1
VOJSKOVOĐE
Muk odzvanja u meni poput grmljavine. Stojim na mostu mog svemirskog broda sa slomljenom rukom u želatinastom bandažeru, dok mi vrat još bridi od jonskih opekotina. Krvavo sam umoran. Britva mi je obavijena oko zdrave ruke poput ledene zmije od metala. Ispred mene pruža se prostran, užasavajući svemir. Tama je prošarana svetlećim tačkicama dok se praiskonske senke miču se sa strane zaklanjajući zvezde od mog pogleda. Asteroidi. Polagano lebde oko moje bojne barke Kvijeta, dok u tami tragam za plenom.
„Pobedi“, rekao mi je moj gospodar. „Pobedi kad mi deca već ne umeju, i osvetlaj prezime Avgusta. Pobedi na Akademiji, i zaradićeš čitavu jednu flotu za sebe.“ Voli to dramatično ponavljanje reči. Odlika mnogih državnika.
On bi da pobedim za njega, ali ja ću da pobedim za jednu Crvenu devojku sa snom većim od nje same. Pobediću kako bi on umro, i kako bi njena poruka plamtela kroz mnoge vekove.
Dvadeset mi je godina. Visok sam i plećat. Uniforma, u potpunosti crna, izgužvana mi je. Kosa duga, a oči Zlatne i zakrvavljene. Mustang mi jednom reče da imam oštro lice s obrazima i nosem koji deluju kao da su deo neke ljutite mramorne statue. Lično, izbegavam ogledala. Bolje mi je da zaboravim masku koju nosim, masku koja na sebi ima izvijeni ožiljak Zlatnih koji vladaju svetovima od Merkura do Plutona. Postao sam Nenadmašni Obeleženi. Najsvirepiji i najvispreniji među svim ljudima. A meni nedostaje najljubaznija među njima. Ona koja me je zamolila da ostanem dok sam se na njenom balkonu opraštao i od nje i od Marsa pre skoro godina dana. Mustang. Za oproštajni poklon dao sam joj zlatan prsten s grbom konja, a ona meni britvu. Sasvim podesno.
Ukus njenih suza gubi mi se u sećanju. Nisam se čuo s njom još otkad sam napustio Mars. Što je još gore, nisam se čuo ni sa Sinovima Areja otkad sam pobedio na Marsovom Institutu pre više od dve godine. Igrač mi je rekao da će mi se javiti kada maturiram, ali ostadoh da plutam sâm u moru zlatnih lica.
Ovo je toliko daleko od budućnosti koju sam kao dete za sebe zamišljao. Toliko daleko od budućnosti koju sam priželjkivao za moj narod kada sam dopustio Sinovima da me oblikuju. Mislio sam da ću izmeniti svet. Ali koji mladi glupan ne misli tako? Umesto toga, progutala me je mašinerija ovog golemog carstva u svojoj neprekidnoj tutnjavi.
Na Institutu su nas obučavali kako da preživimo i kako da pokoravamo. A tu na Akademiji uče nas kako da ratujemo. Trenutno proveravaju našu snalažljivost. Predvodim flotu bojnog brodovlja protiv drugih Zlatnih. Borimo se koristeći lažnu municiju i upadamo jedni drugima na brodove vežbajući svemirski način ratovanja Zlatnih. Nema razloga da rasturite brod koji košta koliko i godišnji prihod dvadesetak gradova kad možete da pošaljete na njega brod pijavicu s Opsidijanima, Zlatnima i Sivima da preuzmu njegove vitalne organe učine ga vašim trofejom.
Naši su nastavnici uspeli da u časove svemirskog ratovanja ubace i načela svoje rase. Samo najjači preživljavaju. Samo najbolji vladaju. A onda su nas naprosto ostavili da se sami snalazimo, skačući s jednog asteroida na drugi, tragajući za zalihama i loveći ostale studente, dok na kraju ne preostanu samo dve flote.
I dalje se samo igram. Samo što je ovo dosad najsmrtonosnija igra.
„Klopka!“, kaže mi Rok sa strane. Kosa mu je duga poput moje, ali lice mu je nežno kao u žene i mirno kao u filozofa. Ubijati u svemiru nije isto kao ubijati na tlu. A Rok se u tome baš ističe. Ima nečeg poetskog u svemu tome, kaže. Ima nečeg poetskog u kretanju nebeskih tela i brodova koji plove između njih. Licem se uklapa u Plave, koji predstavljaju posadu na ovakvim letelicama ? lagane muškarce i žene koji poput zalutalih duhova lelujaju našim metalnim hodnicima vođeni isključivo logikom i strogim redom.
