Povratak ratnika

27.06.05

Autorka romana "Ne moraš da živiš ovde" i "Povratak kući", Nataša Radojčić Kejn, Njujorčanka rođena u Beogradu, boravila je nedavno u Rimu, na jednom od najvećih literarinih skupova u svetu - Festivalu u baziliki Masenzio. Spisateljica, poznatija u svetu, nego u svojoj domovini, odazvala se molbi Danasa i poslala nam svoje "beleške" odande.
Kad god se pojavim na nekom svetskom festivalu, novinari me pitaju zašto pišem na engleskom jeziku. Svaki put se nasmejem pomalo setno, pomalo diplomatski i uvek isto odgovorim: "Da ne pišem na engleskom, gospodo novinari, ne bih nikada pred vama ni bila. Vi ste nas zaboravili".
Tako je u Rimu počela moja konferencija za medije sa uglednim italijanskim novinarima, povodom gostovanja na Festivalu u baziliki Masenzio, najvećem literarnom festivalu na svetu. Uz muzičku pratnju maestra Salvatorea Bonafedea koji je na klaviru svirao malo Majlsa Dejvisa, malo Badija Gaja, ja sam čitala odlomak iz svoje nove knjige pred skoro tri hiljade ljudi. Tokom Festivala, pored mene, gostovali su i Salman Ruždi, Majkl Faber, Hitomi Kanehara i drugi poznati svetski pisci - tek da se zna o kakvom je mestu reč.
Malo, malo pa idem u prelepi, lenji Rim. Iz nekih sumanutih razloga, moje su knjige hit u Italiji, moje priče objavljuju u novinama, a velikodušni Italijani me stalno zovu da držim predavanja. Pošto mi je lepo, ja uvek odem. Dobro vino, dobra klopa, a i zaradi se.
Ovoga put u Rim nisam stigla iz Njujorka, u kome živim, nego iz sunčanog, prolećem očišćenog Beograda. Prvi put je beg iz pečalbe bio dovoljno dug toliko da sam imala vremena da zgubidanim po kafićima, da sedim i satima pričam sa društvom iz detinjstva i da se ponovo zaljubim u svoj maternji jezik. Više od 15 godina u Beograd dolazim uglavnom poslovno, na proputovanju u neku drugu zemlju. Na brzaka vidim braću i tetke, nekoliko puta se pošteno najedem, naspavam i trčećim korakom se vraćam u njujoršku centrifugu. U Njujorku živim skoro duže nego što sam živela u Beogradu i, da budem sasvim iskrena, pišem na engleskom zato što sam tamo išla u školu i zato što su me neke mračne godine u našoj zemlji odvojile od našeg jezika.
Ne brinite, ovo nije srceparajuća tema, nisam ja nostalgično kukala Italijanima, nego sam nasmejano objasnila italijanskim novinarima, kojih je bilo četrdesetak, da ovo nije priča imigrantkinje koja nije našla sreću u belom svetu, nego priča jedne klasične, neopterećene Njujorčanke koja se neočekivano ponovo zaljubila u Beograd i svoj maternji jezik. Pokušavajući da im objasnim razliku između dva jezika, sirote Italijane sam prepala idejom o onolikim padežima, kojih imamo čak za jedan više od Rusa (kojih se oni sve više plaše, jer se Rusima osladila blaga italijanska klima, a njihovu invaziju može zaustaviti samo neki novi diktator, a ne veseli Italijani).
"Ma, vi ste samo skromni", rukom je odmahnula Livija Manera, urednik kulturne rubrike u Korriere Della Sera. "Meni se čini da je možda samo vas vredelo prevoditi, a ne zato što ste pisali na engleskom jeziku", dodala je. Ona je te večeri u svojoj kući pravila prijem u moju čast, a i bez toga mi je vrlo simpatična, pa sam joj odgovorila pristojno, kratko i pomalo citirajući mog dragog Džordža Orvela: "Svi su pisci ego-manijaci i svaki o sebi ima jako visoko mišljenje i misli da baš on ili ona ima nešto važno da kaže. Takva sam i ja. Ali, verujte mi kad kažem da ima onih koji su isto toliko dobri. Dođite, pa vidite". "Dobro - obećala je gospođa Manera - doći ćemo". "Važi - rekla sam ja - Vidimo se na Beogradskom sajmu u oktobru".
Konačno, na pitanje - "Na čemu ćete sledećem da radite?", odgovorila sam - "Na knjizi na srpskom".

