Putovanje bez kraja

07.09.09 Koraci

Danica Diković-Ćurguz je književnik kakav može daimponuje svakoj literaturi. Odmerena, darovita i pre-dana struci. Široj čitalačkoj publici je poznata kaoromanopisac, tumač književnosi i prevodilac, a svojevre-meno je uređivala međunarodni časopis Meridijani, teodavno u svemu što radi (a član je i Odbora za međuna-rodnu saradnju u UKS-u), ona uspostavlja relacijumi–svet i iz toga crpi inspiraciju i pronalazi građu zasvoja dela, ne samo za prevode.
U izdanju poznate izdavačke kuće „Filip Višnjić“objavljena je njena nova knjiga, koju je recenzent ĐorđijeVuković odredio kao roman-putopis, a koja je zasnovanana iskustvu neposrednog susreta sa kulturom Istoka,tačnije Pakistana, Avganistana, Indije, Turske i drugihsredina, i na sagledavanju razlika i paralela životaIstoka i Zapada i pokušaja da se između njih uspostaviodređeni zajednički sadržalac, da se ljudi pokažu u svo-joj najdubljoj suštini koja ih čini sličnima bez obzirana civilizacijske norme i razlike koje su najčešće uzroksukobima i ratovima.
Danica Diković-Ćurguz je imala priliku da putuje ida živi u mnogim stranim zemljama u kojima je njensuprug bio diplomatski predstavnik. Radoznalog duha,ona je pomno izučavala kulture tih zemalja i analiziralaokolnosti koje utiču na život i zemlje i pojedinca.Polazište za roman Putovanje bez kraja je nesumnjivopokušaj oslikavanja drugačije koncepcije života, štostalno nameće poređenja sa ovdašnjim prilikama i dubljesagledavanje onoga što je u istorijskom smislu dovelo dotakvih prilika. Osim toga, putovanje je dimamičan pro-ces koji bitno utiče na onoga ko putuje, naročito ako jeotvoren za uticaje, kao što je to slučaj sa junakinjom i na-ratorom Anom. Naime, u putovanju se uspostavlja kreativnarelacija subjekt–objekt: subjekt se otvara i širi svojhorizont primanjem utisaka, saznanja te tako pounutar-njuje sebe, objektom, odnosno svetom. A, u slučaju kada seo tom iskustvu piše, kao što to čini autorka, onda onaispoljava svoju unutrašnjost prenoseći sebe u svet delato jest objektivizujući vlastito iskustvo, umnoženo zaiskustva likova koje je stvorila, a koji su vrlo različitii u nacionalnom, socijanom, intelektualnom i religioz-nom pogledu.
Budući da je njen prethodni roman Sećanje na strah,takođe imao putopisnih elemenata, ali je dominiralaromaneskna forma, u Putovanju bez kraja je primarnijidiskurs vernosti koji karakteriše putopis – ali senjegova (inače otvorena i nestabilna forma) proširujesadržajem koji knjigu čini romanom u pravom smislu tereči (po obuhvatu teme, likovima, poetičkom sloju), takoda se može smatrati romanom lika, romanom enciklope-dijskog tipa, pored ostalog . Ono što ona uspeva da izbeg-ne kao stalnu orednicu putopisnog žanra, jeste didak-tičnost, iako ona sve vreme „poučava“ govoreći onepoznatim kulturama, religijama i ljudima. U svakomslučaju, reč je o maštovitoj knjizi koja se realističkogprosedea drži onoliko koliko je neophodno da bi sečitalac upoznao sa podnebljem, ljudima, istorijom, obi-čajima; ali, autorka uvodi lirske digresije, snove, re-miniscencije i istovremeno stvara metafikcionu prozuu kojoj se razmatra status napisanog , duha kao bitnečovekove odlike. Na planu untrašnje strukture izmeđuova dva dela se uspostavljaju veze, te se uvode likovi izprethodne knjige i njihova sudbina se prelama preko sud-bine pripovednog subjekta, odnosno glavne junakinje Ane.Kada na jednom prijemu, neki skorojevići pokušaju danaprave skandal, oni će pomenuti tasta Aninog suprugaIvana, kao nekoga ko pripada četničkoj porodici, iako izprethodne knjige znamo da je istina dugačija, opisana uodeljku o porodici junakinje Marije čiji je otac poginuopočetkom Drugog svetskog rata kao oficir srpske vojske.Epizoda je unesena kao ilustracija za karijeriste koji sukoristili svaku priliku da se istaknu makar i unegativnom kontekstu.
