Priručnik za zločin

11.10.08 Danas

Autor: Vladimir Arsenić
Uvek je zanimljivo videti kako se razvija veza između autora koji živi u raseljenju i njegovih/njenih čitalaca koji se nalaze u matici.
S jedne strane, pisac prirodom svog izgnanstva oseća sve manje dodirnih tačaka sa ljudima kojima se obraća, a s druge strane postoji neprestana potreba za pisanjem i obraćanjem upravo toj publici za koju je vezan jezikom. Naravno, može se razviti teorija da je svaki pisac, bez obzira na grad u kome stoluje, budući zarobljenik svog umetničkog sredstva, suštinski večiti izgnanik i da se ni ne može biti pisac ako se ne čovek ne odluči na određenu vrstu izgnanstva, bilo stvarnog ili unutrašnjeg, jer pisanje podrazumeva neku vrstu otuđenja, izopštavanja, u cilju lakšeg prilaženja onome kome se obraća ili da bi se iz drugačijeg ugla saopštilo i uopštilo ono o čemu se govori.
Udvostručena udaljenost Ivančice Đerić od publike kojoj se direktno obraća, time što izdaje za beogradsku izdavačku kuću, paradoksalno daruje joj povećanu mogućnost manipulacije književnim sadržajem i ne tera je da upotrebljava prevelike reči, već da se, pre svega, svojim suverenim autorskim stavom i, da tako kažem, uzvišenom rezignacijom, nametne čitaocima u svojoj izabranoj jezičkoj domovini. U svom novom romanu Priručnik za zločin ova Kanađanka rođena u Sisku, odrasla u Prijedoru, a školovana u Zagrebu, uspeva da kroz poigravanje sa kriminalističkim žanrom progovori o temama koje je opsesivno opsedaju i koje su već dotaknute u njenom prethodnom romanu Bosanci trče počasni krug. Ipak, radi se o mnogo boljem i složenijem romanu.
Pripovedajući potresnu balkansku porodičnu priču, kroz perspektivu uspešne spisateljice krimi romana, Đerićeva uspeva da ispriča univerzalnu priču o ljudima i zločinu, ali i da na surov i inteligentan način osvetli poslednju dekadu dvadesetog stoleća na Balkanu, čiji će se uticaj osećati još dugo vremena. Pažljivo gradeći kriminalistički zaplet (koji ostaje najslabija tačka u romanu), spisateljica je uspela da različite zločine nad dve žene, izvršene u različitim vremenima i na drugačijim podnebljima, uznese na viši nivo i od njih napravi sjajnu metaforu društva iz kojeg potiče i kojeg se, kao i prašine, nikako ne može otarasiti. Međutim, to nije sve, jer ova metafora funkcioniše i na opšte ljudskom – egzistencijalnom planu. Ježurka Ježić zauvek već luta i neće nigde naći mira, bez obzira na to što su zločinci raskrinkani, osveta izvršena i pravda zadovoljena. Pomenuti Ćopićevi stihovi kojima se roman završava, označavaju upravo tu suštinsku nemogućnost završetka, njegovo večito odlaganje, odnosno onaj poznati jaz i rascep u egzistenciji koji ne dozvoljava glavnoj junakinji/naratorki zaokruživanje priče. Može se pomisliti da je ono što je parališe i sputava, pored ubistva starije sestre, koja je nađena silovana i zadavljena u svojoj devetoj godini i čiju ulogu od tada naratorka preuzima, i činjenica da potiče sa Balkana, iz silovane zemlje, ali mislim da je Đerićeva želela da stvari podigne na još opštiji nivo, s obzirom na to da su u romanu stalno prisutna uparivanja po suprotnosti hronotopa, likova i situacija, koja se tokom narativa razrešavaju da bismo otkrili njihov privid. Tako, na primer, par gradić na Balkanu – Vankuver tokom romana počinje polako da gubi na oštrini svoje osnovne suprotstavljenosti i gotovo neosetno se pretvara u par srodnosti, ako se već u potpunosti ne poistovećuje. Ista stvar se dešava i sa suprotnošću između oca i trgovca knjigama, koji se na kraju romana na paradoksalan način izjednačavaju. U slučaju naratorke i njene dve sestre – jedne ubijene i jedne polusestre – stvari su još komplikovanije. Ova lukava igra stapanja suprotnosti ne govori samo o sazrevanju glavne junakinje, već o conditione humaine, o činjenici da smo svi sve više androidi – bezosećajni, tupi i suštinski ispražnjeni.
Priručnik za zločin je transcedentirao svoje žanrovsko određenje istovremeno učinivši mnogo više od toga. Podižući značenjsku slojevitost na neočekivane visine, Ivančica Đerić se ovim romanom nametnula kao veoma važna figura na sumornom nebu ovdašnje proze. Pred Sajam knjiga koji nas uskoro očekuje ovo bi moglo da bude pokazivanje zuba od strane manjih izdavača i znak da su njihovi trkači, na sreću, veoma daleko od poslednjeg kruga.