Repriza

01.11.04

Moto upravo završenog Beogradskog sajma knjiga bio je „Francuska je ovde”, u čast stvaralaca i počasnih gostiju ove tradicionalne kulturne manifestacije. Tako je Alen Rob-Grije, francuski književnik i filmski stvaralac u potpunosti potvrdio svoje prisustvo, počev od toga da je pored Milovana Danojlića otvorio Međunarodni sajam knjiga, a zatim bez predaha, u 82. godini života, a sa vitalnošću mladića, davao intervjue i držao predavanja na Filološkom fakultetu, na Fakultetu dramskih umetnosti i u Zadužbini Ilije M. Kolarca. U Muzeju jugoslovenske kinoteke upriličen je ciklus filmova Alena Rob-Grijea, posle čega je počasnom gostu uručen osamnaesti „Zlatni pečat kinoteke”. Slavni pisac je dobio i specijalno priznanje Beogradskog sajma knjiga.

Alen Rob-Grije je teoretičar i rodonačelnik Novog romana, avangardnog književnog talasa pedesetih godina prošlog veka, pored Natali Sarot, Beketa i Kloda Simona, a „njegovi književni počeci obeleženi su osporavanjem i kontroverzom, posle objavljivanja `Voajera` 1955. godine.” Najnoviji roman Rob-Grijea, „Repriza”, objavljen je nedavno u izdavačkoj kući „Rad”, a u „Nolitu” je štampano i Grijeovo delo „Sastajalište”. Sa francuskim piscem razgovarali smo zahvaljujući ljubaznosti Nađe Petrovski iz Francuskog kulturnog centra, u atmosferi dana u kojem se odmarao od sajamske gužve.

Rekli ste da ste se na otvaranju Beogradskog sajma knjiga osećali kao pod policijskim svetlima. Zašto?A kada ste dobijali nagrade?

-Rekao sam to zbog jakog osvetljenja koje se može protumačiti kao vrsta policijskog metoda. Bio sam vrlo zadovoljan celom tom ceremonijom otvaranja. A dobio sam toliko nagrada da mi se čini da nije više važno dobijati ih. Osim, naravno, Nobelove nagrade, koja donosi mnogo novca.

Napomenuli ste da Novi roman nije predstavljao književnu školu, već određenu skupinu pisaca okupljenu oko zajedničkih ideja. Ko vam je među njima bio najbliži?

-Najbliži po pisanju bio mi je Rober Penže, koji je na neki način predvideo sve ono što će predstavljati manifest francuskog Novog romana. Svaka Penžeova reč je izuzetno važna, uprkos tome što on nije podnosio teorijske koncepte, što je odbijao da govori o svojim knjigama, osećao se usamljenim i iznad svega nije imao ideju o pripadnosti određenoj grupi. Prema samom sebi osećao je veliku mržnju. Bio je Švajcarac, a mrzeo je činjenicu što je Švajcarac, bio je homoseksualac, a mrzeo je ideju o homoseksualnosti. Svoj značaj je umanjivao, nije se sam sebi dopadao. Sa druge strane, to je mene podstaklo da u određenim granicama govorim o literaturi svojih prijatelja sa velikom dozom pravičnosti, da pošteno iznesem sve činjenice i da iskreno govorim o njihovoj književnosti, što drugi pisci možda nisu radili. Dela Robera Penžea sam objavio ja i, kao njegov izdavač, smatrao sam da nije dobro za jednog pisca da tako misli o sebi, kao što ni za izdavača nije dobro da objavljuje dela pisca koji misli o sebi na takav način.

Bataj o smrti

Kazali ste da što više pišete, sve su vam manje uhvatljivi odgovori o identitetu i potrazi mesta u svetu. Ako se ti odgovori kriju posle smrti, kako je zamišljate?

