Ružokradica

18.12.12 Danas

Poslednjih godina umetnost i popularna kultura reflektuju nostalgično interesovanje za ikonografiju, stilove života i uopšte tematiku SFRJ. Takvi trendovi motivisani su, s jedne strane, nekritičkom glorifikacijom jednog vremena, a s druge opštim nestrpljenjem i gubitkom vere u ostvarenje novih koncepata. Iako je radnja najvećeg dela romana „Ružokradica” (Nataša Nikolić, Svet knjige) smeštena u poslednju deceniju postojanja SFRJ, autorka nijednog trenutka ne zauzima dogmatičan stav niti donosi konačni zaključak o vrednostima.
Na taj način kao čitaoci postajemo svesni da polifonično pripovedanje sa izmenom perspektiva i osvetljavanjem predmeta naracije iz više uglova u ovom romanu nije poetičko pomodarstvo, već duboko smislen i, zapravo, jedini pogodan metod da se izbori sa tematskim potrebama. Dakle – slika sveta u „Ružokradici” oslobođena je crno-bele karakterizacije i isključivosti u zaključivanju, a time i bilo kakve ideološke ograničenosti.
Potreba za preispitivanjem vrednosti jednog vremena potiče od gubitka ontološke sigurnosti i oslonca na kome je postojanje glavne junakinje počivalo. Država u kojoj je Jelena, glavna junakinja i narator jednog dela romana, rođena i u kojoj je odrasla danas ne postoji i negativno je imenujemo kao „bivša Jugoslavija”: Ko je uopšte mogao da smisli tu glupavu sintagmu „bivša Jugoslavija”? Shvata li taj da gazi po svemu što je činilo moju mladost? Shvatao – ne shvatao, već dvadesetak godina ta surova sintagma ruši moja sećanja, moje korene, moju moć. Ali, kao da sam ja bitna! (str. 15). Nestankom države i urušavanjem vrednosti na kojima je ona počivala dolazi do urušavanja oslonca na kome je građena jedna egzistencija. Junakinja ovog romana se okreće prošlosti i u njoj otkriva lične i kolektivne nade, zablude, greške i vrednosti kojih više nema. Ipak, najveći udar na integritet junakinjine ličnosti potiče od sukoba ličnog moralnog osećanja i kolektivnih obaveza prema ideološki ustrojenom sistemu. Uživati u osećaju sigurnosti koju pruža država u isto vreme znači i biti njen beskompromisni poslušnik. Junakinja biva suočena sa unutrašnjom protivrečnošću – da li biti poslušnik i ne napustiti kolektiv, jer on garantuje sigurnost ili, po cenu otpadništva, ponosno ukazati na nepravdu? Uzdržan stav kao kompromisno rešenje doneće dvostruko razočaranje – s jedne strane u sistem i ono što on simbolizuje, a s druge strane ostaje razočaranje zbog sopstvene slabosti pred njim.
Autentičnosti slike jednog vremena doprinosi tematizacija radne akcije, koja, osim što prostorno-vremenski organizuje radnju roman, ima i dekorativnu funkciju karakterizacije života jednog vremena. Međutim, radna akcija kao proizvodni i kulturološki fenomenne doprinosi samo stvaranju slike socijalne stvarnosti, već postaje i prostor najrazličitijih životnih priča.
I na kraju: roman „Ružokradica” mnogo je više od složene i precizno građene verbalne konstrukcije; to je emotivno i intelektualno preispitivanje istorije, društva, zabluda, nada i očekivanja, prijateljstva i ljubavi.

Aleksandra Đurić