Reč nedelje

18.05.07 NIN

Kao i prethodna knjiga (“Oktoih”, Podgorica, 1996), i ova u dodatku sadrži sažetu hronologiju događaja u razdoblju koje obuhvataju njene reči. Ali, pokazuje se da i same reči čine svojevrsnu hroniku vremena. Lako ćemo, primerice, neke naše nedelje prepoznati po pendreku, “sablji”, bageru, mini, šizeli i smireli, “apaču”, implementaciji, asanaciji, ekshumaciji, tampon zoni, zaštićenom svedoku. U tom smislu, potvrđuje se Andrićevo zapažanje da se reči, pod određenim uslovima, poistovećuju sa stvarnošću koju označuju, ali mogu biti i “pokretna, stvarna i živa snaga”. “Kamioni, bageri i razna druga vozila (na primer, specijalne i redovne letilice za Hag preko Amsterdama) definitivno ulaze u našu političku istoriju kao negativni i pozitivni junaci.” (“Reč nedelje”, 27. februara 2003) Od 1986, kada je u NIN-u počeo da ispisuje priče o rečima, Jovan Ćirilov ne prestaje da istražuje i otkriva. Istraživač je vrlo često nalik tragaču za zlatom ili kopaču plemenitih ruda. Dok traga za poreklom pojmova, imena, toponima, izraza, naziva, kovanica, tuđica, imenica, zamenica, prideva, Ćirilov se ne upušta samo u zavodljivu etimološku igru koja je i sama dovoljna da ispuni radoznalost pasioniranog igrača. Traganje za poreklom reči neodvojivo je od propitivanja, odgonetanja i tumačenja njihovog smisla. Jedno otkriće povlači druga otkrića, a to u nekim slučajevima znači ulazak u novu igru sa značenjima. Ćirilov žuri da podeli zadovoljstvo sa svojim čitaocem kada pronađe “zlatnu žicu” neke reči i kada, prateći tu žicu, uspe da dokuči skriveni ili zagubljeni koren njenog značenja. Kao što imaju svoju istoriju, reči imaju i svoju sudbinu, a ona je, kao i čovekova, uslovljena raznim okolnostima, istorijskim koliko i političkim. Desetleće ove knjige, baš kao i ono prethodno (1986 – 1995), daje, u tom pogledu, više nego podatnu građu za jezičkog rovokopača kakav je Jovan Ćirilov. Pisac gotovo da ne mora da traži reči, reči nalaze pisca.
Ako su neke reči – pojmovi ili imena – sačuvane tek kao otisak jednog vremena, vezane za konkretne ljude i događaje, one u Ćirilovljevoj hronici-leksikonu, dakle i u knjizi, imaju svoje mesto, već samim tim što ih Ćirilov stavlja u širi istorijski kontekst, opet po tragu značenja koja nadilaze dnevnu upotrebu. S druge strane, ako u tumačenje upliće komentar, Ćirilov to čini diskretno, reklo bi se uzgred, kao što diskretno, nenametljivo uspostavlja veze jedne reči sa njenim korenima i svim kasnijim izvedenicama. U suštini, Jovan Ćirilov priča priče. Wegovi tekstovi o rečima često imaju sve odlike zanimljivog pripovedanja ili dramoleta, sa zapletom, neočekivanim obrtima i epilogom. Pri tom su to priče, po karakteru, dokumentarne, njihova verodostojnost nije pod sumnjom.Ćirilovljevo pripovedanje je jezgrovito, jednostavno i duhovito, sa duhom koji se katkada lukavo zaogrće metaforom. Ćirilov piše, u četvrtoj nedelji jula 2004: “Reč kohabitacija su Francuzi od XIII veka upotrebljavali za život pod istim krovom – na primer svekrve i snaje, tašte i zeta, a poznato je kako se takav suživot završava. Kod nas rade i sekire.”
Svaku “reč nedelje” prati crtež Jugoslava Vlahovića. To jesu ilustracije, ali više nego što ilustruju, one takođe pričaju priču, samo što ta priča ima oštricu umesto blagorodnog, ali ne i zatupljenog, pera.

