19.06.10 e-novine.com
Ljubav umetnosti i terorizma
Slobodan Tišma, Quattro Stagione
Mogućnost izbora - prokleta, rekao bi Džoni Štulić - da izabere bilo šta iz svog prebogatog umetničkog iskustva, u romanu Quattro stagione svela se na temu koja je veoma povezana sa svojstvenom de/konstruktivističkom upotrebom jezika – Tišma bira odnos između umetnosti i terorizma, a sve to na primeru umetničko-političkih praksi iz poznih šezdesetih i ranih sedamdesetih godina, u kojima je i sam učestvovao. Zaplet romana, ako se o tako nečemu uopšte može govoriti, vrti se oko obijanja trafike, koje svojim umetničkim ponavljanjem želi da ukaže na čisto politički čin iz prethodnog komunarskog perioda umetništva, kada su ubijena dva pozornika. Koliko želja za društvenom promenom opravdava upotrebu nasilja, odnosno da li je nasilje svojstveno umetnosti, neka su od pitanja koje će u sopstvenim solilokvijima, čisanjima, postaviti sebi naratorMože se reći da su pisanje i čitanje dve strane medalje, dva lica istog procesa koji podrazumeva mentalnu aktivnost stvaranja sveta, makar u konturama, ali se odlikuje i posebnom vrstom zadovoljstva. Njega je teško definisati i locirati, ali mislim da se u tački u kojoj ono započinje, ukršta nekoliko aktivnosti: mentalna aktivnost stvaranja slika, čisto uživanje u melodiji i intelektualno zadovoljstvo koje proizlazi iz igre prepoznavanja i nadopunjavanja referencijalne tradicije koju autor postavi u rudimentu, a čitalac zatim razrađuje. Dakle, i čitanje i pisanje predstavljaju otvoren poziv na igru, na saučestvovanje, jer ma koliko se čini da je autor aktivniji partner u procesu nastanka jezičkog umetničkog dela, to, ipak, nije sasvim tačno. Bez (dobrih) čitalaca (dobre) knjige jednostavno ne bi postojale ili - da nije bilo čitalaca koji su prepoznali kvalitet određenog književnog dela, ona jednostavno ne bi više postojala. Zamislite samo situaciju u kojoj Pisistrat zeva dok mu neki rapsod recituje Homera. Čitava evropska kultura bi sad izvesno izgledala kudikamo drugačije da je to bio slučaj.Glavna tema poslednjeg romana Slobodana Tišme Quattro Stagione (Laguna, 2009) jeste upravo, da iskoristim autorovu inventivnost u sklapanju kovanica - čisanje, odnosno neka kombinacija čitanja i pisanja. U svakom slučaju, radi se o prozi koja se vrti u začaranom krugu (auto)referencijalnosti, ali na sebi svojstven način, iako je ovaj vid romaneskne komunikacije u značajnoj recesiji u poslednje vreme, ne samo u srbijanskoj književnosti već i mnogo šire, ova proza se približava najboljim delima takve vrste. Pre svega, to je zbog izuzetno inventivne upotrebe jezika. Ovo jeste karakteristično za Slobodana Tišmu, ali u Quattro stagione ova igra premašuje okvire utvrđene pravilima, po kojima se inače odvija, i pokušava da uradi ono što jeste suštinska ambicija romana (sada bih naglasio - svakog), da svoju intertekstualnu igrivost i zabavnost prelije u sumornu stvarnost, ovoga puta srbijansku. Pritom, autor se ne igra svakom reči, niti kuje nove od onih koje nisu nabijene konotativnim i emotivnim potencijalom. Samo one reči koje znače i zrače i u njegovom i u političkom svetu dobijaju taj mali zaokret u fonetici, koji im donosi ogromne semantičke potencijale.Mogućnost izbora - prokleta, rekao bi Džoni Štulić - da izabere