Pred ogledalom

22. XI1913. Petrograd
Dragi Kostik, zašto niste ovde? Tako mi je teško na duši. Zašto živim? Iz radoznalosti? Suviše mi je jasna neusmerenost sopstvenog delanja da bih mogla da izbegnem to pitanje. Eto zašto se moja misao sve češće zaustavlja na Vama. Verujem da Vi živite svesno, osmišljeno, da prezirete sitne ciljeve i ne tražite, kao ja, opravdanje. Da li to znači da ste vi našli sebe? Ili ? niste ni tražili? Ali može li čovek sebe naći bez traženja i, prema tome, bez učešća srca? Moje pismo će Vam sigurno izgledati smešno. Toliko se plašim toga da sam već bila spremna da ga pocepam, ali vidite - opet slabost. Nisam ga pocepala.
Veoma pažljivo pratim proces Bejlisu. Kod nas na fakultetu su svi uzbuđeni. Imam mnogo poznanika među studentima Pravnog fakulteta; tamo se povodom tog procesa vode beskonačni protivrečni razgovori.
Kada biste znali, Kostik, kako Vas čekam.
Oko. mene nema nikog ko bi mi pomogao da razbijem sumnju. Jedini čovek kome smem da priznam, ma koliko to bilo teško, svoju nesamostalnost - to ste Vi. Stvarno, čini mi se da bih dala nekoliko godina života samo da porazI govaram c Vama. Godinu za sat! Da što pre dođe Božić! IJedino mi je žao što ćete tako malo biti u Petrogradu. I Zašto odvajate toliko vremena za Moskvu? Pa tamo ste već bili! Gde mislite da odsednete? Ako hoćete u hotelu, onda vam je bolje da uzmete sobu za nedelju dana. Tako je jeftinije.