Rođaci sa Sicilije

22.09.12 Danas

Posle gotovo pola veka, zahvaljujući beogradskoj izdavačkoj kući Arhipelag i prevodiocu Aleksandru V. Stefanoviću pred čitaocima je konačno na srpskom jeziku delo Leonarda Šaše, proznog pisca koji je prema oceni književne kritike u samom vrhu ako ne i sam vrh italijanske književnosti 20. veka.
Omanja knjiga pod naslovom Rođaci sa Sicilije, originalno objavljena 1958, sadrži tri novele i prvo je, kaže izdavač, reprezentativno predstavljanje velikog maga priče kod nas. Ako izuzmemo one koji se bave italijanskom literaturom, možda i filmofile, prosečni srpski čitalac o Leonardu Šaši zna malo. Ipak, ko je čitao Gustava Herlinga Gruđinjskog (Dnevnik pisan noću, Službeni glasnik, Beograd, 2010, prevod sa poljskog Biserka Rajčić) zna da ovaj erudita, gotovo bez premca u drugoj polovini prošlog veka, Šašu vrlo često spominje ili citira. Šašino delo je za Gruđinjskog parametar mudre, poštene i najtananije literature koja je trajno sveža i dosledna, i pred čijim objektivnim pogledom sve mora da ustukne.
Leonardo Šaša (1921-1989) rođen je na Siciliji kojoj je posvetio najveći broj svojih knjiga; pisao je prozu, eseje i drame, bavio se novinarstvom i publicistikom, jedno je vreme bio i političar - bio je član italijanskog i evropskog Parlamenta. Vodio je komisiju koja je istraživala i pisala izveštaj o otmici i ubistvu Alda Mora, a potom je i objavio delo Slučaj Moro.
Neki su Šašini romani dospeli i na filmsko platno - najpoznatiji su Dan sove u režiji Damijana Damijanija, sa Frankom Nerom i Klaudijom Kardinale u glavnim ulogama, kao i Izuzetni leševi Frančeska Rosija sa Linom Venturom, delo prikazano i na beogradskom Festu 1977. godine.
Rođeni Sicilijanac, Leonardo Šaša je - sem nešto godina koje je proveo u Rimu - svoj život i svoje delo posvetio ostrvu na kojem je rođen. Sicilija, koja svojom divljom lepotom začas očara svakoga ko kroči na to veličanstveno ostrvo a koja svojim stanovnicima više uzima nego što daje, bila je Šašina velika ljubav. Poreklom sa te zemlje spržene suncem, gde se najbolje može shvatiti tegobni život sirotinje koji surova mafija još više otežava, Šaša se opredelio da u svojoj prozi o Sicilijancima progovori tako što će svakog od njih postaviti na terazije pravde. Za svoje sunarodnike imao je puno saosećanja i samilosti, pokatkad i veliko razumevanje za njihove karaktere koji su vekovima lomljeni i oblikovani teškim životnim okolnostima. S druge strane, bespogovorno je na tapet stavljao sve njihove nepodopštine, sve surovosti, lukavosti, pokvarenjaštva i gluposti, čak.
Kod Šaše, sudeći po knjizi Rođaci sa Sicilije, nema kompromisa ni u slučaju najmanje laži i najsitnijeg prevarantstva bez kojih se nesrećnici siromasi ne bi provukli između Scile i Haribde svakodnevice. Piščeve oči vide sve. I sude.
Od najmanjih do najvećih grehova Sicilijanaca, u koje spadaju i prizemna ali i visoka mafija - sve se to može pronaći u Šašinim Rođacima sa Sicilije. Ali ono što piscu daje snagu velikana ne samo italijanske već i svetske književnosti jeste nepretenciozno - i samo velikoj literaturi svojstveno - naoko lako a podrazumevajuće uzdizanje lokalnog na ravan univerzalnog.
Tri novele koje su se našle u knjizi Rođaci sa Sicilije dotiču tri vremenska perioda na ovom ostrvu. Prva, pod naslovom Tetka iz Amerike, odigrava se u doba, i po završetku Drugog svetskog rata; druga - Staljinova smrt, zahvata godine pred Drugi svetski rat i kraće vreme nakon Staljinove smrti, dok se u trećoj - Četrdeset i osma, pisac vraća u 19. vek, u deceniju 1848-1860, u vreme Garibaldijevog Rizorđimenta.
Iako je novela Tetka iz Amerike na prvi pogled ponajviše nevesela priča o „američkom kapitalističkom snu“, ona ipak više liči na minuciozno zapažanje svakolikog ponašanja ljudi u jeku Drugog svetskog rata. Pri tom je potpuno irelevantno da li su junaci novele meštani sicilijanske seoske zabiti, po opredeljenju italijanski fašisti, njihovi simpatizeri ili oni koje politika ne zanima; svejedno je i da li su to Amerikanci koji su se odjednom obreli u nedođiji kako bi je branili od okupacije ili bogati sicilijanski rođaci, američki imigranti koji po završetku rata stižu u oblaku ispunjenog američkog sna o bogatstvu i demokratiji. Oblaku koji se vrlo brzo rasplinjuje i pokazuje svoje pravo, tužno lice.
