01.01.00
Glas-javnosti
13.11.2002.
Marta Moraconi, italijanska književnica, gost Beograda
Odisej je znao da "surfuje"
Ne postoji pol u književnosti, postoji samo pisac
Gost Beograda i izdavačke kuće Klio bila je italijanska književnica Marta Moraconi čiji je roman "Slučaj Kurije" prevela Ana Srbinović. Knjiga je bila "prijatno iznenađenje" u bujici savremene književnosti koja kod nas pristiže brzinom trača, ali čitaoca uglavnom ostavlja ravnodušnim.
Njen stil je nepretenciozan, čak klasičan, tematska formula bez modernog, raščlanjivanja i sažimanja, ali ipak ne retro. "Slučaj Kurije", engleski "Indipendent" proglasio je za najbolji strani roman. Moraconi je čak tri puta dobila i italijansku nagradu za književnost "Kampjelo".
U "Slučaju Kurije" ne prepoznaje se "ženski autor". Prema Vašem mišljenju postoji li uopšte podela na muško/ žensko pismo?
- Ne smatram da postoji pol u književnosti i drago mi je što ga niste prepoznali čitajući moju knjigu. Postoji samo pisac. Ukoliko bi se u napisanom prepoznao "pol", pred sobom bismo imali dnevnik, bio bi to samo prenos nečijeg trenutnog razmišljanja.
Iako je jedna od centralnih tema romana ljubav, nema ničeg seksualno preteranog kao što je to često slučaj sa modernom književnošću?
- Smatram da je seks i te kako važna komponenta čovekovog života, međutim ukoliko ga u potpunosti razotkrijete, kao da mu oduzimate kredibilitet.
Eko nije pisac
- Umberto Eko je veliki teoretičar pisane reči, manipulator koji u okviru samog romana uspeva da dočara kako se piše. Ali, smatram da on nije pisac. Nedostaje mu unutrašnja snaga, ono pitanje koje u sebi ima svako ko piše knjigu, a koje Eko izgleda sebi ne postavlja - kaže Marta Moraconi.
Na književnoj večeri, održanoj u Beogradu, uporedili su Vaše delo sa Floberovim...
- Kad me upoređuju sa Floberom, ne greše, jer sam njegov veliki čitalac. Najvažnije mi je bilo "Sentimentalno vaspitanje". Sadašnja francuska književnost nije baš najbolja, ona kao da je izneverila svoju tradiciju.
A da li je izneverila i italijanska književnost?
- Savremenu italijansku književnost ne čitam, vrlo otvoreno kažem, možda iz neke bojažljivosti od moguće konfrontacije. Pomalo sam razočarana.
Mislite li da preterana demokratičnost postmodernizma ustvari guši književnost?
- Postoji neki momenat kad umetnost traži za sebe novu formu i preokupirana time zaboravlja na sadržaj. Smatram da je postmodernizam samo jedna vrsta tranzicija.
Vi ste i profesor književnosti. Iz prve ruke: da li su mladi zainteresovani za književnost?
- Daleko su mladi od književnosti. Kao da više nisu u stanju da se zadrže na pisanoj reči. To je normalno ako se ima u vidu da su neprekidno bombardovani vizuelnim. Osećam u tome vraćanje srednjem veku kada su osnovni način spoznaje bile freske. One su svima bile dostupne, nije postajala pismenost, taj vizuelni kontakt je bio sve.
Da li je, možda, za to kriva i književnost?
- Ne, ona oduvek upotrebljava svoj kod, svoj način. Kriva je naša opšta kultura koja je skratila i ubrzala procese. Čitati znači i trošiti vreme. Film možete da pogledate u roku od dva sata i sve je gotovo. Mladi ne žele čak ni da gube vreme odlazeći u bioskop pa filmove gledaju na videu.
Udaljenost od književnosti prouzrokovana je novim tempom života koji oduzima vreme. Sada se brzinski surfuju internetom, a Odisej je "surfovao" deset godina, išao je od luke do luke, ali za to vreme mogao je da istražuje i da doživljava život u celini.
Ljubica Pupezin
01.01.00
Blic
15.11.2002.
Marta Moraconi: Čovek koji svoj život programira po svaku cenu, u suštini je veoma slab. Muškarci su krhki, isto kao i žene. Moj junak, Alfons, prototip je idealnog. Ne zato što je savršen, već zato što njegov život vodi spoznaji sebe
Čovekov život može stati u tri reči
Kada je letos Marta Moraconi krenula za Beograd, vratili su je s aerodroma. Nije bila ponela pasoš. Pre četiri godine bila je u Hrvatskoj, s ličnom kartom. Mislila je da može i u Srbiju. Za Martu koja inače u nekadašnju SFRJ nikad nije kročila, Jugoslavija je bila i ostala ista zemlja. ?Moje granice su granice sveta?, kaže po konačnom dolasku u Beograd posredstvom Italijanskog kulturnog centra i ?Klia?, koji je nedavno objavio njen hit ?Slučaj Kurije?.