Feliks Pašić

12.04.07 Plastelin.com

Devetog avgusta 1987. godine Jovan Ćirilov je ovako počeo pedesti nastavak svoje kolumne "Reč nedelje" u nedeljniku "Nin": Taman sam hteo da odbacim subotnju Politiku, kada sam u poslednjem trenutku na trinaestoj stranici iz pera Milenka Pešića pročitao sledeći pasus: "Mogu da se kladim da ću u sledećem broju Nina Reč nedelje - govori juče u autobusu prijatelju do sebe, čovek srednjih godina, čitati kolumnu Jovana Ćirilova - VAVA!" Zgodna anegdota iz autobusa pokazala je da je već nakon prve godine svog izlaženje u "Ninu" kolumna Jovana Ćirilova postala brend.

Ukoliko mi je dozvoljeno da o tom fenomenu govorim u prvom licu, mogu da se setim da tu kolumnu čitam od gimnazijskih dana. Nekada sam za vreme velikog odmora trčao do prve trafike, udaljene pedesetak metara od gimnazije u Kikindi koju sam tada pohađao, a u koju je išao i Ćirilov, da mi se ne rasproda "Nin". Već neko Vreme ne kupujem Nin, ali svaki odlazak u supermarket koristim da otvorim prve stranice ovog nedeljnika i pročitam jednu od mojih omiljenih kolumni. Otkrivši ovakav običaj, jedan od ljudi iz obezbeđenja prodavnice nedavno me je upozorio da nije dozvoljeno listanje novina i da to upozorenje stoji kraj pulta sa štampom. "Ja ni ne listam", pokušao sam da se izvučem iz neprijatne situacije. "Čitam, a ne vidim da piše da je zabranjeno čitanje", probao sam da budem duhovit. No, u toj anegdoti zaista se, mislio sam posle, mogla otkriti suština dobre kolumne. Dobar kolumnista se ne pronalazi listanjem, već se nađe iz prvog poteza. I čita.

Jovan Ćirilov (1931), po obrazovanju filozof, inače teatrolog, dramaturg, dramski pisac, romanopisac, pesnik, publicista, legendarni upravnik "Jugoslovenskog dramskog pozorišta" i selektor "Bitefa", počeo je da na poziv uredništva "Nina" piše kolumnu "Reč nedelje" 31. avgusta 1986. godine. Reč koja je obeležila tu nedelju bila je reč vaterpolo, a zanimljivo je da je autoru vraćen jedino taj prvi tekst. Tačnije, Ćirilov je izabrao reč narandžasto, ali je urednicima bilo važnije šta se događa na vaterpolo turniru u Madridu od toga koja će boja obeležiti jesenju modu, pa su ga zamolili da napiše kolumnu na temu vaterpola. To je donekle odredilo profil kolumne, potrebu da bude aktuelna, pa je najviše tema bilo vezano za političke događaje, iako je Jovan Ćirilov provlačio kroz prelom i desetine tekstova o rečima koje su se isticale u svetu kulture. Jedan od običaja, recimo, jeste etimološko pojašnjavanje naslova romana koji dobije "Ninovu nagradu" i mini-esej o o nagrađenom piscu. Krajem avgusta 2006. godine kolumna "Reč nedelje" je obeležila dvadeset godina izlaženja, iz nedelje u nedelju, ukupno, čini mi se, 1060 sedmica ili tu već nešto. Kao redovan čitalac primetio sam da je izostala samo jednog petka i to ne greškom pisca, već zbog drugačijeg preloma "Nina" o nekom jubileju.