- Moj stariji prijatelj i veliki pisac, bez velike čitalačke publike, Žorž Bataj, držao je predavanja o smrti. Zapravo, držao je govor, a da nije rekao ni reč. Jednom prilikom je objasnio da je vrlo teško govoriti o smrti, jer niko nema iskustvo o njoj. „Govoriću o smrti kada je budem iskusio”, govorio je. Hajdeger i Derida su na primer filozofi koji su odredili čoveka kao biće predodređeno za smrt, koje neprekidno vidi perspektivu sopstvene smrti, i to ga razlikuje od drugih životinja.
Ali kao što znamo, i kao što ćemo otkriti, što se više približavamo smrti i što više znamo da će to biti skoro, bekstvo ne postoji, postoji samo perspektiva besa i ljutnje, koja će prekinuti najvažniju stvar, a to je život. Jedan roman „Svi ljudi su smrtni” Simon de Bovoar govori o ličnosti koja je smrtna, ali se ponaša kao da je besmrtna. Ta situacija iskazuje fundamentalnu kontradiktornost između činjenice da smo smrtni, ali da živimo kao da ćemo uvek biti tu, kao da život nema kraja. Tako zaključujem, namenjen sam za smrt, ali ja sam biće za život.
Rečenica u jednom romanu Kloda Simona glasi „Verovao sam da učim da živim, a učio sam da umirem”. To znači da svi mi, u neku ruku, nesvesno učimo o smrti, misleći da učimo da živimo. Imam utisak da što više o smrti govorim, ona mi sve više izmiče. Dakle, treba govoriti o smrti da bi ta tema bila sve dalje od nas. Govorimo da bismo je odbacili! Deridina smrt je bila veličanstvena, jer je on o njoj govorio do poslednjeg časa. Pisac i umetnik je iznad umiranja, jer nastavlja da živi kroz svoja dela, koja se transformišu neprestano. Šekspirova dela, na primer, najmanje čini ono što je napisao dok je bio živ. Dakle, pisac umirući gaji nadu da će njegovo delo ostati živo.

Ako je idealni čitalac Džojsovih romana čovek koji pati od nesanice, kako zamišljate svog čitaoca?

-Kao čitaoca koji ima utisak da u trenutku dok čita, u stvari sam piše moju knjigu. To znači da moje delo treba da nastavi da živi u drugome, da se iznova transformiše kroz čitaoca.

Posebno čuvana tajna

Pisac izmišlja svet, ali i svoju autobiografiju...

-Moji autobiografski tekstovi izgledaju kao da su izmišljeni, jer je i samo detinjstvo sazdano od mnogih priča. Kod nas u Bretanji more zovemo „podmukla duša”, jer postoji jedan talas, koji dolazi iz mirnog mora, koji se ne vidi na površini i izbija odozdo, odnoseći ljude. Pojavljuje se na mestu, na kome izgleda da se ništa ne dešava. Kada sam imao pet godina naišao sam na takav talas, ali sam imao anđela čuvara, koji je umeo da pliva i da vozi kola, i koji me je spasio.

Da li vam je zamorno da objašnjavate svoja dela, da li mislite da ona već sama govore za sebe?

- Obavio sam na hiljade razgovora sa studentima, i davao na hiljade intervjua. Jedna televizijska novinarka, insistirala je da joj kažem nešto što nikada nikome nisam rekao, neku posebnu i čuvanu tajnu, a ja sam joj kroz osmeh kazao da i kada bih imao takvu tajnu, ja bih je napisao u svojoj knjizi.

Šta govorite studentima?

- Insistiram na materiji teksta, ne na značenju. Pravi pisac manipuliše materijalom. Studenti su često imali muke da shvate da je materijal najvažniji u tekstu, a suviše su opsednuti značenjem i istinitošću. Loši studenti misle da je došao Rob-Grije, koji će da ih nauči o knjizi. Ja ih mnogo razočaram kada im kažem da ne postoji istinitost teksta. Vi morate sebe da uvedete u taj tekst i da napravite sopstvenu istinu. Imam vrstu didaktičke volje, vidim ljude i želim da im govorim, kao po onoj Hristovoj misli „Imaju uši a ne čuju, imaju oči a ne vide”. Dakle ja treba da govorim, kao što tokom 50 godina ponavljam da moji romani nisu objektivni, a ljudi me i dalje pitaju o njihovoj objektivnosti!

