01.01.00
Politika
09.11.2002.
Podsećanja
Letopisac i vizionar
Dušan Kostić prevashodno je pesnik nadahnuća, pesnik koji treptaje i promene u svetu brzo prima i prevodi u jezik
Prošlo je pola decenije kako je Dušan Kostić promenio svet a pričini se da, koliko juče, njegova krupna figura sporim, no odmerenim i postojanim korakom, promiče hercegnovskim ulicama kao što je nekada, istina povremeno, Beogradom promicala. Tu varku ne stvara samo vreme već i sve ono što je Dušan Kostić bio ili je svojim delom učinio kako bi se vremenske razlike ukinule a on u sećanju trajno živeo. Upečatljivost njegove fizičke ali i književne pojave još za života su ga činile uočljivijim i od drugih različitim. Dušan Kostić je ostavio dovoljno književnih i ljudskih razloga da ga ne zaboravimo. Pa, ipak, izvestan nemar prema vrednostima koje imamo dotiče se i njega, kao i tolikih drugih.
Prevashodno liričar, pesnik tananih treptaja i setne melodije, Kostić je, pored ostalog, i autor romana za decu i odrasle, izvanredan putopisac a njegove reportaže (svojevremeno objavljivane na stranicama "Politike"), i danas su zanimljivo i čitljivo štivo. No, Kostić se najautentičnije i najtrajnije ostvario u poeziji, a sklonost ka lirskom govoru i slici prepoznatljiva je i u njegovim proznim delima. Ta je sklonost odavala pesnika i onda kada je pokušavao da iskorači iz pesnikovog govora i ozračja - ostvarujući se u prozi, recimo.
Tragovi vremena
Doba u kome je Dušan Kostić poživeo obeležili su ratovi, lomovi i previranja dovoljni i za nekoliko vekova, pa ni on, kao ni njegova poezija, nisu mogli ostati po strani. Retkost je da se u jednom prevashodno lirskom pesničkom opusu mogu prepoznati toliki tragovi vremena kao što je to kod Kostića slučaj. Sluteći pesničkim instinktom potrebe duše čovekove (lako ranjive i uvek ugrožene), Kostićeva je lirika ne samo svedočila o vremenu preobražaja, već se i sama preobražavala. Od sleđene visine Visitora, do toplog podneblja juga, preko pitome zavičajne Metohije i zagonetnog Polimlja, u zadivljujuće visoko podignutom luku i širokom rasponu ostvareno je Kostićevo pevanje. Iznevereni ideali mladosti, ruženje i rušenje ljudskosti, nove seobe, novi Čarnojevići i beskonačne raspre i deobe, našli su u Kostićevoj duši bolna odjeka a u stihovima značajno mesto.
Poslednja faza njegovog pevanja je odvažno sučeljavanje sa zabludama i zanosima mladosti, ali bez ruženja i rušenja već u kritičkom preispitivanju na jednoj, i sa žalom za žrtve, na drugoj strani.
Opori i kritički intonirani tonovi nisu sasvim potisnuli neuništivu potrebu za harmonijom, čežnjom, lepotom i skladom, pa su i ovi Kostićevi stihovi, pomalo natopljeni setom, obavijeni snom i utopijom. Stoga je onom elegičnom tonu, onom kazivanju balade mene kraj mostova u pesmama nastajalim u poslednjoj deceniji prošlog veka i poslednjim godinama Kostićevog ovozemaljskog bivstvovanja sada pridružen i kritički govor proistekao iz nesumnjivo ogromnog životnog i književnog iskustva.
Slika vremena
Pevajući o novim Čarnojevićima, a saučestvujući u njihovoj tuzi razbaštinjenja, Kostić se, po svojoj prirodi i pesničkom opredeljenju, još jednom okrenuo neposrednoj stvarnosti i o njoj progovorio, iako lirskim glasom, dokumentarno i uverljivo. Njegova posthumno objavljena knjiga pesama naslovljena je "Kako će se ovo zvati" i ona je svedočanstvo o duhovnoj nesmirenosti pesnikovoj, o njegovoj borbi do zadnjeg životnog atoma. Pesme sabrane u ovu Kostićevu zbirku svedoče sa koliko je duševnih patnji i potresa proživljavao rušenje zajedničkog doma u koji je ugradio ideal svoje mladosti. Pedantni priređivač ove knjige Velizar Bošković dao je uz svaku pesmu relevantna i, za razumevanje njihovo nužna objašnjenja, a sâm pesnik ih je, svakako s razlogom, datirao. No, i da nema tih podataka po njihovom sadržaju, motivsko-tematskom i izražajnom registru, po fakturi stiha i ubrzanom, skoro telegrafskom registrovanju događaja i njihovih odjeka u d uši pesnikovoj, svaka od njih se može nepogrešivo kako vremenski tako i prostorno situirati.
Tako se u obzorju ove lirike našlo i nastupajuće doba i, kao svojevrstan pesnički predosećaj, njegova nimalo lepa slika. Pesnik sada nije samo lirski hroničar svoga doba već i vizionar. Dušan Kostić je, pre svega, pesnik nadahnuća, pesnik koji treptaje i promene u svetu brzo prima a lako i jednostavno prevodi u jezik, slike i melodiju lirske pesme.
I onda kad je pevao opora i gorka saznanja, i kad se smelo susretao sa rušenjem mladalačkih ideala i zanosa, Kostićev stih nije jedak. Osenčen blagom setom, pomiren sa, kako bi se reklo grkijem životom, on na čitaoca deluje pomalo umirujuće i toplo.
Raskošne boje juga, pitomina Polimlja ili Metohije, i sleđene visine Visitora nisu samo omeđenja i geografski određeni prostor, već su srećno odabrani imenitelji prirode i osobenosti ovog pevanja.
Dragomir BRAJKOVIĆ
