Sila i Soni u Berlinu

01.05.19 Polja

Sila i Soni u Berlinu, prvi roman Sanje Nikolić, tematizuje emigrantsko iskustvo u čijem centru su odnosi nekoliko generacija emigranata. S obzirom na to da je emigrantski roman doživeo procvat u regionalnoj književnosti u proteklih nekoliko decenija, ovakav izbor narativnog fokusa koji se ne ograničava na generacijski narativ, već insistira na povezivanju iskustva više generacija emigrantkinja i emigranata, može se tumačiti kao pokušaj da se u često obrađivanu temu unese svežija perspektiva. Protagonistkinja i naratorka je žena na početku pete decenije života koja opisuje vlastitu svakodnevicu – selidbe i neprijatna iskustva sa stanodavkama i stanodavcima, kao i sa sistemom socijalizacije stranaca u potrazi za novom domovinom. Ipak, pokušaj da se realnost samo konstatuje i opisuje jeste, sama po sebi, narativno iscrpljena tehnika, posebno ako se ne oslanja na druga pripovedna sredstva, već je sama sebi svrha. Zato u prvi plan izbija neubedljivost naratorskog glasa, odnosno ograničenost naratorkinog pogleda na svet. Kao što je u svom prikazu primetio Dragan Jovanović (Danas, Kulturni dodatak, 3. 11. 2018), Sonin i Silin odnos je alegorija transgeneracijske emigracije sa jugoslovenskog prostora, tj. nemogućnosti razumevanja između dve generacije iseljenika, budući da junakinjin ljubavnik pripada generaciji koja je emigrirala početkom osamdesetih godina prošlog veka, dok je radnja romana, a time i Soninog odlaska u Berlin, smeštena u najneposredniju prošlost.
Naratorka nastoji da nas ubedi da je njen snishodljivo-letargičan ton prema činjenici da je emotivni odnos Sile i Soni zapravo sadomazohistički, jednoznačno kodiran kao muška dominacija nad intelektualno i karakterno nevidljivom junakinjom, zapravo neka vrsta distance, čak i ironija. Međutim, sam tekst ne nudi takva interpretativna uporišta iz više razloga. Najpre, zbog pravolinijske naracije u kojoj se scene plošne, ženomrzačke i sadističke erotike ponavljaju unedogled („Ležala sam kao kljuse u plitkoj vodi. Tada me je opkoračio. Užasno se provodio, videla sam to. Najgore je na put povesti neupotrebljiv komad, pa mi je ušao u usta”), a ne rezultiraju nikakvim imaginativnim uvidom ili razvojem likova. Iz takve poetičke postavke račvaju se dva temeljna nedostatka romana – jednodimenzionalni i neubedljivi likovi, te klišetiran jezik. Naratorkina težnja da nas ubedi u fatalnu privlačnost lika kakav je Sila nema pripovedni oslonac. Sila je oženjeni muškarac koji ima ljubavnice, emigrant u Berlinu, a njegov lik uistinu je svodiv na mačizam, te ostavlja utisak kao da je preuzet iz seksističkih sadržaja rasprostranjenih u popularnoj kulturi. Tako oblikovana ljubavna priča podseća na odnose kakve junaci i junakinje grade u melodramama kao što su Sumrak, Pedeset nijansi sive ili ljubavna priča Keri i Zverke iz serije Seks i grad. S obzirom na to da njihovi susreti deluju samo kao povod da pripovedačica objasni svoja uverenja, a ne autentično romaneskno tkivo koje uprizoruje dinamiku odnosa, ona to pokušava da kompenzuje opservacijama koje neretko podsećaju na jezik reklama – „Uostalom, nije jeo slatko. Zato je bio takav, savršen. Šećer ubija.” Stereotipnim erotskim opisima komplementarne su kvazifilozofske apstrakcije – „Primenila sam Hegelovu sintezu i antitezu, i Lajbnica, čemu filozofija, ako je čovek ne primenjuje” – čiji je jedini cilj isticanje obrazovanja i intelektualne superiornosti junakinje u odnosu na likove drugih emigrantkinja i emigranata, koje sreće u barovima ili na poslu. Junakinjina kontradiktorna svest – potreba da se predstavi kao intelektualka, sa jedne, i malograđanski jezik, sa druge strane – dolazi do izražaja u susretu sa onim što je drugačije u odnosu na njeno iskustvo.
Stoga pokušaj problematizovanja rasizma u građanskom društvu zemlje kapitalističkog centra, čiji je epicentar i amblem grad Berlin, zvuči pamfletski, budući da naratorka ne poseduje nikakvu refleksiju o vlastitoj snishodljivosti i preziru kako prema jugoslovenskoj emigraciji, tako i prema doseljenicima iz afričkih i azijskih zemalja. „Ljude sam viđala samo kad ujutru uđem u autobus. Arapi i njihove zamotane žene... Imale su te utučene poglede. Uvek me je zanimalo, jer nisam htela da se razmnožavam, da li su ikad shvatile nešto dalje od svojih noseva.”
