09.07.21 Bookvar
Rečnik zaljubljenika u mačke
Vitez je danas titula koju dodeljuje monarh. Međutim, prvobitni vitezovi su bili ratnici koji su sledili plemiće u njihovim oružanim pohodima. Kasnije se ova titula vezivala za socijalni status i bogatstvo jer je oprema za vitezove bila skupa. To je dovelo do toga da su u srednjem veku vitezovi bili plemići koji su u vojnim pohodima sledili kraljeve.
Ovi ratnici su usko povezani sa feudalizmom jer su, kako novca nikada nije bilo dovoljno, najčešće bili plaćani u zemljišnim posedima. Proširivanjem tih imanja nastajala su feudalna dobra na kojima su radili seljaci koji su za vitezove proizvodili hranu.
Iako se ne zna kada su vitezovi nastali, zna se tačan datum kada su nestali. Bilo je to 25. oktobra 1415. godine. Tog dana odigrala se krvava bitka između engleske vojske Henrija V Lankastera i francuske vojske koju je predvodio Albre. Severno od Some, na čistini koja razdvaja dve šume kod Tramukra i Azenkura, možda poslednji put na istorijskoj pozornici pojavili su se plemeniti ratnici, sa oklopima koji su težili više o dvadeset kilograma na raskošno okićenim konjima.
Zamislite prizor iz legendi o vitezovima Okruglog stola ili na holivudske istorijske spektakle.
TAKO JE BILO.
PO POSLEDNJI PUT.
Uprkos tome što su Francuzi bili tri puta brojniji od svojih protivnika nije im uspelo da se spasu od toga da svi redom budu izmasakrirani, a ono malo preživelih da, po milosti engleskog kralja koji nije želeo da se bakće sa zarobljenicima, budu zaklani.
Da li ovo znači da su engleske trupe bile hrabrije i odvažnije? Kako su daleko brojčano slabiji i lošije opremljeni pešadinci uspeli da poraze teško naoružane konjanike i obučene ratnike koji su vekovim unazad suvereno vladali evropskim bojnim poljima?
ENGLEZI SU IMALI TAJNO ORUŽJE.
MAČKE.
Tačnije rečeno, mačji odred.
Te mačke u engleskim redovima uspele su ne samo da poraze vitezove, već i da ih zauvek izbrišu sa istorijske scene.
Ovu tezu prvi put je izneo francuski književnik Andre Marlo prilikom svog susreta sa De Golom, nedugo nakon što se, ovaj potonji, povukao iz političkog života. Ovaj razgovor opisan je u priči Uže i miševi.
Andre Marlo i De Gol
Marlo piše da se u njihovom društvu zatekao i francuski ambasador u Londonu, što ga je inspirisalo da razradi najnoviju ideju engleskih istoričara povodom bitke kod Azenkura.
Ovako je opisao taj razgovor:
„Evropom su tada harali ogromni čopori pacova. Samo su Englezi imali mačji odred. Jedan od tih pacovskih čopora zaobišao je englesku vojsku, ne iz nekog straha od mačaka, već zbog njihovog mirisa. I taj čopor se ustremio na zamašćene tetive francuskih lukova.“
Da li je De Gol, možda, pokazao sumnju?
Marlo je dodao:
„Sve to možda deluje smešno, ali neki istoričar bi mogao da proveri da li je engleska vojska zaista imala mačji odred. Sviđa mi se ta pomisao na sto dvadeset mačaka u stroju.“
„Dovoljno je teško i dve privoleti da žive zajedno“, dodala je gospođa De Gol.
Naravno da nema nikakve sumnje da su o ishodu bitke odlučili engleski strelci sa dobro zamašćenim i zategnutim tetivama svojih lukova. Oni su bili raspoređeni sa obe strane čistine kako bi bolje naciljali francusku konjicu koja je prolazila između njihovih redova. Tačno je i da su Englezi, za razliku od Francuza, imali taj svoj čuveni mačji odred. Ipak, i Francuzi su imali pešadiju i strelce sastavljenu, istina, od ljudi, a ne mačaka. Problem je bio što su, arogantno, mislili da su im „silni oklopnici, bez mane i straha, hladni k’o vaš oklop i pogleda mrka“ dovoljni za pobedu.
