Soba za jedan krevet

01.01.00

Politika
04.10.2002.

NOVO IZ "OTKROVENJA"
O kugi i ljubavi
Pesme Duška Novakovića, roman Zlatka Pakovića, drugi o Pekiću, o Ženidbi kralja Petra II

Izdavačka kuća "Otkrovenje" iz Beograda predstavila je juče u Galeriji Artget Kulturnog centra Beograda svoja najnovija izdanja, i najavila nova za Sajam knjiga u Beogradu. U ime izdavača, Sava Dautović je naglasio da je "Otkrovenje" malo, skromno preduzeće, osnovano pre dve godine; prvu knjigu predstavilo je u septembru 2000. Od tada, "Otkrovenje" objavljuje najmanje jednu knjigu mesečno, što znači da do sada ima bar dvadeset pet štampanih dela. Uz to, ovaj izdavač istrajava u objavljivanju i časopisa "Književni glasnik", čiji će najnoviji broj biti objavljen za Sajam knjiga u Beogradu.

Od dela koja su sada pred čitaocima, izdvaja se najnovija knjiga poezije Duška Novakovića "Smetenjakov crtež". Prema rečima Mihajla Pantića, urednika biblioteke "Pan", stihovi Duška Novakovića još jednom pokazuju da je ovaj pesnik jedan od najznačajnijih na našoj savremenoj poetskoj sceni. Nijedna antologija ne može bez Novakovićeve poezije, a u ovoj zbirci nalaze se stihovi koji se, kaže Pantić, ne mogu čitati "sa pola koncentracije". Njima se čitalac mora sasvim posvetiti, i tek će tada ta poezija početi da mu uzvraća svojim darovima.

Roman Zlatka Pakovića "Soba za jedan krevet" je, takođe ukazuje Pantić, roman kompleksne narativne strukture. Njegovi efekti, mišljenja je poznati književni kritičar, osetiće se kasnije i oblikovaće srpsku književnost za dve do tri decenije. Pakovićeva proza puna je filozofskih reminiscencija, a u okviru složene egzistencijalističke storije. "Drugi o Pekiću" priređivača Ljiljane Pekić i Mihajla Pantića je knjiga objavljena zajedno sa Fondom Borislava Pekića, i u njoj su sakupljeni najznačajniji tekstovi eminentnih intelektualaca o ovom velikom piscu, čiji ćemo uticaj na našu kulturu tek osetiti. "Ženidba kralja Petra II" Koste St. Pavlovića je, kako je kazao Dautović, zbir dokumenata iz britanskih arhiva o ovom "slučaju" u kraljevskoj porodici Karađorđevića. Sa pogovorom Desimira Tošića, ona daje sliku o jednom vremenu iz koje Tošić izvodi zaključak da je monarhizam kod nas doživeo kraj. Knjiga je intrigantna, i veoma informativna.

Dragi Bugarčić je napisao "Roman o Milu Doru", satkan od priča Dorovih prijatelja i iskaza samog pisca. Gvozden Eror je autor knjige "Genetički vidovi (inter)literarnosti", objavljene zajedno sa "Narodnom knjigom", u kojoj je dao pregled nekoliko književnih termina ? od uzora, uticaja i plagijata do izvora, posrednika i interteksta. Vrlo važna knjiga iz oblasti istorije književnih pojmova, nema sumnje. I najzad, novina koja će zainteresovati naše čitaoce: roman "Gvožđe i med" italijanskog pisca Etora Mazine u prevodu Nikole Popovića. Roman u kojem se, kako je kazao Jovica Aćin, urednik, govori o kugi i ljubavi u Veneciji. O svemu, dakle, čega se plašimo, i za čim žudimo.

A. C.

01.01.00

Nin
26.12.2002.