Atmosfera grada svakako je važan topos emigrantske književnosti i možda umetnički najpotentnije oružje ovog žanra. Iako je autorkina poetika zasnovana na arhaičnim i konvencionalnim predstavama i o rodnim odnosima, i o poziciji narativnog subjekta, pa i o emigraciji, slike grada su možda najkompleksnija motivska celina u romanu. Berlin je uvek prikazan u odnosu na svoje deprivilegovane stanovnice i stanovnike, ali i tada funkcioniše uglavnom kao pozadina na kojoj se naslovni junak i junakinja izdvajaju u odnosu na sve ostale po arbitrarnim binarnim kriterijumima. Mizoginija i rasizam, praktično stilska okosnica romana, mogu se razumeti kao posledica poetičke zablude. Naime, puka deskripcija realnosti tj. težnja da se „stvarnosna proza” razumeva kao prikazivanje apstraktne stvarnosti, lišene ideologije, a time i kritičke distance prema onome što su uvreženi obrasci i kanonske i popularne književnosti, nužno rezultira hiperideologizovanim jezikom, što znači jezikom rodnih, etničkih i drugih stereotipa. To se nedvosmisleno očituje na onim mestima u romanu gde Soni promišlja prilike koje uslovljavaju njenu poziciju. Zaposlivši se u firmi, na radnom mestu koje je ispod njenih kvalifikacija, a plata minimalna u odnosu na nemački standard, Soni konstatuje da su njene koleginice i kolege takođe sve visokoobrazovani emigranti, da je mesto na kome se nalazi firma koja ih autsorsuje zapravo bivša Simensova fabrika, dok se nova Simensova fabrika danas nalazi negde na Dalekom istoku. Iako sažimaju najrecentnije restrukturisanje globalnog kapitalističkog sistema, iznete činjenice narativizuju se oslanjanjem na vrednosnu hijerarhiju između radničke i srednjih klasa. S obzirom na to da je priča centrirana oko srednjoklasne „tranzicijske” ideologeme tragedije iseljavanja, koja je tragedija samo kada se odnosi na srednju klasu, objašnjenje koje Soni nudi za sopstveni položaj sastoji se iz dve floskule koje desnica eksploatiše – ukratko, „komunizam je kriv za sve” i „kultura, a ne rijaliti”. U tom duhu, junakinja zaključuje: „Njima je Titova Jugoslavija izgradila stambeni prostor na radnim akcijama... Novo građanstvo činili su seljaci, koji se nisu oslobađali seoskih navika. Gradovi su brzo posustali pod teretom ruralne kulture, pa je ruralni kič i šund zavladao tokom devedesetih, a do kraja prve decenije dvehiljaditih postao je mejnstrim, pa je i sve kulturno izvetrilo u celoj zemlji, dominirale su noge pevačice koje su postale nekakve damice na teveu. Zato sam ja sad sedela u bivšoj Simensovoj fabrici.”
Iako ni na stilskom ni na idejnom nivou ovaj roman ne nudi osvežavajuća ili interpretativno izazovna mesta, Sila i Soni u Berlinu ipak je roman koji mapira ključne nedostatke domaće književne scene, kao što su narativna linearnost utemeljena u potrebi da se prikazivanje stvarnosti tj. egzistencijalnog iskustva većine izjednači sa kvazineideološkim pogledom na svet, te posledično, skliznuće u stereotipiju i anahronizme. Anahronost se najviše ogleda u težnji da se političnost odstrani kao jedna od bitnih karakteristika moderne literature, pa je zato sasvim logično da glavna junakinja ponosno ističe ne samo „da nije nikakva feministkinja”, već pripovedni ton počiva na suprotstavljanju intelektualne čistote apolitične pripovedačice i svih ostalih, osim savršenog Sile, koji su okrnjeni političkim faktorima koji upravljaju njihovim životima. Okolnosti u kojima se junakinja zatiče nisu apolitične – pripovedačica napušta svoju zemlju, jer je na to primorana iz ekonomskih razloga („Proleće je bilo povoljan čas za odlazak, jer ako dođem u situaciju da spavam pod vedrim nebom, treba da bude toplo napolju”), a u Berlinu dobija posao u preduzeću koje opstaje zahvaljujući eksploataciji „uvezene” radne snage. Međutim, i sam zaplet i naratorkini komentari ovu temu ne obrađuju dalje od opšteg mesta o „odlivu mozgova”, a narativni glas insistira na specifičnosti sudbine obrazovanih emigranata.
Zbog toga se politički sadržaj romana, inherentno prisutan u samom izboru teme, iščitava jedino uz pomoć onoga što je poznato iz hegemonog javnog diskursa i svakodnevnog iskustva, a ne pomoću onog što je dato u tekstu. Zahvaljujući ovako postavljenim, pretpolitičkim kategorijama analiziranja realnosti, roman Sila i Soni u Ber­ linu ne zadire u kontradiktornost i bol emigrantske egzistencije, već je suštinski predstavlja kao izbor nadmoćne pojedinke, premda ona to objektivno nije.
Kako u žanru emigrantskog romana uglavnom izostaju ubedljivi ženski likovi, na nivou čitalačkog iskustva, obeshrabruje to što je autorka odabrala lik (bez pokrića) gorde emigrantkinje, a zatim ga oblikovala na jednodimenzionalan način. Takav lik je, u domaćim okvirima, najuspešnije razvijen u prozi Dubravke Ugrešić, ali u njenim romanima on poseduje kapacitet da problematizuje ono što je istorijski bitno – u Muzeju bezuvjetne predaje, taj lik jeste glas koji poetizuje istorijsku nepravdu i slom civilizacije s druge strane Berlinskog zida, a u romanu Lisica taj ženski lik donosi specifično porodnjen pogled na istoriju književnosti. U tom smislu, Soni je junakinja koja otelovljuje veoma ograničeno iskustvo, što uslovljava i ukupne umetničke domete ovog romana.