Francuzi su verovali da i dalje žive u srednjem veku i kasnili su za jedan rat. Zaboravili su na poraz kod Kresija kada su ih porazili velški strelci i flamanska pešadija. Zaboravili su na podvig vojskovođe Bertrana od Gesklena u ratu protiv Crnog princa kada je ovaj shvatio da valja biti pokretljiv i vršiti iznenadne i brze prepade na glomazne neprijateljske trupe čuvajući pešadiju za odlučujući udar.
A kod Azenkura francuski vitezovi su ponovo kretali u juriš sa kacigama na glavama, sa suncem koje im je tuklo u oči, na konjima čija su kopita tonula u zemlju raskvašenom kišom koja je pala prethodne noći…
Ipak, simpatična je zamisao da su slavne vitezove porazile mačke.
Uprkos tome što je mačke teško zamisliti u nekoj uniformi.
Setimo se samo sjajnih i košmarnih stranica iz romana Kaputt Kurcija Malapartea u kome on opisuje prve sukobe između Crvene armije i Vermahta na tlu Ukrajine. Tada su Rusi istrenirali pedeset hiljada izgladnelih pasa da traže svoje obroke ispod tenkova, a zatim su za njih prikačili eksplozive i pustili ih na nemačka oklopna kola…
Ako se vratimo još malo više u prošlost, videćemo da su Egipćani i Gali koristili velike pse sa ogrlicama načičkanim gvozdenim šiljcima. Istoričari tvrde da he Henri VIII nahuškao više od pet stotina doga na vojsku Šarla V.
Suvišno je i spominjati pse tragače, pse otkrivače mina, stražarske pse, pse upregnute u saonice alpskih jedinica ili trupa na dalekom severu…
Pse da, ali mačke ne.
Mačke su previše prefinjene za ratove.
Umetnost im je, nekako, više po ukusu.
Kada je odbrana umetnosti u pitanju tu svu već spremne da stanu u prve borbene redove.
Ako posetimo najveći muzej u Rusiji, čuveni petrogradski Ermitaž, videćemo da se na devedeset hiljada kvadratnih metara i u tri stotine i pedeset izložbenih sala koje nadzire tri stotine čuvara nalazi tri miliona eksponata koji su u njemu pohranjeni (od toga šezdeset hiljada eksponata čine stalnu postavku).
Među ovim eksponatima nalazi se trideset i jedan Pikaso, trideset i sedam Matisa, dvadeset Rembranta kao i najznačajnija zbirka Gogenovih dela na svetu.
A te slike čuva između pedeset i sedamdeset mačaka koje ovde stano obitavaju.
Ove mačke nisu tu slučajno. One nisu čekale Oktobarsku revoluciju, ni destaljinizaciju, ni perestrojku ili mig Vladimira Putina da bi se uselile. One su zauzele Ermitraž, odnosno deo Zimskog dvorca koji je služio kao carska rezidencija, davne 1745. godine.
I nisu tu došle kao neki varvari ili nevaspitani revolucionari.
NE.
Njihov ugovor o zakupu je u savršenom redu.
Te godine ga je potpisala lično carica Jelisaveta I, ćerka Petra velikog, koja im je dekretom osigurala smeštaj.
Tada su se pacovi namnožili u čitavom gradu, a Ermitaž im je bio posebno zanimljiv. Domaće, lokalne, mačke su se tada lepo baškarile po novim i luksuznim stanovima i silnim baroknim palatama jarkih boja tako da im nije padalo na pamet da se bakću sa tamo nekim pacovima.
Kao i uvek kada domaći radnici ne žele da obavljaju najprljavije poslove i ovom slučaju morala se dovesti strana radna snaga.
U to doba ispredali su se pravi mitovi o mačkama iz Kazanja. Pričalo se da su hrabre, borbene, veoma opasne mačke, koje ne znaju za odmor kada je posao u pitanju.
I tako je odlučeno.
Caričini izaslanici poslati u pohod od osam stotina kilometara kako bi doveli kazanjske mačke. Nekoliko desetina ovih mačaka pušteno je u Ermitaž, a pacovima je preostalo samo da se mole nekom svom malom bogu ili da se uzdaju u ludu sreću.
Danas u Ermitažu ne žive direktni potomci ovih mačaka. Naime, opsada grada tokom Drugog svetskog rata pokazala se kao kobna. Stradalo je dva miliona građana i sve životinje u gradu. Kazanjske mačke završile su u gulašu.