bilo šta iz svog prebogatog umetničkog iskustva, u romanu Quattro stagione svela se na temu koja je veoma povezana sa svojstvenom de/konstruktivističkom upotrebom jezika – Tišma bira odnos između umetnosti i terorizma, a sve to na primeru umetničko-političkih praksi iz poznih šezdesetih i ranih sedamdesetih godina, u kojima je i sam učestvovao. Zaplet romana, ako se o tako nečemu uopšte može govoriti, vrti se oko obijanja trafike, koje svojim umetničkim ponavljanjem želi da ukaže na čisto politički čin iz prethodnog komunarskog perioda umetništva, kada su ubijena dva pozornika. Koliko želja za društvenom promenom opravdava upotrebu nasilja, odnosno da li je nasilje svojstveno umetnosti, neka su od pitanja koje će u sopstvenim solilokvijima, čisanjima, postaviti sebi narator. Upliće se tu, opet, i lična priča koja stoji iza/ispred umetničke, a koja se tiče odrastanja u Đurvideku. Sve vreme mešajući lično i političko, Tišma uspeva da umiksuje, da utka, da utisne jedno u drugo na pravi način, propuštajući to kroz lik naratora koji predstavlja figuru iscrpljenog umetnika, čoveka koji je sebe uspeo da dovede do dugo željene ništavnosti koja se neprestano sudara sa punoćama umetnosti i života. Interesantan je izbor hronotopa u kojem, bez obzira na izmenjene toponime, prepoznajemo Srbiju, ali nećemo biti sigurni koliko je autor sebi dopustio da komprimuje vreme, da ga „zipuje“ i sažme, izvlačeći iz njega samo one najblistavije treptaje u kojima je nešto značajno doživeo ili se nešto važno dogodilo. Govoreći iskreno, Quattro stagione ima i svojih mana. Jedna od presudnh leži u činjenici da je veoma teško napisati roman u kome se iznose sećanja, razmišljanja i stanja, pa se zatim odluta u niz slobodnih asocijacij,a od kojih su možda najupečatljivije i najznačajnije one koje se tiču romana Zli dusi, a nema zapleta, ni likova, ni uobičajene narativne dinamike. Čitanje takvog štiva na 204 stranice prvog Laguninog izdanja veoma je naporno. Jasno je da Tišma ne piše za prosečnog čitaoca, niti da ima ambiciju da proda knjigu kao lako štivo za popodnevno uspavljivanje ili za plažu, ali o komunikativnosti u dvadeset prvom veku mora da se vodi računa. Tišmin roman pati od sličnog sindroma od kojeg je patila avangardna umetnost, u trenucima kada je težila da se nametne kao dominantna – nerazumljiv je. U tome da postane razumljiviji i da dobije neku čvršću strukturu, ne pomaže mu ni dodatak na kraju romana, koji je namenjen nestrpljivim čitaocima, koji bi makar da znaju o čemu se radi. Mereno grubim ocenjivačkim metodama, roman Quattro stagione bi na skali od jedan do deset dobio visoku ocenu za ideju, atmosferu i umetnički dojam, ali bi za tehničko izvođenje ta ocena bila prilično umanjena, i to ne samo zbog toga što će ovo štivo teško naći čitaoce koji nisu profesionalci ili pasionirani zaljubljenici u delo Slobodana Tišme. Ako zrelo razmislimo, ispitujući uspešnost neoavangardističke umetničke prakse roman ponavlja istu grešku koji je i ovaj pokret načinio, pritom se upuštajući u klasično postmoderno narativno (auto)referencijalno tkanje. Ili se možda radi o doslednosti.Vladimir Arsenić
22.04.10 Polja
Priča nas napada sa svih strana
Quattro Stagioni, Slobodan Tišma
...pismo skriva pogled na jezik: ono nije odeća, već prerušavanje.