Jovan Ćirilov je pisao temeljno, znalački, predano, uredno i redovno, retko kad površno, birajući pre svega reč koja je obeležila nedelju, da bi potom u krakom eseju - koji će upotpuniti oštroumna karikatura Jugoslava Vlahovića - otkrivao etimologiju reči, objašnjavao njenu evoluciju, često potkrepljujući tekst pasusima iz svetske književnosti, naročito poezije. To je svakako davalo jedan dobar štimung tekstovima i učinilo da ne budu esejistički uštogljeni, nego duhoviti i još češće ironični. Često sam slušao komentare čitalaca, a pogotovo kolega pisaca i novinara, pokušavajući da saznam šta misle o ovoj kolumni. Bilo je malo kritika, a jedna o kojoj sam dosta polemisao sa prijateljem govorila je kako u kolumni nema jakog stava autora o temi o kojoj piše. Nisam se sa tim složio, jer su same reči i njihova etimološka pozadina bile prave varnice nakon kojih bi svaki komentar bio izlišan. Na nekim mestima, pogotovo kada su imena i prezimena političara bila u naslovu, bilo je skroz neverovatno kako je značenje skriveno u njihovim imenima bilo povezano sa onim što su činili ili onim što je tek trebalo da učine. Reči su se zapravo sudbinski igrale same, a kroz otkrivanje njihove "metaforičnosti" Jovan Ćirilov je davao svoj komentar. Više od toga nije trebalo.

Sreća je što su sve te kolumne pisane dvadeset godina sabrane u knjizi "Reč nedelje" i to u dva obimna toma. Reči nedelje pisane od 1987. do 1995. godine objavio je 1996. godine podgorički "Oktoih", a beogradska "Prosveta" skoro nas je obradovala novim izdanjem u kome su sabrane kolumne od kraja te 1995. godine, pa na ovamo. Lepo opremljena knjiga sa ilustracijama Jugoslava Vlahovića i hronologijom događaja na kraju. Autor je beležio najvažnije momente koji su obeležili godine koje su prošle, tako da ta kratka hronika nadopunjuje sve one članke koji pre njih idu. Zbog toga je "Reč nedelje" zapravo istorija, ali i jedan bogati rečnik - novi rečnik Jovana Ćirilova. Poznato je da je on autor "Rečnika novih reči", "Novog rečnika novih reči" i "Hrvatsko-srpskog rečnika inačica". Dva toma "Reči nedelje" nastavljaju se na taj niz i taj deo njegove svestrane karijere. Predstavljaju kapitalno izdanje koje će nam pored istorijskih podataka ponuditi i obilje interesantnih etimoloških znanja.

"Reč nedelje" se, treba i to pomenuti, nadovezala na još jednu knjigu. Vršački KOV je 2002. godine objavio razgovore Ildi Ivanji sa Ćirilovim pod naslovom "Reči života", očigledno parafrazirajući kolumnu. U prvoj rečenici tog dijaloga, Jovan je istakao kako prihvata da se knjiga-intervju zove "Reči života", a nikako "Reč života", u jednini!

I druga (ništa manje čuvena) pozorišna kolumna Jovana Ćirilova "Pozorištarije", koju je nekada subotom pisao za "Politiku" a koju sada već dugo piše za "Blic", takođe slavi dvadeseti rođendan, tako da očekujemo i natavak "Pozorištarija", orginalnu i ličnu istoriju pozorišta. Takođe, na knjigu "Dramski pisci moji savremenici" nadovezaće se mnogo obimnija serija tekstova "Moji savremenici". Sve će to biti kapitalna izdanja koja će služiti kao odlične enciklopedije i bogati rečnici.

Parafrazirajući uglednog pozorišog kritičara koji je nakon prve režije Jovana Ćirilova više nego duhovito napisao kako je krajnje vreme da Ćirilov već jednom odluči čime će se u životu baviti, zahvalio bih mu se, gledajući sve ove njegove knjige na polici, što još uvek nije doneo takvu odluku.