Kada je došao mir i, uslovno rečeno, sloboda, gradske vlasti, narodni komesari, šefovi partijskih ćelija, i svi drugovi i drugarice službenici muzeja i dalje su štitili mačke kao da je dekret Jelisavete I i dalje na snazi. Umesto kazanjskih mački dovedene su drugarice mačke iz Lenjingrada (koje su nekoliko meseci pre toga još bile petrogradske gospođe i gospođice). Njihovi potomci i dalje čuvaju umetnička dela Ermitaža.
Mačke su, ako je verovati američkom književniku Ernestu Hemingveju, i odlični čuvari dece.
Prave su bebisiterke.
Naime, posle nekoliko putovanja i po rođenju sina Bambija, Hemingvej i njegova tadašnja supruga Hatli nastanili su se u ulici Natr Dam de Šan u Parizu. Društvo im je pravila jedna mačka.
Ali najbolje da o tome prepustimo reč samom piscu.
„Za nas same nije bilo nikakvih problema, čim bismo se privikli. Ja sam oduvek mogao da odem da pišem u kafani, i mogao sam da radim čitavo jutro uz jednu belu kafu, dok su kelneri čistili i sređivali prostoriju u kojoj je bivalo sve toplije. Moja žena je mogla da ode i vežba klavir u hladnoj sobi, sa dovoljno pulovera na sebi da je zagreju dok svira, i da se zatim vrati kući kako bi nahranila Bambija. Bebu ionako nije bilo pametno voditi po kafanama zimi; čak i bebu koja nikada nije plakala, koja je posmatrala sve što se oko nje dešava i nikada se nije dosađivala. Tada nije bilo bebisiterki, ali Bambiju to nije smetalo, jer je ostajao u visokom krevecu sa mrežom, kraj svoje velike i umiljate mačke koja se zvala Maca Ef. Bilo je onih koji su pričali kako je opasno ostaviti bebu sa mačkom. Oni najgluplji i najzadrtiji su tvrdili da će mačka usisati bebin dah i usmrtiti je. Drugi su govorili da će mačka leći na bebu i ugušiti je svojom težinom. Maca Ef je ležala pored Bambija u visokom krevecu sa mrežom i motrila na vrata svojim krupnim žutim očima, ne dopuštajući nikome da mu se približi kada mi ne bismo bili kod kuće, a kućna pomoćnica Marija morala nekud da izađe. Nije bilo potrebe za bebisiterkama. Maca Ef je bila bebisiterka.“
Slavni pisac je bio spreman da život svog deteta poveri životinji za koju se priča da je podmukla, grebljiva, nepredvidljiva, sebična, sumnjičava i samotnički nastrojena.
I bio je u pravu.
Bebi se, zaista, ništa nije desilo.
Ovo su samo neke od priča o mačkama koje u svom Rečniku zaljubljenika u mačke iznosi francusku esejista, romanopisac i kritičar Frederik Vitu. On nas u svom Rečniku, koji je u prevodu Miodraga Markovića, objavila izdavačka kuća Službeni glasnik, vodi u čudesan i neodoljivo zanimljiv svet mačaka. Mačke uz čoveka žive već deset hiljada godina. Mačke su tu još od vremena kada je čovek prestao da se bavi skupljanjem plodova i počeo da gaji biljke i pravi stalne naseobine.
Žitarice privlače miševe, a miševi mačke… I to je, u suštini, to.
Frederik Vitu nas kroz niz anegdota i zanimljivih istorijskih priča i činjenica provodi kroz svet mačaka. Kao i svaki rečnik i ovaj je koncipiran po abecednom redu, ali priče ne moraju da se čitaju tako, već možemo otvoriti bilo koju stranicu, odabrati bilo koje slovo, i biti sigurni da nas tu čeka uživanje u pričama o mačkama.
Vitu nas šeta i kroz literaturu (od Lafontena do Selina, od Alise u zemlji čuda, do Kolet, od Patriše Hajsmit do Radjarda Kiplinga), jer su i neki pisci voleli mačke ili su, samo, pisali o njima. U svom Rečniku Vitu nam skreće pažnju na mačke koje su ovekovečene u slikarskim i muzičkim delima, upoznaje nas sa poreklom mačaka, provodi nas kroz razne istorijske epohe tokom kojih su ljudi voleli ili mrzeli mačke.
A tu su i mitovi, anegdote, smešne i zanimljive priče, kao i citati slavnih ljudi o mačkama.
Ovu knjigu mogu da čitaju kako oni koji su već zaljubljeni u mačke, ako i oni koji će to tek postati.
MILAN ARANĐELOVIĆ