F. de Sosir, Kurs opšte lingvistike
Naracija. Osnovna odlika diskursa. Možda i konzervativni vid diskursa. Priča ima linearni tok. Hronologiju događaja. Ona ima jasan početak i kraj, određenu logiku uzročnosti – zašto i zato je nešto, nešto je proizvelo nešto drugo, to je nužno ili verovatno. Priča, čak i kada joj je forma igriva, jeste nekakva celina. Jedinstvo. Koherentnost naracije razvija se nizanjem događajnosti. Priča se raspričava u događajima koje subjekt iskušava. Značenjski subjekt. Priča ima red i sled. Ona je urednost i doslednost. Ona uređuje, ponavlja i ostvaruje strukturu koja već postoji u društvu. Čak i ako sadržinski kritikuje društveni poredak, priča na formalnom planu ga upravo ponavlja. Logika narativne forme je logika građanskog društva. Čak i kada je priča složena i pomalo haotična, ona se uspostavlja kao nekakva zaokruženost. Identitet priče je čvrst. Stabilan. Jer referira na stvarnost. Na istinu. Postoji uređenje koje je prihvaćeno. Postoji jezik koji je kao narativan prihvaćen i podrazumevan. Pričam ti priču i ti me razumeš, jer to su prihvaćene značenjske mreže. Ako se piše drugačije, onda nije razumljeno. Ako se piše nenarativno i antinarativno, onda nije blisko društveno-istorijskom iskustvu. Priča svoj pijedestal zadobija usponom kapitalizma i njezinim otelotvorenjem u romanu. Građanska klasa kao proizvođač romanesknog sveta. Naracija kao vrhunska realnost. Obožavanje naracije. Kao obožavanje robe. Zapadnjačka priča se razvija u pripovedanje događaja. Što više akcije. Uzbuđenja. Preokreta. Kriminogenih situacija. Junaka i junakinja. Zagonetki i rešenja. Zadovoljenja potreba i želja. Narativni tekst kao roba. Bez priče je dosadno, priča daje zadovoljenje i uzbuđenje. Pisanje je borba, rat pisaca koji poseduju znanje i veštine. „Samo veštinom možeš obrlatiti publikum, niko ti neće zavideti na nekoj posebnoj emociji, na tonu. Zbunjujući ritam najviše pleni, iznenađujući obrti, senzacionalna otkrića...“ (str. 31). Brzi ritam teksta proizvodi brzi život. Događaj je bitan. Jezgrovitost. Oštrina. Novinarski jezik. Opscenost i provokativnost. Bilo kakva refl eksija ne dolazi u obzir, to je dosadno, za to se nema vremena. Treba raditi i graditi sistem. Novčani sistem. Novčani tekst. Tekst kome je glavna odlika konkurentnost. Tekst koji treba da bude podoban i da preživi u moru drugih tekstova. Priča zavodi. Ona se takmiči. Pisanje kao stalni rat i borba za opstanak. „Na Zapadu je pisanje postalo surovo takmičenje, iako to nije ništa novo, oduvek je tako bilo. Pisanje je uopšte zapadni fenomen. Čak i oni koji pišu na Istoku pišu, ustvari, na Zapadu“ (str. 31). Naracija, 1 Naslov je parafraziran i inspirisan genijalnom sintagmom Simon de Bovoar: Istina vas odasvud napada. to fantomsko mesto jezika, kao i svako jezičko mesto, ipak samo sebe podriva... Može li se priča ispričati i drugačije? Može li postupak ispisivanja naracije biti i subverzivan?
