Rondo

01.01.00

Blic 14.03.2000.

U Parizu je prekjuče u 84. godini umro Kazimjež Brandis, čuveni pisac koji je, svojevremeno, morao da ode iz Poljske

Život u maloj enklavi tolerancije Prekjuče je u Parizu umro jedan od najvećih poljskih pisaca Kazimjež Brandis (Kazimierz Brandys). Autor je romana, pripovedaka, eseja, drama, filmskih novela. Brandisova dela nalaze se u samom vrhu savremene poljske književnosti. Laureat je najvećih poljskih i nekoliko stranih nagrada. Njegove knjige prevedene su na mnoge svetske jezike. Rođ. 1916. u Lođu. Završio je prava na Varšavskom univerzitetu. U periodu 1977. - 1981. Brandis je bio u redakciji nelegalnog časopisa "Zapis", zbog čega mu je zabranjeno da bilo šta objavljuje u Poljskoj. Godine 1981. otputovao je u Njujork. Predavao je poljsku književnost na Kolumbija univerzitetu. Posle dve godine vratio se u Evropu i nastanio u Parizu.
Najnačajnija dela: Majka Kruljevih(1957), Pisma gospođi Z. (1958), Romantičnost (priče, 1960), Odbrana Granade i druge priče (1966), Džoker (1966), Trg (1968), Kako biti voljena (1970), Mala knjiga (1970), Poštanske varijacije (1972), Nestvarnost (1980), Rondo (1982), Meseci (1988), Umetnost konverzacije (1990) i Zapamćeno(1995). Prema romanu "Samson" Andžej Vajda snimio je film 1961.
Brandis je odavno poznat i našoj čitalačkoj publici, a tokom poslednje dve godine izdavačka kuća "Paidea" objavila je tri Brandisove knjige: Rondo, Karakteri i spisi i Umetnost konverzacije . Ovih dana "Paideia" će objaviti Brandisov "dnevnik-esej" (kako ga je sam autor nazvao) pod naslovom "Zapamćeno".
Svet je ugledao 1916. godine u Lođu, gradu s razvijenom industrijom, poljskom Mančesteru, u porodici intelektualaca. Otac ga je vaspitavao na svoj način: "Prekrstiti nogu preko noge, tako da stopalo ne mlatara". Tiha i ćutljiva, stroga prema samoj sebi, majka je predstavljala "primer koji nije umeo da sledi".
Po očevoj želji, studirao je prava u Varšavi, ali više se interesovao za književnost. Bilo mu je 23 godine kad je rat izbio.
Posle rata bio je režimski pisac. Mnogo kasnije priznaće da je grešio, ali i reći "da nije u stanju da svoja prethodna dela smatra lažju i kukavičlukom".
Njegovi romani, pisani u socrealističkom maniru, koji ih je istina činio malo plićim, pomalo banalizovao, i pored svega imaju nesumnjivo veliku umetničku vrednost. Na primerku knjige Putevi slobode, koju mu je poklonio, Žan-Pol Sartr je napisao: "Kazimježu Brandisu, čija su dela za mene predstavljala otkrovenje šta može da bude socijalistička književnost - sa zavišću, velikim poštovanjem i prijateljstvom".
Poslednjih dvadesetak godina Brandis je proveo na Zapadu. Napustio je zemlju 1981. godine, onda kad je zabranjeno objavljivanje njegovih knjiga u Poljskoj. Bila je to kazna za uređivanje kvartalnika "Zapis", časopisa tzv. drugog opticaja, kako se govorilo u Poljskoj, odnosno samizdata, koji su zajedno sa Brandisem uređivali i Z. Herbert, J. Andžejevski, M. Novakovski, A. Mihnjik...
Ulica Fransoa Miron u koju se 1983. godine nastanio sa suprugom Marijom, posle dvogodišnjeg boravka u Njujorku, nalazi se u samom centru Pariza. Počinju od potpuno nov život. "To je bilo posle višenedeljnog boravka, kada smo uređivali stan, početkom jula ili pred kraj juna, kad je varšavska partijska štampa o meni pisala "najamni radnik američkog univerziteta"- prevozio sam kamionetom u novi stan sto, kauč i ormarić dobijen od "lepe Mire Trailović, posle dvadeset godina, koliko je proteklo od kongresa u Beogradu kad smo se zainteresovali jedno za drugo, a ubrzo smo se morali rastati". Intelektualac i građanin Evrope, u pravom smislu te reči, Brandis ne oseća nostalgiju za Poljskom. Uostalom, više živi u prošlosti nego u sadašnjosti i "više voli da gleda ljude na ekranu, da čuje njihove glasove..." Tih, miran život, dobro zaštićen od buke pariske metropole debelim zidovima. Često razmišlja o prolaznosti, o smrti. Možda je utešna rečenica Andžeja Bobkovskog, čiji je dnevnik upravo čitao, koji je u poslednjem trenutku, umirući, zapisao: "Ne boj se toga. To nije strašno". Sa mrtvima sve češće stupa u kontakt. Ima ih više. "Rekao bih da opštim s njima slobodnije i češće, a čak da ih bolje poznajem".
Dobar film, pozorište ili odlazak na čaj kod stare gospođe Ružičke, prijateljice iz Varšave, doček Nove godine u pariskom restoranu, letovanja u Bretanji, putovanje u Italiju i nagrada "Ignaci Silone" za četvorotomni roman Meseci, kao boravci u Poljskoj... Pa ipak, svaki povratak u Pariz je radost, "ozarenje", kako sam kaže. Ali "sjaj toga grada nije u samoj lepoti, već u začuđujućoj punoći života, u kome se ne mora učestvovati. Na svakom koraku oseća se bezinteresna radost, kakvu daju umetnička dela".
"Vratiti se kući, navući na sebe pled, dočekati noć i san, u kome ću naći deliće razumljivog sveta". A taj svet čine prošlost, prijatelji kojih više nema, i Poljska. O njenoj budućnosti, razmišlja sa zebnjom, upućujući ponekad kritičke opaske.
U knjizi Zapamćeno kaže kako je život u inostranstvu neka vrsta "apstrahovanja stvarnosti", da prema jednoj i drugoj stvarnosti oseća distancu, a u razgovoru sa mnom, pre dve godine, konstatovao je: "Osećam se kao svoj i kao stranac kad god idem u Poljsku. Ovde, u Parizu, koristim slobodu koju daje anonimnost. Živim u uskom krugu prijatelja, u maloj enklavi tolerancije".
Česte posete lekarima i odlasci u bolnicu. Operacije, ponekad pogrešne dijagnoze, periodi depresije, rekonvalascencije, delimičan gubitak vida i - ipak - povratak životu, odnosno, pisanju, kao autoterapiji. O svojim bolestima govorio je sa distance, gotovo podsmešljivo. Uostalom, kao o svemu.

Ljubica Rosić