Autor: Mića Vujičić

01.04.07 Danas

Likovi starog Rima, priredio Andrea Đardina
Clio, 2006.
prevele Mila Samardžić, Jasna Vidić i Jelena Kosovac

Rimska republika je neprekidno očaravala istoričare i bila prisutna u kolektivno svesnom, ali i u kolektivno nesvesnom. Pre svega, reč je o očaranosti uspesima: rimski legionari, generali, državni službenici i koloni znali su da osvoje, pacifikuju i ujedine ogroman prostor, trećinu sveta poznatog antičkom čoveku, a ono što su u osnovi za sobom ostavili, postalo je obrazac moderne Evrope. Slika veličine jedne "imperijalne republike", preslikala se i na svakog njenog građanina. Na osnovu brojnih dela iz najrazličitijih oblasti, Andrea Đardina priredio je ovo delo, strukturisano tako da nas upoznaje sa glavnim likovima starog Rima, odnosno sa junacima svakodnevice toga doba: građanima i političarima, sveštenstvom, pravnicima, vojnicima, robovima, oslobođenicima, seljacima, zanatlijama, trgovcima, siromasima, razbojnicima... No, ovo delo je mnogo više od štiva iz oblasti istorije. Andrea Đardina uspeva da čitav jedan svet oživi i prizove u delu Likovi starog Rima. Tako čitalac iz ove knjige saznaje i da je Seneka, uz sve svoje bogatstvo, imao stan iznad javnog kupatila, gde je trpeo haos zvukova koji su dopirali odozdo, urlike kupača i prodavaca, muzičara, oštrača noževa... Grigorije iz Nise opisuje Konstantinopolj iz 4. veka i kaže da su se "ispružene ruke koje prose mogle videti svuda", a da su u rimskim kupatilima, iako vlada mit o zdravlju Rimljana i higijeni, prenošene strašne bolesti, bez obzira na nečiji status ili bogatstvo. No, ovo je tek mali deo nove i iznenađujuće slike Rimskog carstva koje čitaocu pruža ovo delo.


Reč nedelje, Jovan Ćirilov
Prosveta 2006.

Ovo delo nije samo zbirka kolumni koje Jovan Ćirilov već dugi niz godina objavljuje u NIN-u. Po rečima Save Dautovića, pred nama je i "svojevrstan leksikon i vrsta enciklopedijskog priručnika, gde autor, u formi kratkog eseja, etimološki i leksikografski obrađuje najfrekventniju reč koja se pojavljuje u danima što prethode izlasku nedeljnika NIN. Ćirilova privlači reč koja uz aktuelnost nosi i određenu dozu etimološke enigmatičnosti, jer kroz traganje za njenim poreklom, hoće da zadovolji i svoju intelektualnu radoznalost i očekivanja zahtevnijih čitalaca. Zbog toga je Ćirilov u ovim tekstovima istovremeno i informativan i edukativan, a objašnjenjem svake odabrane reči uspeva da zadovolji stroga pravila enciklopedijske sveobuhvatnosti", zaključuje Dautović. Čitalac će u ovom delu, u poglavlju sa kolumnama gde se, na primer, govori o rečima na slovo A, naići i na kolumne posvećene Albahariju, Aziji, Ankari, ali i Al Kaidi, antraksu, asfaltu, aspirinu... Literate će u ovom delu pre svega čitati kolumne posvećene Danojliću, "Gorskom vijencu", Jelinekovoj, Mladenu Markovu, dok će istoričari ili geografi, smišljati za sebe drugačiji način i red čitanja. Reč nedelje je takođe i hronika o jednom vremenu, mala enciklopedija svakodnevice i svega onoga što nas je zaokupljalo u periodu između 1995. i 2005. No, ovo je drugi tom Ćirilovljevog intelektualnog vodiča kroz svakodnevicu. Očekujemo treći.