Svaka ekonomija priče sama sebe parazitira. To je određeno čitavom istorijom govora o pismu. Pismom o pismu. Onom siročetu koje je još od Platona obeleženo kao ne-prisutnost. Kopija. Kao znak da iza znaka nema ničega. Osim, opet znaka. Kao maska koja ne upućuje ni na kakav original. Utoliko, mit o punoj prisutnosti, jedinstvu, celini, koherenciji, jakom identitetu... jeste samo mit kojim se skriva da nema mesta koje već nije iščašeno mesto. Pozicije koja ne bi bila i ne-pozicija. Jer je u ovoj priči mesto događanja – mesto jezika. Tako je pismo, kao prerušavanje, kao maska, uvek mesto koje se izglobljuje iz sebe i ne upućuje ni na kakvu drugu stvarnost. Jezik nije referencijalan, on ne opisuje neku stvarnost koja postoji van njega (bila realna ili fi ktivna), već jezik proizvodi stvarnost. To da je njegova suština prerušavanje znači da bi priča mogla biti samo maska priče... Ukoliko je travestija postupak prerušavanja i detronizovanja ozbiljnog dela, onda je staromoderna travestirana ispovest s onu stranu groba Quattro Stagioni roman koji je prerušeni roman i koji dovodi u pitanje stabilnost romaneskne strukture. Iako ovo delo Slobodana Tišme ima elemente koji bi bili bitni za konstituisanje naracije u klasičnom smislu, ipak različiti postupci čine pomeranja u odnosu na uvreženu sliku. Fabula koja ima tok događaja i sve elemente začinjenog zapadnjačkog romana (krađa, proganjanje, bežanje, skrivanje, tajne operacije, policija, ljubav, novac, junak romana, umetnost kao način života i umetnost kao opasnost...), čini se, ipak je samo prerušena u uobičajenu fabulu. To što bi činilo nit događaja, jezgro priče, doslovno – kako nam pisac i najavljuje u početnoj preporuci – prepričano je kao integralni libreto na kraju knjige. Nit ove priče se ispisuje celim tekstom, ali na kraju je svedena na svoje osnovne zapadno-narativne odlike. Za one nestrpljive. Za one koje ne zanima iščitavanje drugačije priče. Stoga početna autorova preporuka kako čitati knjigu jeste uputstvo kojim se naznačuje da je priča partitura koja omogućava skokovita čitanja i uvek drugačija izvođenja.
Uobičajeno, priča se misli kao celina, plan događaja, za razliku od poezije i njenog unutrašnjeg plana doživljaja, „priča se uvek bavi Paklom ili Paklovima, a Pesma Rajem ili Rajevima. Ali Raj je dosadan, ne događa se ništa“ (str. 31). No Quattro Stagioni ovu osnovnu narativnu nit ispisuje ispresecano, isprekidano, fragmentarno i dopunjeno pasažima koji propituju postupak klasičnog narativnog pisanja. Ne samo da je tekst gradiran kao sklop koji meša plan doživljaja („polje cinobera“) i plan događaja, već je u potpunosti prožet teorijama i refl eksijama. Pisanje o samom činu pisanja i propitivanje uzvišene pozicije pisca – tema je koja se provlači kroz čitav poetski i prozni opus Slobodana Tišme. Misliti o pisanju, a ne samo pisati kao nadahnuta mašina – postupak je koji subvertuje uobičajene stereotipe o piscu koji ne misli. Za razliku od tog diskursa u kojem je pisac glup, ali instinktivan, pisac travestirane ispovesti je samosvestan pisac koji pokazuje kako su teorijsko i romaneskno isprepleteni. Refl eksije o umetnosti, o terorizmu i njegovom poreklu u ženskom pokretu, o pravu na abortus i veštačku oplodnju, o polnosti i rodnosti, o anarhizmu, o patrijarhalnoj kulturi, o pojmovima privid i stvarnost, o postupku maskiranja, o odnošenju priče, čina pisanja i života... samo su neke od tema koje pisac ispisuje u netipičnoj narativnoj praksi. O ovim teoremama se ne raspravlja suvoparno i apstraktno, nego i one same jesu priča, i to životna priča. Ukoliko nam junak/pisac/ne-pisac stalno naznačuje kako njegov život nema priču kojom bi zaveo čitatelje, kako nije sposoban za pisanje u smislu akcije i zapadnog diskursa takmičenja, onda je to u svrhu podrivanja takvog načina pisanja i uspostavljanja drugačijeg. Bežeći od priče, kao takve klasične priče, ne uspevajući da se otrgne od onog unutrašnjeg plana doživljaja i autorefl eksije, pisac nam isporučuje novu priču – poetizovanu, prividnu, ali pokazujući kako je privid stvarnost, teoretičnu, zanimljivu, esejističku, simboličku, neodoljivu, defanzivnu, muzikalnu i dekonstruktivnu. Priča koja nam se raspričava kao privid priče. Roman koji je preobučen u roman, prerušeni roman. To ne znači da je travestija samo maska nečeg stvarnijeg i ozbiljnijeg, to samo znači da nema ničeg stvarnijeg i ozbiljnijeg od maske. „Original ne postoji, pošto je sve original, prijatel! Svaka reprodukcija je originalno delo!“ (str. 151). Konstruišući reči sa namernim greškama, suptilnim jezičkim pomeranjima, igrama odstupanja i ekvivokacijama, zamenama mesta (ime grada je nekada Đurvidek, nekada Šurvidek itd.) postiže se fl uidnost identifi kacij?. Iako su ovi postupci na formalnom planu izraženije korišćeni u prethodnom Tišminom romanu Urvidek, u novom delu oni su prerušeni i dalje igraju svoju subverzivnu ulogu. Priča nas ovde izmešta iz priče u klasičnom smislu. Priča se ponovo priča, na drugačiji način. Narativno, ali re-narativno, postaje medijum u kojem se pokazuje kako je mimezis neposlušan. Ponavljanje forme naracije nije bilo puko ponavljanje, već određenim pomeranjima postaje odmetnička naracija. Pričam ti priču kakvu možda i ne želiš da čuješ, jer razotkrivam mehanizme pričanja koji čine diskurs nesigurnim i klimavim...
