Priručnik za čekanje

14.04.19

Znate, kad neki mlad kvalitetan čovek ode iz zemlje, to je kao da mi neko lupi šamar. Ali ne mogu da nekom to zamerim jer sam i ja sam otišao, kaže Ivan Ergić, za “Blic”.
Pesnik i bivši fudbaler, reprezentativac Ivan Ergić, objavio je zbirku poezije „Priručnik za čekanje” (Kontrast) koju je predstavio pred mnogobrojnom zainteresovanom publikom i prijateljima u beogradskom Kulturnom centru Grad. Ova zbirka je nastajala poslednjih nekoliko godina u različitim raspoloženjima i zbog toga, kako navodi autor, svaka pesma nosi svoju atmosferu.
- Sve što mi se dešavalo, to sam beležio, poslednjih pet, šest godina. Bio je, slobodno mogu da kažem, i jedan teži period mog života iako je to mit da samo neko ko prolazi kroz traume i iskušenja može da piše poeziju. Uopšte se ne slažem s tim, ali eto meni se tako desilo. Naravno da je tu bilo oscilacija, bilo je perioda radosti i tuge, tako da mislim da se to i oseti - navodi Ivan Ergić.
On je inače objavio prvi knjigu poezije sam, gerilski, bez izdavača, i to je prošlo prilično nezapaženo u širim krugovima. Zato je ovo možda i pravi prvenac iza koga stoji izdavačka kuća.
- Ovo je ono što mi je falilo u prvoj zbirci, da neko urednički prođe kroz nju i da dobije neko fino brušenje. Pisanje poezije jeste sa strane pisca stvar unutrašnje potrebe, iako to zvuči kao opšte mesto, a stvar izdavača je stvar entuzijazma i meni je žao što to ne rade i veći izdavači. Danas to rade ljudi zato što stvarno vole poeziju, kao u izdavaštvu „Kontrasta”, misle da je ona relevantna i nešto što donekle jeste deo našeg kulturno-istorijskog nasleđa. Mi se stalno hvalimo da imamo velike pesnike, a kad vidimo kako nam poezija tavori, onda treba da se zapitamo... ali tako je sa čitavom kulturom - navodi Ergić.
Govoreći o počecima svog pisanja i zaljubljivanju u književnost, kaže da je jedino želeo da izbegne da imitira nekog.
- Ne mogu sada da detektujem kada sam tačno počeo da pišem, ali naravno to je krenulo od onih školskih takmičenja, tako da sam oduvek imao sklonost prema pisanju. Kada je o uticajima reč, mislim da neko ko piše poeziju ili se bavi književnošću ne može to dobro da radi ako ne čita, tako da sam ja u jednom periodu svog života mnogo čitao, sada nažalost to činim mnogo manje. Mislim da je najgore što može da se desi piscu, pesniku - da piše imitatorsku poeziju i nadam se da sam to izbegao, ali uticaji su svakako tu. To je neki podsvesni proces - objašnjava on.
Ergić je poznat i kao autor brojnih kolumni, koji ume precizno da secira savremeno društvo, a najveći problem danas vidi u otuđenosti.
- Sve je manje poverenja i solidarnosti među ljudima, a sve je više otuđenosti. To je ono što književnost i poezija najbolje pokazuju. Postoji taj konglomerat koji je ne samo racio, nego postoje i osećanja koja mogu isto da se obuhvate, kako se prosečan čovek oseća u današnjem svetu. I moj „Priručnik za čekanje” ima malo neku godoovsku simboliku jer mi jesmo neko čekalačko društvo, a ne znamo ni sami šta čekamo. Verovatno se i u mojoj poeziji oseti taj neki egzistencijalistički momenat. Sve je to negde povezano i oseti se neka dezorijentisanost čak i kod ljudi koji su donekle bili uspešni i mogli sebi da priušte neku egzistenciju, ali i dalje im nešto fali. Znate, kad neki mlad kvalitetan čovek ode iz zemlje, to je kao da mi neko lupi šamar. Ali ne mogu da nekome to zamerim jer sam i ja sam otišao. Ipak, čini mi se da su nekada mladi odlazili zbog siromaštva, a sada odlaze zbog neke duhovne bede koja vlada i u tome je razlika - ističe Ivan Ergić.
Njegov život od pohađanja škole u malom mestu kod Šibenika u kojoj su bila samo tri đaka, preko uspešne fudbalerske karijere u inostranstvu i igranja za reprezentaciju Srbije i Crne Gore (2006), do objavljivanja zbirke poezije mnogima bi delovao kao filmska priča.
- Nisam ja tu neki iznimak kada su fudbaleri u pitanju. Svi smo mi krenuli iz tih nekih manjih sredina, svi smo bili deo društvenog sloja koji je bio defavorizovan i onda smo uspeli da se izborimo za nešto. Mislim da je sama ta predispozicija da nemaš ništa dovela do toga da je motivacija veća nego kod nekih drugih profesija, tako da je je ta moja priča čak i tipična. Nije neka prevelika egzotika. Na Zapadu je recimo to zanimljivo, a kod nas je svaka druga priča takva... izbeglištvo, siromaštvo, odlazak iz zemlje. Tako da ne vidim tu ništa posebno - priča bivši fudbaler, danas pisac.
Ipak, kada se osvrne iza sebe, kaže da je zadovoljan svim životnim fazama.
- Zadovoljan sam što sam živ i zdrav, uprkos svemu, imam dovoljno prijatelja, dovoljno ljubavi u životu. Ali naravno da bih voleo da naše čitavo društvo izgleda malo drugačije i to je nešto od čega ne možeš da se izoluješ. Znam kako moji prijatelji žive i to doživljavam neposredno, sve to proživljavam s njima - priznaje pomalo setno Ivan Ergić.