Luis Sepulveda je rođen u Čileu, 1949 godine. Još u ranoj mladosti odlučuje da se upusti u najneobičnija i najuzbudljivija putovanja po svetu. Od Ognjene zemlje do Osla, od Od Barcelone do Kita, od amazonskih prašuma do pustinja u Sahari, prošpartao je gotovo svim mogućim teritorijama naše planete. Takođe je platio visoku cenu svojih snova i utopija , kako u Pinočeovim zatvorima tako i na brodovima Greenpeace-a. Svoju prvu knjigu objavio je u dvadesetoj godini. Dobio je mnoga priznanja među kojima i nagradu Gabrijela Mistral za poeziju 1976. i Romulo Galjegos za roman 1978. godine. Njegov Starac koji je čitao ljubavne romane postao je jedna od najprevođenijih i najčitanijih knjiga napisanih na španskom jeziku. Svet na kraju sveta dobio je Prvu nagradu za kratki roman "Huan Cabas" u Alikanteu i objavljen je na svim svetskim jezicima.
01.01.00
Blic
08.05.2000.
I Luis Sepulveda je morao, poput mnogih pisaca koji su se protivili režimu, da napusti zemlju i započne svoje dugo lutanje po svetu
Retka sam životinja u gomili pisaca
Poput mnogih savremenih osvešćenih pisaca koji se nisu politički ili nekako drugačije složili sa režimom u svojim zemljama, i Luis Sepulveda je morao da napusti zemlju i započne svoje dugo lutanje po svetu. Jer kad god se učini piscu da se negde skrasio, da se u nekoj zemlji može lepo pisati o onome što je proživljeno u sopstvenoj, obmana brzo pada i put u nepoznato se mora nastaviti... sve dok se ne stigne na mesto sa koga se i pošlo. Pisati se može na različitim jezicima, ali misliti samo na sopstvenom. Ovaj crnoputi Čileanac je nakon državnog udara u Čileu putovao i radio mnogo u Brazilu, Urugvaju, Paragvaju i Peruu. Obišao je svet kao deo ekipe Grinpisa. Ipak, najlepše i najzaljubljenije je pisao o sopstvenoj zemlji. "Južnjačka zima mi je pružala jednu noć, neuporedivu ni sa čim na svetu. Hiljade zvezda je izgledalo da mi je na dohvat ruke a pogled na Južnjački krst (Croce del Sud) koji je označavao polarne granice ispunio me je nepoznatom snagom i sigurnošću. Konačno sam i ja osećao da pripadam ovom mestu..."
Zašto Vaša zemlja tako daleko od Evrope, odašilje oduvek jedan poseban šarm, neku vrstu zova koji pobuđuje maštu? Da li se po Vašem mišljenju radi samo o turističkoj atrakciji i modi ili pak o nečemu drugom?
Ne znam tačan odgovor na to pitanje i ne znam da li je to tako. Možda sve zavisi od činjenice da danas svet putuje mnogo više nego nekada i veruje da otkriva stvari koje su oduvek postojale. Ali bi takođe moglo da se radi o nekoj vrsti aktuelnosti u smislu dešavanja, možda izranjanje na površinu nametnutih tišina...
Da li aktuelnost i intrigantnost o kojoj govorite može biti pothranjena čileanskom kulturom kojoj ste Vi zdušno dali doprinos šireći je po Evropi, svojim knjigama i podstičući druge pisce Vašeg porekla kao npr. Franciska Koloana da istraju u tome?
Realno govoreći, čini mi se da prisustvujemo jednom velikom trenutku opšte zainteresovanosti za čileansku kulturu, ali bi se to isto moglo reći i za našu muziku, slikarstvo. Prema tome, mislim da se radi o jednoj drugoj aktuelnosti...
Aludirate li to na slučaj Pinočea? Šta mislite o tom uzburkanom zalasku starog diktatora?
Ako se zaista loše oseća u glavi, očekujem da se povuče i umre u tišini. Ali nisam baš potpuno siguran da se radi o tome. Verujem da Pinoče želi da se vrati u Čile da bi nastavio svoju političku aktivnost i da mirno zauzme svoje mesto doživotnog senatora.
Kada smo već započeli razgovor o politici, šta mislite o poslednjim izborima koji su doveli na vlast Monedu, predsednika levice?
Čile današnjice je onaj Čile koji je dao 47 posto glasova kandidatu desnice i to treba da nas brine. Kada vidim takve stvari, mislim da postoji jedan Čile koji ja mogu samo u mislima ponovo da izgradim, jedna zemlja koja je nekada postojala sa društvom koje je uspevalo da vodi dijalog i koje je među svojim osnovnim principima imalo solidarnost i poštovanje. Danas mi se, međutim, čini da dominira jedno društvo neoliberalista koje podstiče socijalne podele i podvlači razliku između prebogatih i presiromašnih.
Da li zbog toga ostajete tako daleko od Čilea uprkos nostalgiji?
Verovatno da je tako, iako u Španiji gde sada boravim, živim dobro.
Rekli ste takođe da Gijon, mesto gde živite i njegovi stanovnici imaju mnogo toga zajedničkog sa Čileom i Čileancima: odlučnost, snagu, ljubav prema moru...
Svakako. Verovatno nisam izabrao nasumice ovaj ćošak Španije. Istina je da mi s vremena na vreme nedostaju ljudi u Čileu, baš oni koje srećem kada odem tamo što činim jednom u dve godine. Čile je sa druge strane jedna predivna zemlja zbog svoje prirode koju karakterišu duboki kontrasti čineći je pri tom jedinstvenom u tolikoj meri da pobuđuje interese koji ne mogu biti samo turistički. Čile se može voleti i zbog mnogo čega drugog...
Vi jeste pisac u egzilu, ali da se pozabavim malo Vašim pisanjem. Gde nalazite inspiraciju za svoje romane?
Savremena tema je lajtmotiv, ona je koren iz kojeg se razvijaju moje priče da bi se potom preobrazile u romane. Uvek imam savremeni pogled na stvari, aktuelan pogled na književnost, pre svega. Usled toga pišem priče o današnjosti, za svet današnjosti, da bi ga sagledali i uočili realnost koja danas postoji; i to sve uz likove koji su od krvi i mesa, tj. aktuelni.
Vi i Vaša angažovanost...
Pišem romane, tekstove za pozorište, takođe sam i novinar. Gajim jedan neobično rigorozan moralni stav u pogledu života i rigorozan estetički stav u pogledu umetnosti i književnosti. Moj zadatak je u kombinovanju ovih dveju stvari i u nalaženju pravog odnosa među njima. To mi daje neviđeno veliko zadovoljstvo budući da moji čitaoci nisu samo zainteresovani za anegdotski deo mojih priča već i za ideje koje stoje iza toga. Mogu da kažem bez ikakve arogancije da veliki deo mojih čitalaca deli potpuno ideje koje izražavam u mojim knjigama, deli uznemirenost koje iskazujem i pokušava da dođe do istih zaključaka da bi razumeli problematiku koju izlažem u mojim delima.
Veoma sam sretan što sam zadobio poverenje svojih čitalaca koji su videli kako odgovara pisac čoveku u svakodnevnom životu kao građanin ovog sveta. Sve ovo ne bi trebalo da izgleda vanredno, ali ne ponašaju se danas baš svi pisci moralno, a ja ispadam kao neka retka životinja u velikoj gomili pisaca.
VESNA ANDREJEVIĆ