I na kraju, vođeni maestralnom palicom kroz vivaldijevski tempo godišnjih doba, otkrivamo kako se od priče ni ne može pobeći, jer ona je život. Tekst je jedina stvarnost, tekst kao raspričavanje je naracija života. „Ipak, sve se svodi na priču-miču (kiču), na neki sled događaja (to je taj spoljašnji plan) i na doživljaj (refl eks, neko sredstvo za skidanje mrlja). Opet teorije! Priča je fatum, prijatel moj! ... Verovatno zato i ne odustajem od trabunjanja, bilo gde da se sklonim, priča me pronađe, vozi me i vozi, iako se ništa ne događa“ (str. 182). Tako nas je priča prerušena u priču opet iznenadila i potvrdila da nas napada sa svih strana.
Maja Solar
10.02.10 Danas
Upečatljivo i direktno
„Quattro Stagioni“ Slobodana Tišme
Novi roman Slobodana Tišme „Quatro Stagioni“ (Laguna) predstavljen je juče u beogradskoj knjižari Delfi (SKC). Autor nagrađivane knjige „Urvidek“ u svom novom romanu govori o tome „koliko svako od nas drugačije doživljava epohalna iskustva čiji smo bili deo“.
„Tišma asocira na našu trenutnu i nedavnu stvarnost, na sasvim poseban način, upečatljivo i direktno“, rekao je između ostalog književni kritičar Vasa Pavković, koji je napomenuo da je ovaj „roman dnevničke strukture“ koji se našao u najužem izboru za Ninovu nagradu jedan od najboljih romana prošle godine i da se može posmatrati kao pandan legendarnom romanu „Komo“ Srđana Valjarevića. Kroz uzbudljivu fabulu Tišma, koji je napomenuo da smo dužni da književnost preoblikujemo i apstrahujemo, vodi nas kroz vrli novi svet. Tu glavni junak njegovog romana nestaje i ostaje skriven u podrumu svoje kuće. Izmiče poteri i sluša vesti na radiju o početku rata između Imperije i Ujedinjenog kraljevstva imaginarne države u kojoj se i odvija radnja ovog zanimljivog romana. Sam autor na početku knjige preporučuje da „ovaj roman treba čitati otpozadi, treba početi sa poslednjim poglavljem“. „Ako neko nema volje, da čita ceo roman, a interesuje ga, za njega se na kraju knjige nalazi tekst pod naslovom Za nestrpljive“, poručuje Tišma.
V. M.
28.12.09 Politika
Elitna margina
Slobodan Tišma: „Quattro stagioni”
Da li je moguće umetničko delo razumeti ex nihili, ako na trenutak prenebregnemo sve teorije po kojima takav koncept,uopšte,može postojati?Uprkos teoriji, ideal većine čitalaca je suočavanje sa delom bez posrednika, nevino koliko god je to moguće. Slobodan Tišma, kao celovita umetnička ličnost, nimalo naivno, veoma dobro poznaje sve aspekte nemogućnosti ovog direktnog suočavanja. Ali,to još uvek ne znači da njegova težnja ka idealnom slučaju u kome je umetnost pre svega čist i neposredan doživljaj, nije relevantni umetnički koncept kome je podređen njegov književni opus u celini, kao i prvi roman, „Quattro Stagioni” (staromoderna travestirana ispovest s onu stranu groba).
