Havijer Serkas (Ibahernada, 1962), romansijer, pripovedač, esejist, univerzitetski profesor književnosti.Serkas je jedan od najznačajnijih i najprevođenijih savremenih španskih pisaca.Na Univerzitetu u Đeroni predaje špansku književnost.Stalni je saradnik katalonskog izdanja El Paisa.Knjiga priča: Istinite priče (2000).Romani: Motiv (1987), Kitov trbuh (1997), Salaminski vojnici (2001), Brzina svetlosti (2005), Anatomija jedne pobune (2009), Zakoni granice (2012), Varalica (2014) i Kralj senki (2017).Havijer Serkas stekao je svetsku slavu romanom Salaminski vojnici. Za roman Salaminski vojnici Serkas je dobio Nagradu Udruženja katalonskih izdavača, Nagradu grada Barselone, Nagradu žirija pisaca „Salambo“, Nagradu kritike Čilea, Nagradu Ekstremadura, Nagradu Grinzan-Kavur, kao i Nagradu Independenta za najbolju stranu knjigu proze u Velikoj Britaniji.Roman Salaminski vojnici, jedna od najnagrađivanijih knjiga savremene španske književnosti, prodat je u preko pola miliona primeraka u Španiji i preveden je na petnaest jezika.Prema romanu Salaminski vojnici, David Trueba je snimio istoimeni film (2003).
28.06.03 Politika
Simetrija i kontrast
Prevedena proza
Pri kraju građanskog rata, u Koelju, Rafael Sančez Masas, španski pisac profašističke orijentacije, izveden je na streljanje. Uspeva mu da pobegne i sakrije se u žbunju, gde ga republikanski vojnik nalazi, ali ga ne potkazuje. Dostojevski nije jedini književnik koji je umakao sa gubilišta, ali je jedinstven po tome što je spas doživeo kao drugo rođenje i iz temelja promenio doživljaj sveta. Masas se i dalje držao svojih ubeđenja.
Negde u isto vreme, njegov prijatelj, pesnik Antonio Mačada, sklanja se pred najezdom frankističkih trupa i umire u izbeglištvu u Koelju. Ta dva događaja se mogu uporediti sa jednom epizodom iz srpske književnosti. Marko Ristić, naime, piše esej "Tri mrtva pesnika". U njemu govori i o Crnjanskom, iako zna da je ovaj živ. Masas nije znao za Mačadovu smrt, što Ristića nije omelo da manipuliše biografijom pisca sa kojim je u ideološkom raskoraku. Apsurd nemogućeg poređenja, pre svega, treba da podvuče osnovni smisaoni proces romana "Vojnici Salamine" španskog pisca Havijera Serkasa: "Tada pomislih da simetrija i kontrast između ta dva strašna događaja – reklo bi se, stilska figura u izokrenutom ogledalu – možda i nisu slučajni i da bi /.../ njihov čudni paralelizam možda mogao da mi pruži kakav dotad nepoznati smisao".
Delo u nastajanju
Nasuprot vladajućoj modi poigravanja književnošću, Serkas želi da napiše istinitu priču o ratnoj avanturi Sančeza Masasa. Uprkos svom naumu, njegov tekst je ipak ostvaren na zakonitostima aktuelnih poetika – roman o pisanju romana, "delo-u-nastajanju", koje se sklapa tokom prikupljanja građe i njenog promišljanja, a ne posle završenog procesa. Metapoetički i procesualni karakter teksta, međutim, više je od pomodnosti budući da presudno oblikuje model sveta "Vojnika Salamine". Razvijajući priču na načelu simetrije i kontrasta, autor nastoji da i sam postigne čudni paralelizam između umetnosti i života, odnos koji podrazumeva njihovo međusobno preklapanje i tumačenje.
"Delo-u-nastajanju" je pre svega delo čija je osnovna intencija razumevanje procesa života ostvareno razumevanjem procesa pisanja. Aktuelnim idejama pripadaju dve poznate teze – da je istorija priča i da se samo kao takva može spoznati, te da reči ne kazuju ništa drugo do same sebe. Apsurd nemoguće namere, da se bude angažovan u medijumu koji je zatvoren u sebe, takođe je više od povlađivanja modi, budući da autor dve oveštale teze primenjuje na autentični način. On se, pre svega, sastoji u sučeljavanju simetrije i kontrasta, pri čemu presudni značaj imaju dva prototipa, izvedena do simboličkog značenja paradigme – čileanski pisac Roberto Bolanjo i republikanski vojnik Miraljes.
Uvek samo napred
Bolanjo zastupa "pravog" pisca. Za razliku od naratora, novinara i neuspešnog književnika koji želi da napiše istinitu priču, Čileanac brani fikcionalni karakter književnosti, i život posvećen stvaralaštvu. Ishodi njihovih shvatanja, međutim, nisu mnogo drugačiji. Serkas priču sklapa kombinujući sećanja očevidaca. Donekle različita, ali ne i protivrečna, ona se dopunjavaju tako da se praznine lako popunjavaju logikom i trunčicom mašte, vaspostavljajući istoriju. Polazeći od suprotnog stanovišta, Bolanjo tvrdi da se romani pišu kombinovanjem uspomena, tako da oni, fikcionalni ili faktografski, jesu tek odjek istinite priče u rečima koje reflektuju same sebe.
Zašto? Da bi se napisala istina, nužno je sagledati čudne paralelizme simetrije i kontrasta. Paradigma koju zastupa Miraljes jeste ogledalo druge strane. Kontrastna prelamanja koja jedino i ostvaruju smisao. On je obeležio završnicu romana, finale razumevanja procesa života ostvarenog razumevanjem procesa pisanja. Stav tog profesionalnog vojnika jeste shvatanje istorije kao sile razaranja. Sa stratišta se još i može spasiti, ali njoj niko ne može da izmakne neosakaćen. Ni Miranjes koji, u dubokoj starosti, smatra kako niko nije zaslužio da bude ubijen. Ni Masas, čije delo treba rehabilitovati nezavisno od njegovih političkih aktivnosti. Ni Marko Ristić, Crnjanski, pa ni drugi akteri ovoga prikaza. Književnost tek razume i pamti, u nemogućem pokušaju da neiskazivim iskaže "ono što nas vodi ili tera da živimo ili nas se uistinu tiče ili što jesmo". Život koji ide "napred, napred, uvek samo napred". Da ga razume, ne i zaustavi.
Dušica POTIĆ