Šta mislite o specijalnim efektima na filmu?

- Sve najgore. Oni uništavaju fantastiku i maštu, kojima sam veoma sklon.

Da li je odlika Novog romana izvesna „sužena osećajnost”?

- Reč je o novoj savesti, o novom osećanju života i senzibilnosti, koja se nalazi u filozofiji Huserla. Osećajnost se ne menja, osećanja su večna, ali se menjaju odnosi između ljudi, novi su odnosi sa svetom i sa samim sobom. Osećanja ostaju ista, ali se iskazuju na nov način.

Marina Vulićević

20.10.04

Ko bi mogao da pomisli da inženjer agronomije ili istraživač tropskog bilja radi na rušenju romana. Ali, kada je u pitanju Alen Rob-Grije ništa nije neobično. U 82. godini upisao se u besmrtnike: izabran je u Francusku akademiju na upražnjeno mesto Maurice-a Rheims-a. A to je poprilično nespojivo: zvati se Alen Rob-Grije i biti član Akademije.
Jedni su ga nazivali papom novog romana, i uzurpatorom, i živim dinosaurusom. Drugi se pitaju: može li Rob-Grije obući zelenu togu i staviti dvorogi šešir. To nekako liči na maskaradu! Evo kako je to izgledalo: 25. marta 2004. godine, u drugom krugu glasanja, 19 od 35 francuskih akademika glasali su za Grijea, tvorca novog romana, antiromana, i scenaristu erotskih filmova. Pakosnici tvrde da su se dvojica akademika - za svaki slučaj uzdržala. Ali ni oni koji su glasali možda nikada nisu pročitali nijedan njegov roman, još manje gledali neki njegov erotski film snimljen po njegovom scenariju. Pa ni čuveni film Prošle godine u Marijenbadu.

- O, važna je to novčana nagrada. Nekada odlazi velikim piscima, a nekada i nevažnim. A toliko je velikana koji je nisu dobili. Kada ju je Klod Simon dobio, bio sam veoma zadovoljan, on je doista veliki pisac.

Postali ste besmrtnik. Ušli ste pod kupolu čuvene Francuske akademije. Kako se to Vama dogodilo?

- Vidite da je moguće, a dokaz sam ja (smeje se). Ovako je bilo: postao sam poznat veoma rano, ali sam u Akademiju izabran veoma kasno.

Šta za Vas znače humor, ludizam i erotizam kao sredstva za pisanje, recimo, u romanu "Repriza" koji je ovih dana objavljen u Beogradu, kod izdavača "Rad".

- Kao i u prethodnim romanima i onima pre njih. To je stvar koja se ne može konceptualno shvatiti. Govoriti o humoru nije isto kao govoriti o principu. Treba samo čitati. Nemam o tome ništa više da kažem, još manje o značaju erotizma u ljudskom životu.

Vaš roman "Voajer" (1955), u Ponoćnim izdanjima, izazvao je skandal, podigla se velika prašina. "Blagorodni" Emil Anrio zahtevao je u Le Mondu da Vas strpaju u ludnicu!

- Da. Ali nisu me poslali (smeje se). Iako sam dobio nagradu kritičara, prikazi su bili loši. Bio je to mali skandal. Jedan deo žirija proglasio je knjigu nerazumljivom. A Anri Kluar dao je čak ostavku u žiriju. Emil Anrio ne samo da je "preporučio" za ludnicu nego je zahtevao da se mnome pozabavi i sud (smeje se).

Imate li i neku ružniju uspomenu na to?