Slobodan Tišma kao kompleksna umetnička ličnost dela već više decenija je na nekoliko paralelnih frontova kao skrivena i,istovremeno,prisutna figura domaće alternativne i avangardne muzičke, likovne i književne scene. Bez izuzetka, uvek sa pozicija duboko promišljenog i teorijski poduprtog eksperimenta, uvek sa one, pomalo elitne, pozicije margine koja u određenim krugovima stiče kultni status.
Tišma svog naratora predstavlja kao Umetnika, čoveka razapetog između potrebe za stvaranjem i opterećujućeg prtljaga sujete. Stoga on, svesno,radije bira distanciranost spram stvaranja i okrenutost uživanju u „doživljaju” umetnosti,no umetnički samopregor i borbeni angažman. Pod uticajem teze Deleza i Gatarija da se veličina jednog dela pronalazi u greškama, on teži rešenjima gde će se nespretnost, neutemeljenost, „prirodnost” ustanoviti kao ideali pisanja. Zato bi prvi „doživljaj” ovog romana mogao biti pogrešan utisak da pred sobom imamo „naivnog”naratora, što nedosledno meša arhaične, izmišljene i žargonske reči, zgubidana što luta poglavljima, piskara sklapajući priču od razmišljanja, usputnih opaski i biografskih momenata, dok se svaka napetost rasplinjava zahvaljujući veoma labavo postavljenom okviru potrage započiniocima jedne krađe i dva ubistva.
Poslednje poglavlje, „Za nestrpljive”, otkriva celokupan sadržaj romana, koncentrovano prepričan. Ali,spoznajom same radnje romanačitalac ne postiže mnogo, te namah postaje jasno da se smisao i ne nalazi u koherentnom praćenju radnje, što je dodatno i naglašeno unakrsno izmešanim poglavljima koja doprinose dekomponovanju romana. Nestrpljivom čitaocu, dakle, izmiče ono suštastveno u delu –sam „doživljaj”, ali i činjenica da „naivni” glavni junak to svakako nije, budući da, nimalo slučajno, on zapravo ne piskara, već tvori metatekst, da ne gubi dane uzaludno, već luta poput Džojsovog Bluma kroz pseudomitološke prostore izmišljenog/stvarnog Djurvideka/Novog Sada (sa bezbroj varijacija) i bukolike prostore prirode/Šumice, da sama priča nije autobiografska i,najzad, da Tišma nema namere da se za svoj roman, niti za svoje stavove grčevito bori, već prepušta čitaocima da svako u svom ritmu, prema sopstvenim mogućnostima i po ličnom nahođenju,otkriva ili ostavlja nespoznatim šta mu je volja.
Ovako nenametljiv koncept jednog romana u kome sve može biti istovremeno opušteno, usputno, slučajno i bez veće važnosti, kao što može dobiti i obrise vrhunskog štiva veoma dosledno sprovedenog u maniru jedne autentične poetike, decenijama izgrađivane „staromoderne” misaonosti koja uključuje „tradicionalistički” koncept promišljanja dela baziranog na poznavanju velikog broja najsavremenijih mislilaca, a potom „travestirane” u jedan sasvim osobeniživotni stav sa kojim ovaj roman jasno korespondira. A to je stav gde je „slaba” pozicija poželjnija od jake, margina od centra, defanziva od ofanzive, nenametljivost od nametljivosti, skromnost od hvalisanja, najzad, pozicija u kojoj je Ništa (više puta naglašeno u romanu) kao odsutnost, poželjnije od onoga što predstavlja Sve, odnosno prisutnost.
Nesvakidašnji koncept koji donosi jedno sasvim drugačije, izvorno, prirodno uzbuđenje pred dosledno kompleksno sprovedenom jednostavnošću nove misaonosti, kao i osećajnosti koja izbegavanjem nametljivosti poput lekovitog hladnog obloga hladi usijane glave pune sujete, bezidejnosti, agresije, političkih i inih angažmana.