„Ali klopka nije onoliko prefinjena koliko Karn misli da jeste“, nastavlja. „Zna da nam se žuri da okončamo igru, pa nas čeka s druge strane. Sateraće nas u usko grlo kako bi nas zasuo projektilima. Pristup dobro znan još od pamtiveka.“
Rok pažljivo pokazuje prostor između dva golema asteroida, na uzak prolaz kroz koji moramo proći ako hoćemo i dalje da pratimo Karnov oštećeni brod.
„Sve je tu neka prokleta klopka!“, zeva Takt O Vali Rat, vižljast i bezbrižan. Oslanjajući svoje opasno telo na glavni prozor broda, ušmrkava stimulans u nozdrvu iz prstena na ruci, pa baca praznu patronu na pod. „Karn zna da je izgubio. Samo nas muči. Navodi nas u veselu potericu da ne bismo slučajno oka sklopili. Drkadžija sebični.“
„Pravi si Vilenjaš, samo zevaš i zanovetaš“, kaže mu Viktra O Juliji podrugljivo sa svog mesta pred prozorom. Čupava joj kosa seže do ušiju, koje krase naušnice od žada. Prgava i svirepa, što joj ne bih pripisao kao manu, odbacuje šminku u korist ožiljaka koje je zaradila za svojih dvadeset sedam godina. A ima ih mnogo.
Oči su joj umorne, duboko usađene. Čulne usne široke, prosto stvorene da iznose uvrede. Više liči na svoju slavnu majku, nego na mlađu sestru Antoniju, ali obe ih nadmašuje u umeću izazivanja opšteg nereda.
„Ništa mu te klopke ne znače“, objavljuje. „Flota mu je zbrisana. Ostao mu je jedan jedini brod. A mi ih imamo sedam. Šta kažete da ga odalamimo po ustima?“
„Darou ih ima sedam“, podseća je Rok.
„Izvinjavam se“, kaže iznervirana njegovom ispravkom.
„Darou ima još sedam brodova. A ti si ih nazvala našima. Nisu naši. On je primus.“
„Pesnik cepidlaka opet se javlja. Poenta je ista, mladiću moj.“
„Da bi trebalo da budemo prenagljeni, umesto smotreni?“, pita je Rok.
„Ne, nego da se radi o sedam brodova naspram jednog. Bilo bi ponižavajuće da se ovo i dalje razvlači. Stoga hajde da smoždimo tu Beloninu bitangu kao žohara našom povećom čizmetinom, pa odletimo nazad u bazu i pokupimo zaslužene nagrade od matorog Avgusta, i da idemo da se igramo“, lupka petom o pod kako bi naglasila poruku.
„Tako je“, slaže se Takt. „Dajem carstvo za gram vražjeg praha.“
„Zar ti nije to već peti stimulans danas, Takte?“, pita ga Rok.
„Jeste! Hvala ti što obraćaš pažnju, brižna mamice! Dojadilo mi je vojevanje. Čini mi se da bih hteo malo provoda u klubu uz izobilje nekih dobrih droga.“
„Brzo ćeš sagoreti.“
Takt se plješće po butini: „Živi brzo, umri mlad. Kad vi svi budete matori, dosadni i smežurani, ja ću biti slavna uspomena na neka lepša vremena i blistavije dane.“
Rok odmahuje glavom: „Jednoga ćeš dana, moj zastraneli druže, sresti nekoga koga ćeš zavoleti i ko će te naterati da se smeješ onom blesanu kakav si nekada bio. Imaćete decu. Imaćete svoj posed. I konačno ćeš shvatiti da postoji i nešto važnije od droga i Ružičastih.“
„Tako mi svega“, Takt zuri u njega potpuno užasnut, „to mi zvuči krajnje jezivo!“
Pogledam ka taktičkom ekranu, ne obraćajući pažnju na njihovo trabunjanje.
Plen koji jurimo jeste Karn O Belona, stariji brat mog nekadašnjeg druga Kasija O Belone, i momka kojeg sam ubio tokom probe, Julijana O Belone. Kasije je omiljeni sin te kovrdžave porodice. Julijan je bio najdobroćudniji. A Karn? Kao što moja slomljena ruka može da posvedoči ? on je čudovište koje su pustili iz podruma da kolje i ubija.