Istorija pozorišta, Nil Grant
Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2006.
preveo Đorđe Krivokapić

Od stare Grčke do današnjeg vremena, čovek i dalje uživa u pozorištu koje zabavlja, obrazuje i inspiriše publiku širom sveta. Prošlo je oko dve hiljade i pet stotina godina od dionizijskih svečanosti, a pozorište je i dalje važan oblik umetnosti. Istorija pozorišta koja je pred nama, daje čitaocu podatke o svim scenama sveta, pružajući istorijski pregled - od kabuki pozorišta u Japanu, pa sve do brodvejskih spektakala koji koštaju po više miliona dolara. U ovom delu Nil Grant navodi imena i dela većine značajnih dramskih pisaca, praktičara, glumaca, teoretičara, kao i vodeća pozorišta a svaka pozorišna tradicija se analizira u njenom istorijskom i geografskom kontekstu. Brojne i bogate ilustracije koje ovo delo sadrži, čine od njega uzbudljiv vodič kroz istoriju jedne od najuticajnijih umetnosti na svetu.


Čudesno mesto, Melisa Benk
Plato, 2007.
prevele Ljiljana Nedeljković i Snežana Radošević

Melisu Benk je naša čitalačka publika upoznala preko dela Ženski vodič za lov i ribolov, koje je pikarski i duhovito opisivalo svakodnevicu u životu svojih junakinja. Sada je pred nama Sofi Aplbaum, koja je rođeni autsajder, prepuna je kontradiktornosti i istovremeno je Jevrejka kojoj religija nije jača strana, obožava da čita, ali je osrednji student, veran je, ali često razočaran prijatelj, stalno je zaljubljena, ali nikada do kraja nije sigurna u koga. Kroz ovu knjigu, prolazimo zajedno sa Sofi Aplbaum kroz njeno školovanje, koledž, prvi posao, kao i bure u odnosu sa svima onima koji su joj bliski i koji joj baš zbog te bliskosti, često izgledaju daleki, nerazumljivi i - strani. Melisa Benk piše pronicljivo, nepretenciozno, duhovito. Njena inteligencija i humor čine od romana Čudesno mesto - čitalačko utočište u vremenu.