Jelena Lalatović

03.11.18 Danas

Roman Sanje Nikolić, “Soni i Sila u Berlinu” (“LOM”, 2018), u osnovi je ljubavni roman ali tematski vezan za emigraciju, jednu od važnih tema savremene književnosti aktuelnu ne samo u današnje vreme već kroz čitavu istoriju 20. veka.
Romani kao što su Singerov “Izgubljen u Americi”, Orvoelov “Niko ništa u Londonu i Parizu”, Hamsunov “Krug se zatvara”, “Roman o Londonu” Crnjanskog ili skorašnji “Dvojno državljanstvo” N. Jergerkove i “Sjajno mesto za nesreću” D. Karakaša, samo su neki od mnogobrojnih koji su, u različitim generacijama, pisani o ovoj složenoj temi koja je danas postala planetarni socijalni i politički okvir za mnoge ljudske sudbine i umetničke forme.

Pokušavajući da započne novi život, nakon odlaska iz Srbije, raspada porodice i socijalne anomije u vlastitoj zemlji, glavna junakinja ove emigrantske sage, ujedno i naratorka, prolazi kroz lične emotivne krize, administrativne procedure i prepreke i socijalna iskušenja u novoj sredini otkrivajući novu zemlju i sam grad Berlin. Mada pripada novoj generaciji migranata-nomada junakinja ne otkriva samo svet Berlina, evropske metropole pretovarene kulturnim tradicijama, urbanim modernizmom, kognitivnim i estetskim senzacijama, bibliotekama i muzejima već i Berlin imigracijskih biroa, socijalnih službi, šaltera i čekaonica, državnih službenika ali i onaj Berlin izvan turističkih bedekera, igralište uživanja i čulnih senzacija u zoni “CCTV” kamera, Berlin skrivenih, potisnutih mesta, prostora u kojima može da se doživi i oseti ona drugost u kojima se kreću došljaci. Prostora sličnih onim prostorima iz kojih se došlo: jeftinih stanova, kafana, emigrantskih etničkih enklava, loše plaćenih poslova, Berlin škrtih, nepoverljivih gazdarica, sumnjičavih domorodaca, opasnih mesta, hladnih, skučenih memljivih sobica, potkrovlja i pasaža. Unutar ove metropolitenske scenografije simbolički pretovarenog urbanog arhipelaga i njegovog utrobe, kreće se junakinja romana kao neka vrsta savremenog, hibridizovanog Odiseja (iz socijalne perspektive) i Penelope (iz emotivne perspektive) na svom putovanju (odiseji) kao simboličkoj “potrazi za ocem”, kako je savremeni multikulturalni i intelektualni nomadizam razumevao Žil Delez. Ali savremeni Odisej se ne vraća definitivno kući jer kao i junakinja romana ostaje na putu, savremeni nomadizam je sudbina globalizama, transgresija, dislokacija, fluidni identitet novih, hibridnih Evropljana koji nisu obeleženi samo izbegličkom psihologijom i etničkim i kulturnim identitetom drugosti već su neka vrsta postindustrijskih nomada koji se kreću u miljeu savremene multikulturalne, postkolonijalne Evrope u kojoj vlada inteligentna demokratija, pravna država ali i multikulturalna, postkolonijalna hibridizacija i retradicionalizacija koja dokida mit o zaraženom, dekadentnom centru i moći i tobože, čistoj neiskvarenoj periferiji. Ovaj složen proces formiranja novih identiteta prikazan kroz psihologiju, način života i kontroverzne strategije prilagođavanja autorka je vrlo seriozno i promišljeno opisala tako da roman predstavlja i izvanredan primer književnog, “literarnog nomadizma” kao dobrodošao iskorak iz lokalnih tema i arhetipskih motiva, zapleta i likova kojima se bavi aktuelna, nacionalna literatura.