Marta Moraconi je po diplomi filozof, po vokaciji književnik. Predaje italijansku književnost na Višoj školi u Galateu. Do sada je objavila zbirku priča ?Devojka sa turbanom?, delimično u nas prevedenu, četiri romana, ?Stvaranje istine?, ?Majčina kuća?, ?Ušće? i ?Slučaj Kurije?. Peti je na putu. Za prva dva romana, kao i za najnovjiji, dobila je prestižnu italijansku nagradu za književnost ?Kampjelo?, a engleski list ?Indipendent? proglasio je ?Slučaj Kurije? za najbolji strani roman. Novčani iznos nagrade podelila je sa svojim prevodiocem, jer ?dobar prevodilac je donekle i sam pisac. Da njih nema, ko bi za nas znao izvan zemlje?.
?Slučaj Kurije? je netipična priča. Pomalo ljubavni roman, pomalo studija tipologija. Roman o kome se razmišlja tek pošto se s završi s čitanjem. Šta biste vi o njemu rekli?
- U biti, reč je o studiji muškarca. Izmislila sam priču, ali nisam mesto radnje. Pre nekoliko godina bila sam u malom francuskom selu, Alverniji, ni po čemu osobenom, osim, možda, po tome, što je smešteno ispod ugašenog vulkana. Odgovaralo je sivilu života junaka koji ništa u svom životu ne prepušta slučaju, pa čak ni svoj kraj. Alfonsa Kurijea čitaoci po pravilu doživljavaju kao antipatičnog, kalkulanta i bednika. Za mene, on prikriva u sebi veoma krhkog muškarca. Upravo zbog salomljivosti i povredljivosti, on deluje hladno, čvrsto stoji na zemlji i nikad ne izlazi iz takta. U njegovom životu ništa ne sme da upada u oči, osim perfekcije. Sve dok jedna varljiva iskrica nije nadahnula početak veze, a to je izvesnost da nikome ništa ne otima, jer onaj ko daje, jeste vlasnik onoga što daje i, ako to čini svim srcem? Tad nad romanom počinje da lebdi greh.
Mislite li da je Alfons tipičan savremeni muškarac?
- Pa, mislim da muškarci zaista jesu krhki. Isto kao i žene. Za mene je Alfons proptitip idealnog muškarca. Ne zato što je savršen, već zato što prolazi egizstencijalnu putanju koja me fascinira. Putanju koja vodi spoznaji sebe.
Konkretno, Alfons do spoznaje samog sebe dolazi kroz ljubav. Je li to pravi put?
- Jeste. Tek pošto se oženi drugom, on otkriva da se može zaljubiti, mada tom seksualnom odnosu najpre ne pridaje naročiti značaj. Sve dok se ne suoči s nestankom ljubavnice. Tek tada shvata da mu je život bez nje, u stvari prazan.
Da li je i roman koji upravo pišete traga za istim smislom života?
- Donekle. Moj novi roman ?Stilska vežba? zbiva se Engleskoj, u kući aristokrata koju sam posetila kao turista. Zamislila sam kako se tu odvija život učitelja koji iznenada ostaje bez posla i u okruženju ljudi visokog stila nalazi novo uhlebljenje. Dva suprotstavljena sveta, na jednoj strani raskoš, a na drugoj osrednjost, uzrokuju konflikte, privlačnost i odbačenost.
Ako ne u životu, gde nalazite sižea?
- Pasionirani sam čitalac romana. Volim storije sa velikim S. Čitam u dubinu. Mislim da sam se formirala na tom prtljagu iz koga se uvek može izvući nešto novo, drugačije, netipično.
Da li vam filozofija u tome pomaže?
- Moja diploma nije uticala na moj život, bar ne a da toga budem svesna. Studirala sam u Milanu, u vreme protesta, što znači kada se malo učilo. Moju upućenost u književnost, koju uostalom i predajem, dugujem gimnaziiji i samoobrazovanju.
Vratimo se muškarcima, ali u životu, ne u romansi.
- Nisam udata, nemam dece, ali imam prijatelja s kojim sam tek pet godina, koji je rastavljen, i za koga se nikad neću udati, jer ne želim.
Je li to tipično ili netipično za današnje Italijanke?
- Pa bez obzira što sam katolkinja i što sam verujuća osoba iako odavno više u crkvu ne idem, meni je dobro ovako. Udaja kao društvena obaveza m ne zanima. Sve više žena u Italiji deli ovo mišljenje jer ono sve manje podrazumeva grižu savesti. Uostalom i odnos prema religiji vremenom je u nas postao manje oficijalna a više privatna stvar. Ne znam da li je reč o nečem što je ženu vremenom očvrslo, ilio slabosti. Možda i to bude tema nekog mog romana.
Iako u ?Slučaju Kurije? kažete da je u književnosti već sve napisano?
- Tačno je, kažem: ? ne postoje situacije koje nisu obrađene, pročitane, pohranjene? Ne nedostaju ni citati, pozivanje na već ispričane storije, kao i na istoriju. U životu ako ne baš svakog čoveka, ono prvih stotinu ljudi, sadrže se svi životi koje je svako pojedinačno, u rasponu od više hiljada godina, verovao da jedino on proživljava, i to prvi put. Srećom, istorijsko sećanje jedva može da obuhvati one značajne događaje, dok one beznačajne zanemaruje i time nas ponekad ostavlja u zabludi da se nikada, ranije, nikome nije dogodilo ništa slično, ni u dobru ni u zlu. Barem ne na taj način! I u te tri reči, ?na taj način?, sadrži se čovekov život.
Milena Marjanović