Roman Putovanje bez kraja je delo guste teksture u kojuulaze činjenice i podaci geografske i istorijske priro-de, stvarne ličnosti (Zulfikar Ali Buto, prof. VladetaJerotić i drugi), žitelji nekadašnje Jugoslavije, diplo-matski predstavnici mnogih zemalja sveta, koje autorka smnogo veštine predstavlja u nekoj od ličnih osobenostikarakterističnih za tu zemlju. U tekstološkom smislu toje jedan bogati intertekst u koji su ušle pojedinosti izviše knjiga, ne samo vezanih za diplomatiju (putopisiCrnjanskog , Andrića, Dučića), već i za filozofiju i reli-giju – što romanu daje mozaičnost i čini ga prijemčivimza čitanje. Autorka je s pravim osećajem za meru unosiladelove koji slikaju gradove, stanovništvo, politikuodređene sredine i lirske meditacije svoje junakinje kojato posmatra. U romanu je ispričana ljubavna priča o jed-nom paru, Nađi (Sarajki) i Hasanu (Pakistancu), iako jeu drugom planu takođe reč o drugačijoj postojanijoj idiskretno iskazanoj ljubavi između Ane i njenog suprugaIvana Ćuka, konzularnog predstavnika naše zemlje uKaračiju koji bodreni tom ljubavlju istrajavaju u novimsredinama, a potom danima putuju do određenih destina-cija, bez predaha i po vrelini koja iznuruje.
Sa puno egzotike, Diković-Ćurguz slika svakodnevicupakistanskog čoveka, posebno žene, njihove živopisnebazare, drugačiju kuhinju i organizaciju porodičnog ži-vota, kreirajući likove koji su upečatljivi bilo po pona-šanju ili filozofiji života. Naročito su inspirativniopisi prijema u konzulatima, etikecija i atmosfera nanjima koja podrazmeva takt i stroga pravila ponašanja.Kroz karakteristične detalje, autorka slika upravo onemomente koji odaju bilo ambicije, bilo ljudske slabosti.Tema zla, nasuprot ljubavi o kojoj je stalno reč, takođese varira na razne načine, a najbolje se predočava kroz po-rodične odnose i političke sukobe, ilustracijom građe-vine Tadž Maha, kojoj su Britanci „iskopali oči“, a očevii sinovi se kao i u zapadnjačkim dinastijama ubijaju zbogprestola. Citirajući pakistanskog pesnika Faraza, kojigovori o ulozi literature u čovekovom životu, navodimosledećemišljenje: „Verujemu humanost .Čovek je istovremenoi Bog i đavo. A ja se borim da okrenem đavola u čoveka:mislim da je najdublji smisao ljudskog postojanja donetisreću drugom čoveku“. No, da bi čovek mogao da usrećidrugog – prvo mora da upozna sebe, svoju duhovnu suštinu,religiju kojoj pripada; i ne samo nju, već i sve druge.Naratorka Ana to čini nastojeći da upozna islam, bu-dizam i dolazi do zaključka da je jedno religija, a drugofilozofija života. Međutim, ona istovremeno nova sazna-nja saobražava dubljem upoznavanju pravoslavlja. Stica-jem okolnosti u Karačiju susreće prof. dr Vladetu Jero-tića, čija su joj učenja o religiji poznata i bliska, štojoj pomaže da s njim uspostavi dijalog koji će joj pomoćiu duhovnom rastu i spoznaji ne samo budizma, kojim seprethodno i sama bavila – već i da hrišćansku religiju,a nadasve hrišćanstvo, sagleda iz drugog ugla.
U stavu da je veoma važno usrećiti druge, prepoznaje-mo autorkin kredo. Naime, literatura i jeste po svojojsuštini relacija, komunikacija, od autora do čitaoca,koji s više ili manje empatije prima humane poruke kojise nude putem dela. Naratorka Ana, je prateći uspone ipadove u životu svojih junaka, uglavnom završavala nji-hove povesti u pozitivnom impulsu prevladavanja sukobai nalaženja snage u bliskosti drage osobe, te je takoprenebregavala objektivne i nepremostive prepreke uvidu porodične tradicije ili političkih barijera.
Pisana bogatim jezikom vrlo obaveštenog intelektu-alca, knjiga Putovanje bez kraja inspirativan je vodičkroz nepoznate predele, političke periode u pominjanimzemljama o kojima govori kao pouzdan svedok, ali i krozupečatljive ljudske sudbine koje utvrđuju u uverenju dasmisao ličnih traganja ima ishodište koje se najčešćenalazi u filozofiji zasnovanoj na veri kao potvrdi du-hovne suštine sveta i čoveka, na istini do koje se dolazirastom, ličnim uvidima i spremnošću na samoposmatra-nje. Danica Diković-Ćurguz to čini sučeljavanjem sakulturama i religijama suprotnim našima. A, kako navo-di ruski mislilac Nikolaj Berđajev, „istina ne pada nanas odozgo kao nekakav sjajan predmet, ona predstavljaisto tako put i život, ona se stiče u duhovnoj borbi, kre-tanju... Ponirem u dubine i zaustavljam se pred tajnomsveta, tajnom svega što postoji. I svaki put sa izuzetnimintenzitetom osećam da postojanje sveta ne može da budesamo sebi dovoljno, da ne može da ne krije za sobom u jošvećoj dubini Tajnu, tajanstveni Smisao. Ta tajna je Bog .Ljudi nisu mogli da izmisle višu reč“.
Slikajući istočnjačke mistike i pokazujući bogotra-žitelje iz drugih religija, kao i one koji to čine u pravo-slavlju, Danica Diković-Ćurguz samo potvrđuje Berđajev-ljevu misao, stvarajaući literaturu koja se prepoznaje kaojedno od povlašćenih mesta u kojima se to može prepo-znati.

Milica Jeftimijević-Lilić