Popularnost mi je porasla nakon Instituta. Kada je do tračerskih krugova Ljubičastih stigao glas da me vrhovni upravnik konačno šalje na dalje studije, Karna O Belonu je, uz nekoliko pažljivo odabranih rođaka, Kasijeva majka takođe poslala na „studije“. Ta porodica hoće moje srce na tanjiru. Bukvalno. Jedino što ih zadržava jeste značka Avgusta koju nosim na sebi. Napadnu li mene, bilo bi kao da su napali njega.
Mene, na kraju krajeva, baš briga za tu njihovu pišljivu osvetu kao i za krvnu zavadu mog gospodara s njihovom porodicom. Ja samo želim flotu za sebe kako bih mogao da je upotrebim za ciljeve Sinova Areja. Kakav bih samo darmar mogao da izazovem! Pomno sam proučio njihove puteve za dopremanje zaliha, raspored senzora, bojnih skupina, baze podataka ? sve ključne tačke bez kojih bi Zajednica mogla biti uzdrmana.
„Darou...“, Rok mi se primiče, „Nemoj precenjivati svoje mogućnosti. Sećaš se šta je bilo s Paksom? Gordost može biti kobna.“
„Ja i hoću da to bude klopka“, kažem Roku. „Da se Karn okrene i suoči se s nama.“
Naginje glavu: „I sâm si mu postavio neku klopku.“
„Po čemu si to zaključio?“
„Mogao si nam reći. Mogao sam da ti...“
„Karn će danas pasti, brate. I to ti je jasna i prosta činjenica.“
„Naravno, samo sam hteo da pomognem. Znaš i sam.“
„Znam“, odupirem se zevanju i pogledom prelazim preko radnih stanica na mostu iza i ispod mene. Plavi svih nijansi vredno rade održavajući sistem na kojem počiva rad mog broda. Govore mnogo sporije od bilo koje druge Boje, izuzev Opsidijana, dajući prednost digitalnoj komunikaciji. Stariji su od mene i svi su diplomci Ponoćne škole. Iza njih, u dnu mosta, Sivi vojnici i nekoliko Opsidijana čuvaju stražu. Pljesnem Roka po ramenu: „Vreme je!“
„Mornari!“, dovikujem Plavima na mostu. „Izoštrite um. Ovo će biti završni klin u Beloninom kovčegu. Raznesemo li tog nitkova, obećavam vam najbolji poklon koji mogu da vam dam ? nedelju dana čvrstog sna. Važi?“
Nekoliko Sivih u dnu mosta odgovara mi smehom. Plavi naprosto nastavljaju da kuckaju prstima po uređajima. Dao bih polovinu sredstava s mog računa u banci, koja su pozamašna zahvaljujući vrhovnom upravniku, samo da vidim da se jedan od tih bledunjavih praznoglavaca bar jednom osmehne.
„Dosta je bilo odugovlačenja“, objavljujem im. „Tobdžije na položaje! Rok, okupi razarače. Viktra, nadgledaj nišanjenje. Takte, postavi odbranu. Ima sve smesta da završimo!“ Bacam pogled ka mom tananom Plavom kormilaru. Stoji na središnjem položaju ispod zapovedničke platforme među pedesetak drugih. Krivudave digi Tetovaže koje krase ćelave glave Plavih i njihove izdužene šake prigušeno svetlucaju plavetnim i srebrnkastim sjajem povezane s brodskim računarima. Pogledi im postaju isprazni dok im se optički živci okreću ka njihovom digitalnom svetu. S nama razgovaraju čisto onoliko koliko ljubaznost nalaže. „Kormilaru, motore na šezdeset posto.“
„Razumeo, dominuse.“ Baca pogled prema taktičkom ekranu, loptastom holoprikazu koji mu lebdi iznad glave, te mi se obraća glasom kao u mašine: „Imajte na umu da sadržaj metala u asteroidima predstavlja prepreku u proceni spektralnih očitavanja. Pomalo smo zaslepljeni. Neka bi se flota mogla kriti s druge strane asteroida.“
„Nema ti on flotu. Pravo napred“, kažem. Brodski motori počinju da bruje. Klimam glavom Roku i kažem: „Hic sunt leones.“ Reči našeg gospodara Nerona O Avgusta, vrhovnog upravnika Marsa, trinaestog po redu iz njegove loze. Moje vojskovođe ponavljaju taj izraz.
Tu bejahu lavovi.“