Roman po stanovniku

Ako je prošle godine, suočen s rekordnom romanesknom produkcijom od 115 naslova, čitalac mogao pomisliti da je proizvodnja romana u srpskoj književnosti dosegla najvišu tačku i da će polako početi da opada, grdno se prevario. I ove godine ubedljivo najjači utisak o srpskoj prozi je sam broj objavljenih knjiga. Sledeći logiku jednog od ovogodišnjih ?vlasnika? sopstvenog romana, po kojoj je ?valjda pravedno da svaki čovek ima svoj roman?, domaći izdavači su do sredine decembra već objavili 135 primeraka ovog žanra, a do kraja godine verovatno će ih biti još petnaestak. U 2002. društveni proizvod u Srbiji je porastao za 4 odsto, ali je zato proizvodnja romana u srpskoj književnosti porasla za čitavih 30 odsto. Nastave li romanopisci ovim udarničkim tempom, za pet godina proizvodiće 548 romana godišnje, a za deset 2028. Sve obećava da će ovde, u nekoj ne tako dalekoj budućnosti, po rečima onog istog ?vlasnika? romana, izlaziti ?matematički gledano jedan roman po stanovniku na kugli zemaljskoj u datom trenutku?.
Ali, suprotno onome čemu nas je učio dijalektički materijalizam, u književnosti kvantitet ne prelazi sam od sebe u kvalitet. Štaviše, i kvantitet i kvalitet naše romaneskne produkcije samo pokazuju da izdavači, s retkim izuzecima, romanu pristupaju raširenih ruku, bez iole ozbiljnijih kriterija, računajući tu i elementarnu pismenost. Kao i prethodnih godina, ovaj utisak donekle popravljaju nove knjige priča. Njih je u 2002. objavljeno dvadesetak, približno sedam puta manje nego romana, ali su zato njihovi autori, u celini posmatrano, pokazali više talenta, veštine i inovativnosti od svojih kolega romanopisaca. U naš izbor deset najboljih proznih knjiga u 2002, sastavljen po azbučnom redu, bez žanrovskih i vrednosnih prioriteta, uneli smo tri zbirke priča: ?Zrno zrnu? Mirjane Pavlović, ?Bližnje? Gorana Petrovića i ?Malu Aziju i priče o bolu? Miroslava Toholja.
Nasuprot mnoštvu priča i romana s tematikom iz naše najnovije istorije, u pričama Mirjane Pavlović prepoznatljiva socijalna tematika dočarana je iz ?pomerenog?, grotesknog ugla. Ostavimo li po strani povremenu želju za eksperimentom radi samog eksperimenta, njoj u najboljim ostvarenjima ove knjige polazi za rukom da, poigravajući se apsurdom i fantastikom, istrgne predočena zbivanja iz banalnosti svakodnevne faktografije. I Goran Petrović u ?Bližnjima? nije odoleo čarima naše savremene istorije. Ne napuštajući svoju već prepoznatljivu antitradicionalističku poetiku, on je iskoračio u aktuelnu stvarnost i pokušao da je dočara postmodernističkim sredstvima. Rezultat je efektna i originalna kombinacija čiji su najveći kvaliteti prečišćenost stila i lakoća u vođenju priče. Veština u vladanju različitim pripovednim tehnikama najizrazitije je obeležje Toholjeve proze. Gotovo svaka priča drukčija je po osnovnom narativnom postupku, a raznovrsnost formi kreće se od ?tradicionalne? lirsko-psihološke proze, preko pripovedne stilizacije dnevničkih zabeležaka, do postmodernističkog poigravanja s intertekstom. Lirska sugestivnost Toholjevog kazivanja, bogatstvo jezika i dubina psihološkog uvida u nekim slučajevima (?Poslednja verzija?, ?Kolac?) dali su rezultat izuzetne vrednosti.