Sanja Domazet

10.02.07 Danas

Devetog avgusta 1987. godine Jovan Ćirilov je ovako počeo pedeseti nastavak svoje kolumne Reč nedelje u nedeljniku NIN: Taman sam hteo da odbacim subotnju Politiku, kada sam u poslednjem trenutku na trinaestoj stranici iz pera Milenka Pešića pročitao sledeći pasus: "Mogu da se kladim da ću u sledećem broju NIN-a Reč nedelje - govori juče u autobusu prijatelju do sebe, čovek srednjih godina, čitati kolumnu Jovana Ćirilova - VAVA!" Zgodna anegdota iz autobusa pokazala je da je već nakon prve godine svog izlaženje u Nin-u kolumna Jovana Ćirilova postala brend.
Jovan Ćirilov (1931), po obrazovanju filozof, inače teatrolog, dramaturg, dramski pisac, romanopisac, pesnik, publicista, legendarni upravnik "Jugoslovenskog dramskog pozorišta" i selektor "Bitefa", počeo je da na poziv uredništva NIN-a piše kolumnu "Reč nedelje" 31. avgusta 1986. godine. Reč koja je obeležila tu nedelju bila je reč vaterpolo, a zanimljivo je da je autoru vraćen jedino taj prvi tekst. Tačnije, Ćirilov je izabrao reč narandžasto, ali je urednicima bilo važnije šta se događa na vaterpolo turniru u Madridu od toga koja će boja obeležiti jesenju modu, pa su ga zamolili da napiše kolumnu na temu vaterpola. To je donekle odredilo profil kolumne, potrebu da bude aktuelna, pa je najviše tema bilo vezano za političke događaje, iako je Jovan Ćirilov provlačio kroz prelom i desetine tekstova o rečima koje su se isticale u svetu kulture. Jedan od običaja, recimo, jeste etimološko pojašnjavanje naslova romana koji dobije NIN-ovu nagradu i mini-esej o nagrađenom piscu. Krajem avgusta 2006. godine kolumna "Reč nedelje" je obeležila dvadeset godina izlaženja, iz nedelje u nedelju, ukupno, čini mi se, 1060 sedmica ili tu već nešto. Kao redovan čitalac primetio sam da je izostala samo jednog petka i to ne greškom pisca, već zbog drugačijeg preloma NIN-a o nekom jubileju.
Jovan Ćirilov je pisao temeljno, znalački, predano, uredno i redovno, retko kad površno, birajući pre svega reč koja je obeležila nedelju, da bi potom u krakom eseju - koji će upotpuniti oštroumna karikatura Jugoslava Vlahovića - otkrivao etimologiju reči, objašnjavao njenu evoluciju, često potkrepljujući tekst pasusima iz svetske književnosti, naročito poezije. To je svakako davalo jedan dobar štimung tekstovima i učinilo da ne budu esejistički uštogljeni, nego duhoviti i još češće ironični. Često sam slušao komentare čitalaca, a pogotovo kolega pisaca i novinara, pokušavajući da saznam šta misle o ovoj kolumni. Bilo je malo kritika, a jedna o kojoj sam dosta polemisao sa prijateljem govorila je kako u kolumni nema jakog stava autora o temi o kojoj piše. Nisam se sa tim složio, jer su same reči i njihova etimološka pozadina bile prave varnice nakon kojih bi svaki komentar bio izlišan. Na nekim mestima, pogotovo kada su imena i prezimena političara bila u naslovu, bilo je skroz neverovatno kako je značenje skriveno u njihovim imenima bilo povezano sa onim što su činili ili onim što je tek trebalo da učine. Reči su se zapravo sudbinski igrale same, a kroz otkrivanje njihove "metaforičnosti" Jovan Ćirilov je davao svoj komentar. Više od toga nije trebalo.
Sreća je što su sve te kolumne pisane dvadeset godina sabrane u knjizi Reč nedelje i to u dva obimna toma. Reči nedelje pisane od 1987. do 1995. godine objavio je 1996. godine podgorički "Oktoih", a beogradska "Prosveta" skoro nas je obradovala novim izdanjem u kome su sabrane kolumne od kraja te 1995. godine na ovamo. Lepo opremljena knjiga sa ilustracijama Jugoslava Vlahovića i hronologijom događaja na kraju. Autor je beležio najvažnije momente koji su obeležili godine koje su prošle, tako da ta kratka hronika nadopunjuje sve one članke koji pre njih idu. Zbog toga je Reč nedelje zapravo istorija, ali i jedan bogati rečnik - novi rečnik Jovana Ćirilova. Poznato je da je on autor Rečnika novih reči, Novog rečnika novih reči i Hrvatsko-srpskog rečnika inačica. Dva toma Reči nedelje nastavljaju se na taj niz i taj deo njegove svestrane karijere. Predstavljaju kapitalno izdanje koje će nam pored istorijskih podataka ponuditi i obilje interesantnih etimoloških znanja.
Reč nedelje se, treba i to pomenuti, nadovezala na još jednu knjigu. Vršački KOV je 2002. godine objavio razgovore Ildi Ivanji sa Ćirilovim pod naslovom Reči života, očigledno parafrazirajući kolumnu. U prvoj rečenici tog dijaloga, Jovan Ćirilov je istakao kako prihvata da se knjiga-intervju zove Reči života, a nikako "Reč života", u jednini!
I druga (ništa manje čuvena) pozorišna kolumna Jovana Ćirilova "Pozorištarije", koju je nekada subotom pisao za "Politiku" a koju sada već dugo piše za "Blic", takođe slavi dvadeseti rođendan, tako da očekujemo i nastavak "Pozorištarija", originalnu i ličnu istoriju pozorišta. Takođe, na knjigu Dramski pisci moji savremenici nadovezaće se mnogo obimnija serija tekstova Moji savremenici. Sve će to biti kapitalna izdanja koja će služiti kao odlične enciklopedije i bogati rečnici.
Parafrazirajući uglednog pozorišnog kritičara koji je nakon prve režije Jovana Ćirilova više nego duhovito napisao kako je krajnje vreme da Ćirilov već jednom odluči čime će se u životu baviti, zahvalio bih mu se, gledajući sve ove njegove knjige na polici, što još uvek nije doneo takvu odluku.

