Kad je 1954. godine Fransoaz Sagan objavila svoj prvi roman Dobar dan, tugo, slavni francuski pisac Fransoa Morijak nazvao ju je „malim šarmantim monstrumom“ i prorekao joj sjajnu budućnost.
Kao kći industrijalca, školovana u liceju časnih sestara, svojim prvim romanom stekla je svetsku popularnost i dostigla milionske tiraže.
Karakteristične crte njenih kasnijih romana Izvestan osmeh, Za mesec, za godinu, Volite li Bramsa i drugih jesu otužan cinizam njenih heroina, prerana iživljenost, depoetizacija ljubavi, totalna ravnodušnost prema društvenim i političkim problemima.
Tokom četrdesetogodišnjeg književnog rada objavila je više od trideset knjiga, uglavnom romana i pozorišnih komada.
01.01.00
NIN
31.03.2000.
Fransoaz Sagan
Sa Sartrom u hotelu za ljubavnike
Imala je 18 godina kada je napisala prvi svetski petparački bestseler "Dobar dan, tugo", a danas, uoči 65. rođendana, čitaocima je ponudila "Moj pogled unazad", autobiografiju u kojoj je opisala nesvakidašnje druženje sa najznačajnijim ličnostima Francuske
Šarmantno malo čudovište! - uzviknuo je Fransoa Morijak te 1954. kada je Fransoaz Sagan dobila "Nagradu kritike" za svoj literarni prvenac "Dobar dan, tugo". Najcenjeniji francuski književnik tog vremena zaista je mogao samo tako da proguta knedlu koja je svima zastala u grlu kada je njen roman već prve godine prodat u pola miliona primeraka. Tinejdžerka Fransoaz Koarez (njeno pravo prezime) na delu sopstvenog života domaštala je priču o konfuznoj i nezadovoljnoj sedamnaestogodišnjoj Sesil koja napušta internat i sa ocem odlazi na godišnji odmor. Njen obudoveli "papa" vodi sa sobom i mladu ljubavnicu, ali se na letovanju zaljubljuje u drugu ženu. Sesil manipuliše dvema raskalašnim ljubavnicama, ovu novu zlostavlja tako da ona iz očaja izvrši samoubistvo sletevši automobilom u ambis. Ovaj srceparateljski roman je naslovila "Dobar dan, tugo", uzela prezime Sagan ( ime jednog Prustovog junaka), potpisala ga, odnela rukopis izdavaču i...ostalo je književna istorija druge polovine XX veka. A pre svega toga?
Osvajanje Pariza
Najmlađa od troje dece Koarezovih rođena je u junu 1935. na jugu Francuske. Bila je impulsivna i samovoljna devojčica koja je rano počela da piše. Jedno leto je bila prinuđena da provede u manastiru kako bi spremala maturski ispit koji nije uspela isprve da položi. Zarekla se da će to uspeti u sledećem pokušaju, ali i više od toga: "Osvojiću ceo Pariz i ovenčati se oreolom glamurozne slave." Kao tinejdžerka je prešla u Pariz i odmah se sprijateljila sa barovima, bioskopom i viskijem, kako će to napisati novinar Sebastijan Faulks. Imala je zaista želju da postane "najporočnija devojčica Francuske". To joj je lako pošlo za rukom, a njeno objašnjenje je stiglo mnogo godina kasnije: "Ono što sam oduvek najviše volela, to je da sagorim svoj život, da pijem do onesvešćenja." "Dobar dan, tugo" je objavljena iste godine kada je umrla Kolet. Saganovu su upoređivali istovremeno sa Kolet ali i sa Brižit Bardo čije ime je tada počinjalo da osvaja svet. Žan Luj Trentinjan (igrao je sa Brižit Bardo u filmu "I Bog stvori ženu") provodio je dane u Sen Tropeu u društvu mlade glumice i mlade spisateljice, a potom objasnio: "Mada nisu bile feministkinje, Brižit i Fransoaz su izigravale stegonoše u pokretu za oslobađanje žena." Brižit Bardo je uskoro napustila svog muža Rožea Vadima zbog Trentinjana. Ucveljeni Vadim je dolazio u klub "Esljuinade" gde je Saganova igrala ča-ča-ča. Tešila ga je:"Trebalo je da proslaviš kraj ljubavi kao što se proslavlja smrt u Nju Orleansu - pesmom, smehom, igrom i uz mnogo vina."