Jasmina Vrbavac
27.11.09 Vreme
Slike u raspadanju
Quattro stagioni, Slobodan Tišma
Quattro stagioni nije knjiga koju će bibliotekarke preporučivati očajnim domaćicama za opuštanje nakon kuvanja ručka
Ipak, ja ću se samo šaliti, teraću šegu. Ali da li je to u redu? U svakom slučaju, nemam nameru da se bavim tumačenjem velike umetnosti, bilo bi to suviše pretenciozno i skroz nepotrebno. Svet je zagađen tumačenjima, lupetanjima. Kao da se tumačenjem može doći do istine. A u stvari smo se pravi još veći haos. Mada, tumačenje je najviši užitak, prevođenje, velika je to moć, to preinačavanje, makar da je to samo laganje, krivotvorenje: otkriti naličje nečega. Ipak, ja samo spominjem, naznačujem i tako stvaram krajolik kojim se okružujem i kojim hodam radosno.
Ako je "svet zagađen tumačenjima", kako veli Tišmin pripovedač, onda postoji latentna opasnost da se i sam roman Slobodana Tišme Quattro stagioni (Laguna, Beograd 2009) "zagadi tumačenjima", jer se ova knjiga jednoznačnim, pravolinijskim, strejtaškim kritičkim interpretacijama opire svom silinom neoavangardističkog bića svog autora...
Pa dobro, kada je u pitanju Slobodan Tišma, jedan od onih mitskih predvodničkih likova u širokom SFRJ, ali bogme i (istočno)evropskom kontekstu specifičnog novosadskog multimedijalnog (književnog, ali i likovnjačkog, muzičkog, filmskog) andergraunda (Despotov, Kopicl, Žilnik, Tucić, Ladik...) manje od toga nije se ni očekivalo... Recimo da je, nakon nekoliko kultnih ali široke recepcije lišenih knjiga, Tišmina pripovedačka zbirka Urvidek (2005) bila, po svoj prilici, najbliže što će se Tišma ikada (uh!) približiti nekakvoj literarnoj "srednjoj struji", ako taj "mejnstrim" ovde ne shvatimo vrednosno, bilo u pohvalnom ili pogrdnom smislu, nego tek kao oznaku prohodnosti i dostupnosti književnog teksta. To će reći da je ova knjiga (v. Vreme br. 760) bila nedvosmisleno uspešan iskorak ka jednoj autoru do tada ne toliko poznatoj teritoriji. Roman Quattro stagioni, mereno istim aršinom, kao da istovremeno pokušava da zadrži stečeno područje borbe, ali ne baš preterano revnosno, jer bi se reklo da je piscu više stalo do slobode povratka u onaj zabran nesputanog prozno-pesničkog tekstoanarhizma koji mu je najmiliji, u kojem se oseća kao kod kuće. Drugim rečima, nova je Tišmina knjiga poetički radikalnija (a time nije nužno ni bolja ni gora) od prethodne.
Hm, nije li to malo previše neobično: "eksperimentalni" roman, a objavljen u prilično megahitovski orijentisanoj Laguni? Neobično jeste, ali nije nedobrodošlo: to će pre biti plus za izdavača i urednika, nego minus za pisca.