- To je lepa uspomena. To nije negativna stvar. Jedino nepovoljno po pisca je ćutanje, kada o knjizi niko niti piše, niti govori.

Kada neki svoj roman smatrate završenim?

- Kada je završen (smeje se).

Tokom razgovora me je često uz osmeh molio da ga mnogo ne zapitkujem. Kad god sam postavio novo pitanje, odgovorio mi je takođe pitanjem: da li vam je ovo poslednje? A ja sam uzvraćao: e, ovo je poslednje, ali je posle tog poslednjeg uvek dolazilo novo poslednje pitanje.

Dalje je ovako bilo. Pitam: volite vozove, a u Beograd dolazite avionom. Otkud to?

- Ne mogu doći vozom u Beograd, i to mi je veoma žao. Nekada su vozovi za Beograd, Teheran... bili udobni. Nema više direktnog voza za Beograd, pa bi trebalo da u Veneciji presedam, i ne znam gde još...

Kako izgleda jedan Vaš dan u Normandiji, gde se sada nalazite, od trenutka kada se umivate pa do trenutka kada se latite pera?

- Ne razumem pitanje. Ah! Kada pišem, činim to od podneva do 4, potom od sedam do ponoći.

Srušili ste formu klasičnog romana. Zar Vam nije nimalo bilo žao?

- Ma, ne! Zašto?

A estetika Vašeg romana?

- Ne mogu je odrediti.

Neko je napisao da su Vaši romani poput apsolutnog.

- Književnost je realnost čoveka. Ne znam šta dalje da kažem.

Mislite li da je evropska kultura u krizi ili su intelektualci danas u krizi.

- Kultura je uvek u krizi. Takođe i intelektualci. Dobro je što je tako.

Šta znate o srpskoj kulturi danas?

- U ovom trenutku ne znam mnogo, ne poznajem je dovoljno. Budući da dolazim u Beograd, nadam se da ću je malo bolje upoznati.

Za tri-četiri dana?

- (Smeje se.) Stižem 18. oktobra i ostaću tri-četiri dana. Nisam baš siguran, ali se nadam da ću saznati makar malo više. Ne znam mnogo ni o Srbiji.

Ovde, ali i u drugim mestima po Evropi, pričaju da ste klasični pisac, jeste li?

- Klasik sam ja jer me uče po učionicama. Mislim da revolicuja u mom pisanju je što je svaki moj roman novo iskustvo.

Po Vašim romanima su snimljeni i filmovi. Šta mislite o toj umetnosti?

- A, film je jako skup, toliko je skup da se mogu snimati samo komercijalni filmovi. A oni...

Uspeh Vašeg poslednjeg romana "Repriza".

- Moj posledniji roman je imao velike tiraže i veliki uspeh. Ne samo u Francuskoj i Nemačkoj, nego i u SAD. Neočekivano, to je roman koji je odmah imao uspeh. Kada je izašao iz štampe imao je tiraž od 40 hiljada primeraka. To je bilo mnogo za mene jer se moje knjige, u principu, prodaju polako. Roman Ljubomora prodaje se godišenje od 3 do 5 hiljada primeraka. Prvi put je štampan u 300 primeraka! To nije bestseler već longseler (dugoseler). Imate li još pitanja?

Odgovorim: zašto me pitate?

Meni je prijatno. A da li je i Vama? (Smeje se.) - A imate li još mnogo?

Ah, umalo zaboravih glavno pitanje. Kritičari su vas proglasili "papom novog romana".

- Ja sam tata, ali nisam papa. Tata, tata...

Ajte. Na kraju još jedno pitanje: Ne može se zaobići Vaša legendarna Catherine Robbe-Grillet, alias Jeanne de Berg. A šta ona radi? Pretpostavljam da sprema ručak.

- To je moja žena. Ona rediguje svoj dnevnik od 1957. do 1963.

- Doviđenja!

- Hvala, doviđenja, nastavak, nadam se, u Beogradu.