Satire : Ivan Vasiljevič i Batum : Mihail Afanasjevič Bulgakov

Satire

Ivan Vasiljevič i Batum

Izdavač: Silesija

Satire objedinjuju dva satirična komada prvi put objavljena na srpskom jeziku - Ivan Vasiljevič i Batum.

Ivan Vasiljevič je satirični komad sa elementima fantastike. Građanima nekadašnjeg Sovjetskog Saveza je bilo jasno da je u pitanju komedija, pritom krajnje apsurdna, a oni nisu bili skloni tome da se smeju na svoj račun ili su možda partijski lideri strahovali od toga. Putovanje kroz vreme je samo fantazija, koja je neostvariva. Zbog toga je lako smejati se scenama, ne povlačeći paralele između viđenog i stvarnosti. Međutim, ka

da se nešto zabrani, onda se javljaju misli da su sumnje imale realnu osnovu, a iz toga sleduje da je politika Josifa Staljina bila slična politici Ivana Groznog.

Batum je komad koji nije bio postavljen, niti objavljen za Bulgakovljevog života. U osnovi komada je priča o batumskim radničkim demonstracijama 1902. godine, koje je predvodio mladi Staljin. Jedini pisac koji je mogao da piše satirično i komično o Staljinu bio je Bulgakov. Doduše, to je imalo svoju cenu i to ne malu. Detalji o Staljinovoj mladosti do kojih je pisac došao tokom prikupljanja materijala za komad izneli su na svetlost dana neke neobične istorijske činjenice.

Ostali naslovi koji sadrže ključne reči: Ruska književnost
Ostali naslovi iz oblasti: Satira, humoreske, aforizmi

2020; Broširani povez; latinica; 21 cm; 179 str.; 978-86-80824-04-8;

Odlomak iz satiričnog komada Ivan Vasiljevič

(Špakova soba tone u tamu, dok se soba Timofejeva osvetljava. Aparat sada češće ispušta pevljive zvukove i, s vremena na vreme, oko aparata se menja osvetljenje.)

Timofejev: Svetli. Svetli! To je već nešto…

(Otvaraju se ulazna vrata i ulazi Bunša. Prvo obraća pažnju na radioaparat.)

Bunša: Ulažem vanredne napore da bih uneo malo kulture u našu zgradu. Uveo sam radio mrežu, ali oni uporno ne koriste radio. (Gurka utikačem u šteker, ali aparat ne daje znakove života.)

(Pauza. Kuca na Timofejevljeva vrata.)

Timofejev: Ama, ko je tamo, uđite… đavo vas odneo!

(Ulazi Bunša.)

Timofejev: Samo mi je još to trebalo!

Bunša: Ja sam, Nikolaju Ivanoviču.

Timofejev: Vidim, Ivane Vasiljeviču. Divim vam se, Ivane Vasiljeviču! U vašim godinama trebalo bi da sedite kod kuće, da čuvate unuke, a vi se po ceo dan šetkate po zgradi s tom umašćenom knjigom… Izvinite, Ivane Vasiljeviču, ali zauzet sam.

Bunša: To je knjiga sa dokumentacijom o zgradi. Ne mam unuke. A ukoliko prestanem da se šetkam, nastaće haos.

Timofejev: Raspašće se država?

Bunša: Raspašće se, ako se ne plati kirija. Stanari naše zgrade misle da mogu da ne plaćaju, a u stvari ne može tako. Sveukupno, naša zgrada je neverovatna. Prolazim hodnikom i stresem se. Svi prozori su otvoreni, svi su oslonjeni na prozorske daske i pričaju nekakve gadosti, koje ne mogu ni da prepričam.

Timofejev: Tako mi boga, ništa vas ne razumem! Kneže, trebalo bi da se lečite!

Bunša: Nikolaju Ivanoviču, ne zovite me knezom! Već sam vam dokazao predočavanjem dokumentacije da je godinu dana pre mog rođenja moj otac otputovao u inostranstvo i, samim tim, očigledno je da sam sin kočijaša Panteleja. Čak i ličim na Panteleja.

Timofejev: Ako ste kočijašev sin, još bolje. Međutim, nemam novca, Ivane Pantelejeviču.

Bunša: Ne, zovite me u saglasnošću s dokumentacijom – Ivan Vasiljevič.

Timofejev: Dobro, dobro.

Bunša: Molim vas, platite kiriju.

Timofejev: Kažem vam, trenutno nemam para… Ostavila me je žena, a vi me kinjite.

Bunša: Izvinite, ali zašto me niste obavestili o tome?