03.12.05 Danas
Private show, Tamara Šuškić
Dok sam, po drugi ili treći put, čitao Private show, nešto sam odlučio. Vreme je da budem malo oštriji. Biće ono, pro et contra.
Private show je druga knjiga pesama Tamare Šuškić (1981) - priznajem, prvu (Slika jedne slagalice - 2001) nisam čitao što je veliki minus. Tamara Šuškić je predstavnik nadolazeće performativne poezije, kao recimo, Anna Jergensdoter u Švedskoj. Koautor je i pesničke škole pri Asocijaciji za žensku inicijativu i jedna od pesnikinja nove generacije i projekta "Diskurzivna tela poezije". To je sasvim OK, mislim, našoj poeziji je neophodna i preko potrebna "promena ritma".
Samo...
Pro: Konzumiram radi užitka u svetu osamljenosti i zagonetne čulnosti ... (str.40) kaže Šuškićeva na jednom mestu. Tamara, pre svega, govori u svoje ime, privatno, nema tu ono, mi smo ovakvi, pa dokle smo stigli, šta će biti sa nama, znate na šta mislim. Kao da kaže - evo, ovo sam ja, samosvojna i poludivlja, neko će reći bizarna i nadmena, ali briga me, to sam ja. A nasuprot nje stoji on, u stvari, ti sa velikim T. Private show je monolog Jedne za Jednog, da, tako bih rekao.
Upoznaj me da bi me upoznao.
Njen svet je ženski svet, ali s onu stranu ogledala.
A iza tog ogledala, neki jeftini pianino, trepavice, romboidi, malina koja je crvena a nije malina, nečija umrljana stopala, vruće pecivo i butine.
... Ja te udišem kroz flamingose svojih nozdrva ... šta reći, čudesan svet Ameli, mislim, Tamare Šuškić.
Contra: Bilo bi besmisleno i krajnje kritičarski, ma megaidiotski, reći, da je Tamarina poezija loša, to nikako (!). Ono što meni kao čitaocu (kao čitaocu a ne kao književnom zakeralu, ja zakeralo!?) smeta jeste utisak koji je knjiga ostavila nakon čitanja.
Utisak polurazumevanja. Par puta je bilo ono, ma šta je sad ovo, na šta je mislila...
Jeste, neke pesme su nečitljive. Nesvezana konstrukcija stiha, u prevodu, razumem potrebu da se oneobiči metafora, reč, ili jezik, ali zašto po svaku cenu. Recimo, pesma "Analisi hipotesi" (str. 62), ili "déjŕ vu koreografije" (str.29) sa svojim - ko razume shvatiće - stihom ... Dvodimenzionalna sreća filtrirana kroz četvrtu dimenziju ... ali ko zna, možda je to Tamarina igra na rubu invencije. Možda se samo kocka, možda će ipak, preći Rubikon.
On the end.
I nemojte da nas lažu, pesma se piše da bi bila zapisana i pročitana. Ovonedeljni pozdrav - čitalac je uvek u pravu!
Marko Krstić