Mića Vujičić

03.02.07 Politika

Strasni sakupljač rečnika i enciklopedija – Jovan Ćirilov dobar deo svojih polica popunjava sam. „Rečnik novih reči” objavio je 1982, „Novi rečnik novih reči” 1991, „Srpsko-hrvatski rečnik varijanata (inačica)” 1989. i 1994. Pre deset godina „Oktoih” i Grad Teatar Budva štampali su mu prvu zbirku „Reči nedelje” koje sedamnaest godina ispisuje za NIN. Sada pod znakom „Prosvete” izlazi drugi tom.U čitanju sabranih reči, pored enciklopedijske ozbiljnosti, zanimljivog etimološkog pristupa pa i nekakvog specijalnog lingvizma, osvaja „spomenarski” duh podebelog libra Ćirilova.

Njegov izbor, redosled reči, bogatsvo žanra i forme u postupku tumačenja, vođeni su nepredvidivim tokom događaja kako u okruženju tako i na ličnom planu. „Reči nedelje” su i biografija jednog vremena i autobiografija pisca. Ukoričene, one predstavljaju mapu mentalnog, društvenog, političkog stanja teritorije koju Ćirilov savršeno dobro poznaje i koja mu je stalni izvor inspiracije.

Pojmovi i imena za koja se čini da su potpuno potrošeni u medijskom obrtu, za Ćirilova su esejistički povod, prihvaćen sa simpatijom i entuzijazmom. Čak i ono što ni slučajno nije milo ni drago, ni čast ni ponos, potonulo je u opštem osećanju da, takav kakav je, a pretežno je opasan i grozan, život postoji da bi nadigrao Al Kaide, AJFORE, Antrakse, bioterorizam, kleptokratiju, šizele i smirele i kohabitirao sa lustriranim glodurima, tajkunima, slavio Teslu, uzdržavao se od rominga, ignorisao

Uzgred, ejdžizam je dobna, odnosno starosna diksriminacija. U cilju što plastičnijeg objašnjenja tog pojma Ćirilov upotrebljava samog sebe. S puno razumevanja za razbarušeni naraštaj koji ga, katkad doživljava kao sveprisutnog mesiju, bez namere da se buni, citira Unamunov stav da je „samoživa starost ono detinjstvo u kojem smo svesni smrti”.

Pokušaj otkrivanja sistema u izboru reči vodi neobavezujućem saznanju da – nema sistema. Uz one diktirane aktuelnim zbivanjima, zastupljene su i manje-više poznate, ali iz određenih razloga, autoru bitne reči. Naš najproduktivniji, veoma cenjen kolumnista, briljantno „pravda” lični izbor, posebno imena savremenika kojima iz nekih razloga „duguje“ stubac . Dodaje im imenjake prošlosti i sadašnjosti, argumentuje njihovu moguću familijarnost, a usput, produbljuje čitaočevo znanje, navodi ga na igru spajanja nespojivog i podseća da je sve u nekakvoj vezi. Što je dobar mamac za čitalačku sortu koja ima averziju prema edukovanju. Za objašnjenje kolateralnog, recimo, kreće od Prizrena i Đakovice, prolazi lekcije srednjovekovnog latinskog, francuske prideve, konsultuje meteorologiju, podseća na „pobočnog” kneza Pavla , stiže do Hamleta i kralja Klaudija koji takođe pominje mogućnost „kolaterale”.