Kao i prethodnih godina, i u 2002. roman je uglavnom imao istorijski i dokumentaran karakter. Kroz priču o mladoj Austrijanki koja se u predvečerje Drugog svetskog rata zatiče u Vojvodini, u službi bogate jevrejske porodice, Ivan Ivanji u ?Guvernanti? bavi se sudbinom Jevreja, Srba i Nemaca u poslednjih pola veka naše istorije. Guvernantin život, lišen ljubavi, prijateljstva i sreće još jedna je metafora ljudskog stradanja u politički i istorijski burnim vremenima. U autobiografskom romanu ?Sunčanik?, Ljubiša Jovanović oživljava junake svoje prethodne knjige, ?Kovčeg za vreme?. ?Sunčanik? je fiktivna hronika Sejača, malog moravskog sela, alegorijskog hronotopa srpskog duhovno-istorijskog ambijenta. Izraženo osećanje za groteskno, fantastično i apsurdno, kao i raskošan pripovedački i jezički dar čine Jovanovića potpuno samosvojnom pojavom u savremenoj srpskoj književnosti. Da je ?Sunčanik? za stotinak strana kraći, utisak o celini knjige bio bi još povoljniji.
Junak ?Šekspirovog klijenta? Miloša Latinovića je beogradski reditelj koji u gradiću ?na dnu iščezlog mora? postavlja Šekspirovu ?Buru?. Bežeći od surove srpske stvarnosti iz poslednjih ratnih godina, Latinovićev junak u trivijalnosti provincijske svakodnevice nalazi romantično utočište u kojem, razmišljajući o umetnosti, traga za višim smislom života. Inteligentno i nepretenciozno napisana, s pronicljivošću koja je retka u našoj prozi, Latinovićeva knjiga jedna je od najuspelijih transpozicija naše najnovije istorije u fikcionalni tekst visokih literarnih kvaliteta. ?Knez Miškin u Belom Valjevu?, roman Radovana Belog Markovića, u poetičkom i stilskom smislu predstavlja nastavak Markovićeve ?lajkovačke trilogije?. Duhovita pripovedna mistifikacija i razigran burleskni jezik glavna su sredstva pomoću kojih se u romanu dočarava atmosfera straha i neizvesnosti u Valjevu, pred početak Drugog svetskog rata.
U naš izbor uvrstili smo i tri debitantska romana. ?Logika reke, pruge i otpada? Daniela Kovača i ?Soba za jedan krevet? Zlatka Pakovića eksperimentišu s romanesknim konvencijama i tradicionalnim, ali i postmodernim strategijama pripovedanja. U Kovačevom romanu težište eksperimenta počiva na ironičnoj destrukciji fabule; pripovedanje o događajima zamenjeno je gotovo neprekidnim opisivanjem. Eksperiment Zlatka Pakovića nešto je drukčije postavljen i zasniva se na povezivanju različitih formi književnog kazivanja u zaokruženu tematsku celinu. I prvi roman Nenada Teofilovića, ?Klopka?, može se čitati kao vrsta eksperimenta. Polazeći od jednog žanrovskog stereotipa - kriminalističkog romana - Teofiloviću polazi za rukom da prevaziđe njegova ograničenja, ispriča uzbudljivu priču i uverljivo dočara preobražaj svog glavnog junaka.

1. Ivan Ivanji, ?Guvernanta?, Stubovi kulture
2. Ljubiša Jovanović, ?Sunčanik?, Narodna knjiga
3. Daniel Kovač, ?Logika reke, pruge i otpada?, Beopolis
4. Miloš Latinović, ?Šekspirov klijent?, Stilos
5. Radovan Beli Marković, ?Knez Miškin u Belom Valjevu?, Narodna knjiga
6. Mirjana Pavlović, ?Zrno zrnu?, Narodna knjiga
7. Zlatko Paković, ?Soba za jedan krevet?, Otkrovenje
8. Goran Petrović, ?Bližnji?, Narodna knjiga
9. Nenad Teofilović, ?Klopka?, autor
10. Miroslav Toholj, ?Mala Azija i priče o bolu?, Glas srpski

ADRIJANA MARČETIĆ