezičke inspiracije, zbog čega je neophodno da ga iznova čita, jer „u suprotnom nisam u stanju da pišem na španskom jeziku, postajem nem”.

Iako se često nalazio pred izazovom da piše na stranim jezicima, Fuentes je ostao veran španskom. „Svaki put kada bih pomislio da pišem na engleskom jeziku, pojavio bi se Fokner ili Henri Džejms, da kažu: ’Ne, ne’. Na španskom jeziku je postojala neka vrsta devičanske zemlje, otvorene za pisca, za razliku od engleskog. Trebalo je ponovo dati krila tom jeziku”, objašnjava pisac koji pripada generaciji Garsije Markesa, Kortasara i Vargasa Ljose koja je dala novu snagu latinoameričkoj prozi.

„Tokom perioda kolonijalizma roman je bio zabranjen u Latinskoj Americi, jer su Španci smatrali da je opasan. Jezik su pre svega otkrili pesnici, poput Nerude, koje je nasledila prva generacija velikih romansijera, poput Borhesa, Asturijasa, koja nam je prethodila. Potom je došlo do „Buma”, književnog pokreta od dvanaestak pisaca kome i ja pripadam, a nakon toga je došao postbum, mini-bum, antibum, i danas imamo stotine dobrih pisaca širom Latinske Amerike”, objasnio je na Salonu knjiga.

Meksički pisci danas pišu o najrazličitijim temama, o smrti, seksu, kulturi, inspiraciji, političkom životu, dok je njegova generacija imala određenu istorijsku misiju. „Današnji pisci nemaju obavezu koju smo mi imali, da predstave istorijsku panoramu, da govore o tome ko smo, šta smo bili i šta se kod nas dogodilo, o svemu onome što nije rečeno o ovom kontinentu koji dugo nije mogao da se izrazi”, kaže Fuentes.

„U našim romanima smo imali tendenciju da dajemo istorijske panorame, dok današnji pisci smatraju da nemaju potrebu da se bave velikim političkim i istorijskim temama. Oni su se okrenuli ličnim, intimnim pričama i pišu poput savremenih američkih i evropskih pisaca. Kod meksičkih pisaca prisutnih na Salonu vidimo to mnoštvo tema, ali nema više one predeterminacije ili determinacije, koju smo mi imali, iz žeđi za slobodom”, objasnio je.
Oštar kritičar politike SAD prema Latinskoj Americi, zbog čega mu je svojevremeno bio zabranjen ulazak u ovu zemlju, Fuentes nikada nije prestao da govori „u ime onih koji nemaju glas”, kako je to govorio Pablo Neruda.

Pisac koji je u knjizi „Srećne porodice” napisao da „ideologija čini da imbecili i inteligentni postanu drugovi”, insistira na tome da je njegova vizija angažovanog pisca suprotna Sartrovoj.

„Glavni angažman pisca odnosi se na jezik i imaginaciju. Kada pišem u novinama širom sveta, to je moj izbor kao građanina. Ne dozvoljavam da moja politička ubeđenja uđu u moje knjige”, kaže Fuentes. „Od kraja vojne diktature i hladnog rata, u Latinskoj Americi su počele da se pojavljuju demokratije, sloboda štampe, slobodni izbori, političke partije. Ostao je, međutim, veliki problem siromaštva i zato je neophodno da sve demokratije zajedno nađu rešenje za socijalno-ekonomske probleme većine stanovnika Latinske Amerike”, kaže pisac koji ne odustaje od političkog i književnog angažmana. U Meksiku mu je objavljen novi roman, pisan u prvom licu, „La Voluntad y la Fortuna” (Volja i sudbina), „priča o Abelu i Kainu, sukobljenoj braći, u čijem je središtu nasilje o kome govori odsečena glava jednog od dva protagonista”.

Piše za svoju nestalu decu, jer „pišući, živim njihove živote, to mi daje izuzetnu snagu. Pisanje je način da se pobunim protiv sudbine i zaborava”.

Ana Otašević

-------------------------------------------------

Sukob sa Oktavijom Pazom

U čuvenom napadu na Fuentesa iz 1988. godine koji je napisao Enrik Krauz (Enrique Krauze), a koji je povodom Salona knjiga ponovo objavio francuski list posvećen svetskoj književnosti „Books”, Fuentes je optužen za slepu podršku revolucionarnoj i nacionalističkoj ideologiji, „autoritarnim i nedemokratskim” levičarskim pokretima u Latinskoj Americi, od podrške Kastrovom „kubanskom nacionalizmu”, meksičkim zapatistima i sandinistima u Nikaragvi, do podrške „revolucionarnoj parodiji (...) nedemokratskog i represivnog režima” u Meksiku u prvoj polovini sedamdesetih, zahvaljujući kojoj je, navodi se u tekstu, postavljen za ambasadora u Francuskoj. Fuentes nikada direktno nije odgovorio na ovaj napad, koji je produbio njegov sukob sa nobelovcem Oktavijom Pazom, još jednim velikim meksičkim intelektualcem sa levice i književnim rivalom, za koga se veruje da stoji iza ovog teksta.