Otkrila Sen Trope
Zbog čega je Saganova odlučila da se na 206 stranica, pod naslovom "Mon regard en arrčre" ("Moj pogled unazad") priseti svojih blistavih literarnih uspeha, raskalašnog života, društvenih priznanja i moralnih padova? Možda više nema šta da kaže - kako bi rekli pakosnici, pa želi još jednom da šokira publiku koja je uvek imala razumevanja za njene skandale. Što god bilo na srcu ove krhke i izmorene žene koja se ne usuđuje da kaže "dobar dan, starosti", pred čitaocima su stranice pune pikantnih, duhovitih i zabavnih pasusa. Naročito opisi druženja sa filozofom i piscem Žan-Polom Sartrom. Sretala ga je s vremena na vreme u prostorijama jednog pariskog svratišta za ljubavnike. Tu su se oboje "opuštali" u društvu svojih izabranih "erotskih partnera". A na stepenicama bi se Sartr i Saganova samo ćutke i "dostojanstveno" pozdravili.
Situacija je postajala komična kada bi posle toga Saganova i Simon de Bovoar zajedno obedovale. Sartrova životna saputnica je hvalila svog muža kako joj je ovaj privržen i veran, i kako je veoma vredan:"Zamislite, Sartr svakog dana neumorno radi u tišini stana svoje majke. Ne priušti sebi ni trenutak opuštanja." A nestašna istražiteljka života koja je nekoliko sati ranije srela pritajenog razvratnika tamo gde pristojan svet obično ne zalazi, morala je uz izvinjenje da ode u toalet kako ne bi pukla od smeha. (Stroga feministkinja Simon de Bovoar će i u svojim memoarima "Moć stvari" napisati kako je Sartr često boravio u Bonapartinoj ulici u stanu svoje majke). Svoju platonsku vezu sa baletanom Žakom Žazoom opisala je kao džentlmenski sporazum dvoje ljudi koji su imali istu sklonost - muškarce. "Par" Sagan-Žazo bio je među prvim posetiocima tada neuglednog ribarskog zaseoka Sen Trope, na jugu Francuske. Može se reći da su upravo oni privukli ostale slavne, dokone i bogate u ovo mesto koje je postalo pomodno letovalište šezdesetih i sedamdesetih godina. Saganova i "njen" baletan boravili su zajedno u apartmanu, ali su spavali u odvojenim sobama. Tokom dana oboje su mogli da vršljaju "u društvu svojih miljenika i obožavalaca, a od deset uveče transformisali bismo se u dva pristojna pitomca nekog strogog internata".
Miteranu prala kravatu
Težnja za avanturama, ludim provodima i neobuzdana lakomislenost krasili su ovo zločesto dete, kako su je nazivali više iz nežnosti jer je u to vreme predstavljala jedan od najvažnijih izvoznih artikala Francuske. Dobar deo te frivolnosti preselila je u svoje romane, ali ona to smatra "vrhunskim gestom elegancije". Malo ko je bio na taj način prisan sa predsednikom Francuske Fransoa Miteranom. Zajedničko im je bilo "neverstvo koje se otelovljavalo u međusobnoj vernosti", objasniće u svojim memoarima i ispričati sledeći događaj: Jednog dana, uoči sednice kabineta, Miteran je svratio kod svoje prijateljice i omiljene spisateljice. Njen pas je sa stola repom oborio čašu crnog vina i poprskao kravatu šefa države. Iskusna domaćica je kravatu potopila u belo vino. Mrlje su nestale i predsednik je sa čistom i ispeglanom kravatom otišao na sastanak. Po njenim rečima, prijateljstvo i druženje sa Miteranom pružalo joj je izvesnu utehu u njenim teškim stanjima mučne depresivnosti. Kaže da je tokom osamdesetih patila od duboke potištenosti i rastrojstva. Nekadašnja "noćna ptica" Pariza bez koje se nije mogao zamisliti nijedan prijem i koja je bila redovan posetilac noćnih klubova, tih godina je, kako piše u memoarima, "samo kao senka promicala ulicama i počesto boravila u klinikama".
U "maseratiju" na barikadama 1968.
Kao svaki pisac koji drži do sebe, Saganova se u šezdesetim godinama svrstala uz levicu. Redovno je izlazila na večeru sa Sartrom u "Closerie des Lilas", i kada je oslepeo, seckala mu je komadiće mesa. Za vreme studentskog bunta 1968. godine stigla je na barikade u svom sportskom automobilu. Jedan buntovni mladi revolucionar ju je upitao: "Šta traži ovde drugarica Sagan u svom "ferariju"?" Insistirajući da se pridruži pobunjenicima, odgovorila je:"Ovo nije "ferari", već "maserati"."
