Grigorije Služitelj (autor)
Zatekavši u svom poštanskom sandučetu tekst s nazivom „Savelijevi dani“, po navici sam pokušao da pogodim o čemu govori. Asocijacije su išle u dva pravca – u pravcu istorijske i u pravcu seoske proze. Imaju li se u vidu „Dani Turbinih“, pre će biti – istorijske. Ispostavilo se da je roman o mačku. Posle nekoliko prvih pasusa, već nisam mogao da se odvojim od čitanja. I stvar uopšte nije bila u mačku (mačke beskrajno volim), već u odlikama samog teksta. U njemu nije bilo ničega od onog što obično odlikuje pisce početnike – ovde je zvučao moćan, spokojan glas majstora.
Vlasnik toga glasa je Grigorije Služitelj, glumac Studija pozorišne umetnosti. Kada sam docnije pretpostavio da to
, verovatno, nije njegov prvi roman, odgovorio je da je – prvi. Eto, ima na polju pozorišne umetnosti i toga. Ne znam kako je to moguće.
Uostalom, ovde nije u pitanju tek studio – Ženovačovo pozorište. On ima osobeno uho za književnost. Veći deo predstava Sergeja Vasiljeviča zapravo su dramatizacije književnih tekstova. Nisam baš uveren u to da će ovo pozorište u punom sastavu ući sutra u rusku književnost, ali sama činjenica da je autor „Savelijevih dana“ odande – jeste simptomatična. Glumci i pisci veoma liče: i jedni, i drugi glume nečiji život. Različito, ali glume. Pisci se zavlače u kožu vojnika, frizera, predsednika – i privremeno postaju i jedan, i drugi, i treći. U svakom tekstu koji pišu, prinuđeni su da igraju apsolutno sve uloge. Njihova igra prestaje s tačkom stavljenom u tekstu. Kod glumaca, naprotiv, ona počinje upravo u tom trenutku. Pisci su troma bića, s jakim nepostavljenim glasovima. Gestovi su im bezvredni. Svesni toga, oni nerado čitaju svoje tekstove u prisutstvu glumaca. Škrtim scenskim sredstvima (spušten pogled, podignuta obrva) glumci saopštavaju piscima svoje mišljenje o njihovim interpretatorskim osobinama.
Ujedno, ni pisanje tekstova od strane glumaca nije baš naročito raširena pojava. Glumci znaju da će u takvim slučajevima pisci, bez obzira na oskudnost mimike, uvek pronaći u sebi izraz nekakve vedre tuge. Jasno razgra ničenje sfera delatnosti jeste uslov simbioze pisaca i glumaca.
Ali biva i tako da se talentovani glumac i talentovani pisac sjedinjuju u jednoj ličnosti. I tada oba dara počinju da delaju zajenički, pojačavajući i negujući jedan drugog. Tako se desilo kod Grigorija Služitelja. Kao stručnjak za književnost, ne napuštam pokušaje da objasnim rađanje pisca u punoj stvaralačkoj zrelosti. Mogao bih da pretpostavim da izgovaranje dobrih tekstova sa scene vaspitava književni stil u čoveku – nezavisno od toga piše li on ili ne. Ali (ne kao stručnjak za književnost) mislim da istinski dar zapravo nema objašnjenja.
Mačke nisu nova tema u književnosti. Neću nabrajati sve one koji su pisali o ovim drevnim i neprikosnovenim životinjama, iako ih evidentiram u mislima. Neću takođe govoriti ni o tome da se iza mačaka svaki put naziru ljudi, i čak neću spomenuti oneobičavanje po Šklovskom. Reći ću samo to da su Služiteljevi junaci – ma ko bili, mačke ili ljudi – pravi. Usamljenici i patnici, oni koji se smeju i koji vole. Ljubav u ovom romanu zaslužuje posebne reči. Ona je – tako se nekako desilo – platonska. Najuzvišenija od svih ljubavi. Čitajući „Savelijeve dane“, shvatao sam kako me pohodi misao o tome da je u ovom romanu autor postao istinski mačak. Zanimanje nekarakteristično za žitelja prestonice, može se reći – egzotično, ali za pisca – veoma važno. Svojim romanom autor je dokazao da od sada može da se preobrati u bilo koga, a mi, koji sedimo u parteru, mi ćemo, zadržavši dah, pratiti njegova preobraćanja.
Plakaćemo i smejati se. I radovati se tome što se u našoj književnosti pojavio ovakav Savelije.
Pa, i ovakav Grigorije, naravno.
Ostali naslovi koji sadrže ključne reči: Ruska književnost
Ostali naslovi iz oblasti: Romani
Izdavač: Logos; 2019; Tvrd povez; ćirilica; 20 cm; 240 str.; 978-86-6040-016-3;