Mada bogat najrazličitijim znanjima, Ćirilov je u stalnom treningu radoznalosti a Reč je samo jedan od vidova njegove spisateljske vitalnosti. U kolumni za NIN imao je izuzetnog koautora, Jugoslava Vlahovića. Ono što enciklopedista objašnjava šlajfnom, veliki karikaturista katkad pojašnjava haiku-crtežom. A ne retko, iscrtava svoj, veoma angažovan odgovor na „zadatu temu”.

Branka KRILOVIĆ

26.01.07 NIN

Ove srede u Ateljeu 212 promovisana je knjiga “Reč nedelje” Jovana Ćirilova, poznatog dramaturga i dugogodišnjeg NIN-ovog kolumniste.
Ćirilovljevu istoimenu kolumnu NIN objavljuje već dve decenije, a u knjizi su sabrani njegovi tekstovi objavljeni između 1995. i 2005. godine. Kao i u svakom broju NIN-a, i u knjizi “Reč nedelje” se uz svaku reč našla ilustracija Jugoslava Vlahovića. Dugogodišnja saradnja sa ovim vrsnim ilustratorom,Ćirilova, kaže, čini izuzetno zadovoljnim.
Govoreći na promociji, književni i filmski kritičar Milan Vlajčić, predsedavajući NIN-ovog žirija za roman godine, nazvao je Ćirilova “čovekom ogromne stvaralačke energije” čija je kolumna “jedan od zaštitnih znakova NIN-a”. Milan Vlajčić je kazao i da je ovom knjigom Jovan Ćirilov ostvario značajan kulturni uticaj, kao i mnogi važni ljudi naše kulture pre njega koji su pisali za novine, od Jovana Skerlića do Tina Ujevića.
„Ćirilova privlači reč koja uz aktuelnost nosi i dozu etimološke enigmatičnosti, čime istovremeno postiže da bude i informativan i edukativan, da objašnjenjem svake odabrane reči zadovolji stroga pravila enciklopedijske sveobuhvatnosti”, napisao je u predgovoru knjige Sava Dautović, urednik NIN-ove kulturne rubrike.
U predgovoru Reči nedelje stoji još da je „stoga, Ćirilovljevim rečima nedelje lako da se iz novina preseljavaju u knjigu, koja postaje svojevrsan leksikon, neka vrsta enciklopedijskog priručnika sa kratkim i pouzdanim informacijama.
Na pitanje kako se pre 20 godina rodila ideja za kolumnu, Jovan Ćirilov kaže: “Davno je to bilo, ali sećam se da su me pozvali iz NIN-a i predložili da pišem baš ovakvu rubriku, o reči koja se najviše upotrebljavala te nedelje.”
Odakle interesovanje za pisanje rubrike o onome što nije njegova uža struka?
“Ja sam, pre svega, pasionirani sakupljač enciklopedija i rečnika, i pisanje o rečima mi predstavlja veliko zadovoljstvo a i odmara me i osvežava od moje pozorišne svakodnevice. Inspiraciju, svih ovih godina, pronalazim u svim medijima – čitanjem dnevnih novina, nedeljnika, gledanjem televizije. Iz nedelje u nedelju, svih ovih godina, inspirisan sam smenjivanjem dobrih, ali, nažalost, i loših vesti i događaja. Radije sam se odlučivao za prijatne događaje, ali nekad nisam mogao pobeći od negativnih reči. A ako sam se dvoumio između dve reči za tu nedelju, obično mi je majka, dok je bila živa, pomagala da odlučim.”
Pre upravo promovisane zbirke Ćirilovljeva kolumna sabrana je i za prethodnu deceniju u knjizi Reč nedelje 1986-1995. godine.