"Gospođica bestseler" je posle prve nastavila da piše knjige koje su doživljavale veliki uspeh i bile prevođene na sve svetske jezike. "Volite li Bramsa", "Izvestan osmeh", "Zamak u Švedskoj", "Plavetnilo duše", "Razvodnjena krv", "Raspremljeni krevet". Pisala je i pozorišna dela, biografije poznatih žena...četrdesetak dela koja joj daju za pravo da svoje stvaralaštvo nazove ozbiljnim literarnim radom. Kada bi se suočila sa pitanjem zbog čega nikada nije napisala "ozbiljnu knjigu", odgovorila je: "Za to bi trebalo mnogo vremena. A valja živeti. A i porez se mora plaćati." Saganova, kad je o upotrebi života reč, zaista nema za čim da žali. Sve je probala, sve je okusila, svuda je bila...Novinari su se okretali skandaloznoj sagi njenog života. Ludo smela za volanom, menjala je automobile kao rukavice, parkirala ih gde joj se prohte, bez obzira na saobraćajne zabrane. Vetrobran njenog "ostin-martina" postao je jedna od turističkih atrakcija na pariskom Sen Žermenu. Početkom 1957. survala se u jarak i tri dana bila u komi. Već 25 godina živi sa operisanim pankreasom. U roku od šest meseci dva puta se udala i oba puta razvela. Ta dva braka samo ovlaš spominje u memoarima, a brojni ljubavnici iskrsavaju u sećanjima kao likovi iz senke. Svoga sina Danijela smatra najznačajnijim muškarcem svog života. Samo uzgred pominje, ili sasvim prećutkuje period teškog alkoholisanja i droga. Strast za kockom, međutim, nije mogla da prećuti. Pre dve godine, u razgovoru sa Sebastijanom Faulksom, spuštajući šolju sa čajem, primetila je: "Sa viskijem je završeno", ali je glavom mahnula prema cigaretama sa mentolom kao da je htela reći da nije odbacila baš sve poroke nevaljale devojčice.
I dalje uzima kokain. Svojevremeno je kao bomba odjeknula vest da je Fransoaz Sagan napisala molbu Ministarstvu unutrašnjih poslova da joj zabrani ulaz u sva kazina na teritoriji Francuske jer je postala tako kompulsivni kockar da sebe više nije mogla da kontroliše.
U svojim kasnijim romanima nastavila je da portretiše bogataše u potrazi za uživanjem, kojima je sumorno nebo moglo da pokvari raspoloženje, a aroma kafe da ga popravi. Međutim, kada je iščilio taj izazovni ukus koktela ŕ la Fransoaz Sagan, rugali su joj se opaskom da njeni romani imaju više zajedničkog sa romansama iz ženskih časopisa, nego sa stvaralaštvom Žana Koktoa. Kritičari su postepeno prestali da se interesuju za njen književni rad. Sa aspekta sociologije literature, moglo bi se reći da je Saganova celog života pisala istu knjigu. U svim romanima zbivanja se uglavnom završavaju tragično, ljubav je prožeta melanholijom jer ona zapravo piše o svojoj usamljenosti. Stoga su njeni ženski likovi, kao i ona sama, zapravo tragične heroine. Za sebe kao književnicu u memoarima kaže:"Imam više talenta nego što se mislilo, a manje nego što bih poželela da posedujem."
Sloboda ljubavi
Na književnoj nizbrdici sedamdesetih i osamdesetih godina bilo je sve teže verovati u ono što su neki kritičari nazivali Saganlend. Ako su ljudi o kojima je Saganova pisala tada bili džet-set, u međuvremenu su postali euro-trash, evropski otpad. Reputacija Fransoaz Sagan bila je na nizbrdici, baš kao i njeno blagostanje. Kokain je uzimao svoj danak (kažu da je postala zavisnik jedne vrste morfijuma koji je koristila za umanjenje bolova posle prvog saobraćajnog udesa) i 1990. je osuđena na šest meseci zatvora uslovno i novčanom kaznom zbog posedovanja kokaina. Zbog istog dela ponovo se našla na sudu 1995. godine i dobila godinu dana zatvora uslovno i platila četvorostruko veću kaznu.
Književnik Alen Rob-Grije smatra da je Fransoaz Sagan bila žrtva sopstvenog talenta: "Pisati s velikom lakoćom a uvek imati potrebu za ogromnim sumama novca - ta kombinacija ne donosi ništa dobro. Šteta, jer je njen prvi roman obećavao mnogo značajnijih dela." Mnogi su joj zamerali da se nikada nije osetila obaveznom da proverava i proširuje svoj talenat. A svi su se slagali u jednom: Saganova je imala sreće da je slobodu ljubavi uživala punih trideset godina - između pojave antibebi pilula i otkrića side. Strast je takođe najbolja definicija onoga što je unosila u svoju literaturu. To je najlepše sama objasnila: "Dobra je stvar biti uspešan dok si mlad. Tada možeš iskakati iz društvenih okvira." Možda su knjige Fransoaz Sagan zaista igrale samo jedno leto, ali kao što je za Francuze De Golova stordž of résistence bila neophodna fikcija, tako je njen fiktivni svet seksa, sofisticiranosti i zveketa šampanjskih čaša bio okrepljujući.
Malo li je!
ANDRIJA GROSBERGER
RADMILA STANKOVIĆ