Druga ravan romana koja se odvija unutar urbanog arhipelaga Berlin i svakodnevnog imigrantskog, egzistencijalnog noara glavne junakinje, burna je ljubavna veza dvoje protagonista koji ne pripadaju samo različitim životnim dobima već i različitim generacijama emigranata iz bivše Jugoslavije: ona koja je prošla kroz raspad 1990-ih i našla se u Evropi ovih dana i ljubavnik koga sreće jedne hladne noći u Berlinu, a koji pripada generaciji emigranata iz ranih 1980-ih. Ova ljubavna afera je komplementarna čitavom socijalnom i kulturalnom bekgraundu romana i imigrantskom miljeu ali je i emotivni pokretač samog ritma romana. Dok junakinja pripada mlađoj generaciji obrazovanih žena formiranih na akademskom obrazovanju, alternativnim kulturama, novim društvenim pokretima i feminističkim i emancipacijskim idejama koje su oblikovale njenu osećajnost i sistem vrednosti, muški protagonista je primerak alfa emigranta iz sive zone koji je sticajem okolnosti usvojio brutalne i surove zakone opstanka u tuđini i pravila socijalnog darvinizma. Da bi preživeo i bio uspešan u svom socijalnom okruženju prihvatio je pravila i duh vremena gde su emocije i građanska karijera nespojivi sa predatorskim impulsima, ideologijom novca i andergraund mitologijom popularnih, mačo superjunaka iz sivih zona masmedijske “Imperije” (“Silamen”). Jedino što je preporučljivo je dobro raspoloženje, euforične zabave, fizička kondicija, lake žene i narcističko obožavanje vlastitog tela koje je jedini siguran kapital. Uspešni su samo oni koji su spremni na sve. Uzeti sve, dati što manje. Unutar tih različitih emigrantskih sudbina i karaktera odvija se intimna saga o ludoj, fatalnoj ljubavi. Pokrenuta strastima i erosom, furiozna na momente kao u filmovima Žan Lik Godara “ljubav koja može preokrenuti sve” u ritmu neprekidnog kretanja, iščekivanja, preteće opasnosti, prepuna preokreta, misterija, prepirki, selidbi, neizvesnosti, uzajamnog povređivanja… Iako su fascinirani jedno drugim i dele nomadsku sudbinu i strast njihovi unutrašnji svetovi koji su formirali sasvim specifičnu psihologiju i karaktere sudaraju se i tu nastaju emotivni obrti i kontradikcija sa kojima pokušavaju da izađu na kraj.

Roman “Soni i Sila u Berlinu” pisan je jednostavnim stilom, sasvim u maniru poetika intimnosti, sa istančanim urbanim senzibilitetom i jezikom iza kojeg stoji visoka čitalačka kultura autorke. On je autentična, inteligentna emotivna hronika pisana sa psihološkom pronicljivošću, duhovitim deskripcijama, katkad samoironičan, iskren i verodostojan, uspevajući da kroz površnu, svakodnevnu stvarnost, obične gestove i postupke dopre do najdubljih emocija svojih junaka da u malim svakodnevnim, trivijalnim odnosima i međuljudskim relacijama prepozna skriveno nasilje, opresiju, licemerje, povređenost, isključenost, emotivno siromaštvo, ljudsko osećanje čežnje, želje i emocionalnu pustoš bez obzira na granice i geografske lokacije sa kojih ljudi dolaze. Pravo literalno osveženje ne samo na nacionalnoj književnoj sceni.

Dragan Jovanović