O opominjućem kolopletu svega ovoga Šaša pripoveda pedantno, prepuštajući svoje likove da se batrgaju između kukavičluka i političkog pragmatizma, straha i oportunizma, siromaštva i zavisti. Glavni junak, dečak koji se dovija da mu rat ne otme tako dragoceno detinjstvo, svojim pripovedanjem o ružnoj stvarnosti izdiže se po zapažanjima do životne zrelosti kakva zapravo i ne priliči njegovim godinama. Takav je rat, on ukida granice postepenog prirodnog sazrevanja ljudskog bića, žurba da se iz njegovih kandži otrgne čini mnoge nestvarno odraslim, zrelim i kritičnim. A kako i ne bi: doskorašnji crnokošuljaši prvi su koji dočekuju američke vojnike i kliču im kao oslobodiocima; kukavice spaljuju članske karte fašističke partije i Musolinijeve slike ili ih samo privremeno sklanjaju ne bi li ih - ako se ratna sreća preokrene, ponovo vratili.
A dečaku koji sve to gleda se plače; iz neobjašnjivih razloga tuga mu obavija srce dok posmatra te zmijske svlakove i košuljice pobacane usput, i kao da predoseća da je celi život takav a zna da u njega tek treba da kroči.
Dolazak bogate tetke iz Amerike čiji se nemušti sicilijanski izgovor engleskih reči svodi na one najkarakterističnije - posao, radnja, lenština, kola, viski, policija, zaveži! - razmetanje novcem i stid od sirotinje u kojoj je nekoć živela otkrivaju tužnu istinu da iza njenog bogaćenja u Americi stoji sicilijanska mafija.
Ne, nisu svi imigranti poput tetke iz Amerike i nije svima tako drastično začinjen „dobar život“ preko okeana; ali, svi oni su deo mita o Novom svetu koji je u Šašinoj priči razbijen u paramparčad: Amerika se zgražava nad načinom na koji je ubijen Musolini ali je zato bacanje nuklearne bombe na Hirošimu i Nagasaki nužno...
Junak druge novele - Staljinova smrt, seoski je obućar Kalođero Skiro, komunista koji je robijao na zloglasnoj Lampeduzi kome je idol Staljin. Njegova odanost Josifu Visarionoviču Džugašviliju je bezrezervna, i na javi i u snu: Staljin misli, Skiro u snu, sanjajući o svetskoj pravdi, prima te misli. Ni trunka sumnje ne razdire ga ni po paktu Staljin-Hitler, ni Hitlerovom osvajanju Poljske, Belgije, Holandije, Francuske, ni Staljinovom napadu na Finsku; opravdanja Staljinovih (ne)dela bujaju kao testo da bi od prvog, naivnog „treba tamo stići pre Nemaca“, po despotovoj smrti i saznanju da je Staljin isti kao Hitler samoobmana skrušeno spala na ono hrišćansko - šta se može, pa i on je naš bližnji... Sve, sve, samo da se lažna kula od karata, jedan celi život, ne sruši tako jadno.
U trećoj noveli Šašinih Rođaka sa Sicilije, koja nosi naziv Četrdeset i osma, priča se bazira na sećanjima već ostarelog garibaldiste koja otkrivaju svo licemerje više klase. Ona siromašnima nema šta da ponudi sem primera potkazivanja, potkupljivanja, raskalašnog života, besprimernog bogaćenja po svaku cenu, ulizištva i laži. Baron, biskup, intendant, sudija... glavni su likovi novele u kojoj neočekivani zaokreti istorije iznose na svetlost dana najružnije strane ljudskih karaktera pa tako biva da biskup staje na čelo povorke pobunjenih i blagosilja revolucionare a baron gosti Garibaldija, tog razbojnika kome bi kao psu najradije dao zatrovano meso.
U Šašinoj biografiji stoji da su ga njegovi Sicilijanci zvali „savešću Italije“. Prvi je progovorio o italijanskom fašizmu i mafiji; neko bi kazao, šta to vredi? Zahvaljujući ljudskom strahu, zlo se neprekidno obnavlja i prilagođava, ulazeći u svaku poru sistema vladanja društvom ili pojedincem. Ipak, ukazujući baš na potrebe „običnog“ čoveka, tog malog Titana što na svojim plećima nosi celi svet, Leonardo Šaša razbija sve bajke koje taj čovek ne prestaje da smišlja ne bi li sebi stvorio ljušturu u kojoj bi se šćućurio pred onim na šta svojim slabašnim glasom ne može da utiče. U Rođacima sa Sicilije najavljuje se da će posle rata bogati biti sve bogatiji a siromašni sve siromašniji; da ni komunistička bajka nije ništa lepša od kapitalističke, da bi se u svođenju računa stiglo do žalosne konstante da se čovek, za sve ovo vreme otkako je stao na dve noge, ništa, ama ništa nije promenio.
I sve to Leonardo Šaša govori uz blagorodnu ironiju, verujući da ćemo, ipak, biti drugačiji. A onda, kada posle pedeset godina čitamo Rođake sa Sicilije, ostajemo poraženi činjenicom da je i danas, kao u osvit ljudske civilizacije, sve isto. Duboka korupcija italijanskog društva, čiji su pipci izrasli i zarili se u Siciliju a potom proširili po celom svetu, ništa se ne razlikuje od pipaka korupcije koja danas vlada u najvećem broju zemalja. I onda, i sada, pod njom brekću oni koji su ni krivi ni dužni, i koji žele samo da pod sicilijanskim i svakim drugim delićem neba gledaju u zvezde i žive svoje skromne životiće. Njima se, najpre, obraća Leonardo Šaša, pisac kome je inače posvećen i jedan asteroid - 12380 Sciascia. Možda je to dokaz da literatura ipak može da dodirne Univerzum.

Anđelka Cvijić