Kuda, dakle, Tišmu vode posturvidečki putevi? Naslovni pojam prethodne zbirke jeste grad-literarni konstrukt, unekoliko zakrivljeni odraz onog "stvarnog" Novog Sada, mađarski Ujvideka, koji će kod Tišme postati Urvidek. U romanu Quattro stagioni, taj će, recimo, isti grad, postati Đurvidek, da bi pisac po romanesknom tekstu huncutski posejao i druga negova moguća imena: Šurvidek, Lurvidek, Gurvidek, Purvidek... Kako god bilo, njegove su koordinate više nego prepoznatljive (Dunav, Liman, Futoški park etc.), preuzete iz stvarnosti koja je mimetički "prepisana" samo zato da bi odmah potom bila subvertirana, iliti "potvrđena" ne bi li još bolje bila poništena, razgrađena. Tu negde, nedaleko od Đurvideka i onog većeg grada, Begeristana (treba li prevod?!) besni strašan rat, vreme je, recimo, pozni dvadeseti vek, no sve su "odveć doslovne" reference na presnu stvarnost i Istoriju brižljivo odstranjene iz teksta, ne zato što bi pisac kao građanska osoba Tišma Slobodan od toga zazirao, nego zato što tekstu romana naprosto nisu potrebne, on ništa ne bi dobio time, naprotiv. U atmosferi rasapa vrednosti, narator glavinja kroz grad i kroz svet koji se raspada pre nego što se uspe konstituisati u koherentnu sliku, njegovi su odnosi sa okolinom više reminiscencije na ono što je bilo ili tek moglo biti nego što su real-time doživljaji, zapravo, i sam je identitet junaka krajnje upitan, od samog pripovedača pa do njegovog rođaka ili pak devojke Schmitz, koja možda "postoji", a možda je tek pripovedačeva vizija.
Kao i ovaj unutaristorijski svet u kojem glavinjamo, i svet Tišminog Đurvideka kao da se deli na pre i posle: ono pre, bio je naizgled solidan i nepromenjiv Sistem u kojem ćete lako prepoznati jugosocijalizam, na površini tako čedan, ali ispod nje dosta licemeran i kvaran, čega je simbol upravo formalno ilegalna, a od vlasti ipak zaštićena privatna ginekološka radnja za abortuse u slučaju nezgoda moćnih i uticajnih ljudi... A ono posle, rekoh, jeste rat, orgija besmislenog ubijanja: iz perspektive Tišminog slabog subjekta, koji se ponajviše trudi da ga nema, tj. da ne sudeluje u stvarima, rat je tek udaljena grmljavina koja se javlja tamo negde iza brda, to jest, baš ono što je i bio za veliku većinu Đurvideč... pardon, Novosađana, i ne samo njih.
Drugi, možda i najbitniji fabularni tok – o kojem se, dakako, ovde može govoriti tek sasvim uslovno, jer Tišma naprosto nije pisac koji "priča priče" – jeste u bezbroj fragmenata razbacana storija o znanim i neznanim junacima đurvidečke umetničke (neo)avangarde, o nadobudnim odmetnicima od građanskog reda svari, ali i o ukupnom duhu utopijskog radikalizma šezdesetih i sedamdesetih, tako lako nadahnjivanom bilo čime što mu zazvuči "drugačije": od anarhizma pa do budizma, od maoizma do levičarskog RAF terorizma, koji ovde dobija svoj "provincijalni" odjek u vidu obijanja trafike kao umetničkog čina. Kao učesnik i svedok, Tišma krhotine podsećanja na jedan iščezli svet – mnogo više naivan nego po bilo kakav poredak opasan... – vešto inkorporira u tkivo romana, bez sentimentalnosti, ali i bez olako nadmoćne ironije.
Ukupno uzev, najveća je vrlina Tišminog teksta upravo u tome što ima gotovo sve preduslove da bude sa konvencionalnog stanovištra dosadan (izostanak linearne naracije, osim u izvesnim poglavljima; jezička zaigranost koja neprestano subvertira "dogovoreno" značenje reči; esejizovana raspričanost koja odbija nenaviklog čitaoca etc.), a da to na koncu ipak nikako nije, barem ne sladokuscima koji od dobre i nekonvencionalne proze očekuju mnogo, ali su i sami spremni da joj posvete dužan čitalački rad. Quattro stagioni nije, na koncu, knjiga koju će bibliotekarke preporučivati očajnim domaćicama koje bi da se opuste posle kuvanja ručka i herojske borbe sa derladi, ona svakako traži čitaoca koji je usvojio mnoge subverzivne spisateljske strategije XX veka, ali u srži ovog romana, kao i celokupnog, bez izuzetka jedinstvenog dela Slobodana Tišme, nema nikakve "foliraže" i mudobubrežnih trgovačkih radnji za opseniti prostotu; ne, on piše onako kako njegov um radi: na frekvenciji koju nije uvek lako uhvatiti, ali kada se naviknete na nju, shvatićete koliko ste time dobili.
teofil pančić