28.10.04

U središtu romana Nataše Radojčić „Povratak ratnika” („Homecoming”), koji je objavila „Knjiga komerc” iz Beograda, nalazi se junak, koji se posle ranjavanja u bosanskom ratu vraća kući i, shvativši koliko se njegov rodni kraj izmenio od početka borbi, pokušava da dozove delove svog prošlog i izgubljenog života.

Neobična je činjenica da je knjiga ovakvog sadržaja nastajala daleko od ratnog grotla, u Njujorku, na Menhetnu, gde je Nataša Radojčić, naročito pogođena bombardovanjem Beograda 1999. godine, osećala odjeke rata, o kojima govori i njen roman. Knjiga je napisana na engleskom jeziku, u stilu Hemingvejevog romana „Sunce se ponovo rađa”, a objavio ju je američki izdavač „Four Walls Eight Windows Press”, da bi je zatim otkupila „Random House”, jedna od najvećih izdavačkih kuća u svetu. Knjiga „Homecoming” objavljena je u Kanadi, Holandiji, Belgiji, Francuskoj, a uskoro izlazi u Danskoj, Švedskoj, Nemačkoj i Finskoj.

Inače, za ovaj roman Nataša Radojčić je prvo u Americi nominovana za najbolji rad od strane Kolumbija univerziteta, gde je završila englesku književnost i postdiplomske studije, a u junu je u Torinu dobila nagradu „Grinzane Cavour”, što je italijanski pandan Pulicerove nagrade. Književnicu je u Beogradu pratio poštovalac njene reči, italijanski grof Đelasio Gaetani D Aragona Lovateli.

- Videla sam u svesti put pored šljivika mog dede i kuću u kojoj je rođena moja majka, u Bosni. To je put kojim ide glavni junak mog romana Halid, preživljavajući dramu povratka u rodni kraj, kojeg više i nema, jer se promenio munjevitom brzinom. Pri tom on shvata da više ne poznaje mesto svog rođenja i da sebe vidi kao turistu, u najgorem smislu te reči. I ja sam osećala sličnu dramu, uzeli su mi zemlju, jezik i zapušili mi usta, što mi je, kao piscu bio samo motiv da se izrazim - kaže Nataša Radojčić.

Na pitanje kako posmatra poslednje ratove na tlu bivše Jugoslavije, naša sagovornica kaže:

- Svaki rat odlikuju katastrofe, koja nikada ne bi smele da se ponove, tako da zastupam onu vrstu aktivnog pacifizma . Ne družim se sa onima koji uopšte mogu da odobre rat, i u Americi sam nailazila na čitaoce koji su pokazali saosećanje za sadržaj mog romana.

Drugu knjigu Nataše Radojčić „Adresa nepoznata”, koja je trenutno pravi hit u Italiji, i koju je na Beogradskom sajmu knjiga predstavio Italijanski kulturni centar, objavio je „Random House”, a prava su otkupljena za sve zemlje u kojima je objavljen i njen prvi roman.Priča je to o neobuzdanoj mladosti jedne naše devojčice, a treća knjiga, koju je upravo završila, ima odlike utopije i zove se „Sanjarenje o Misisipiju”.

- Sada radim foto-esej za „Njujork tajms”, o Lepenskom viru i Kalemegdanu, gde ću da predstavim znamenitosti naše zemlje, a fotografije za priloge radiće Nensi Sisl, dobitnica Pulicerove nagrade za radove o 11. septembru, rekla je Nataša Radojčić, koja se bavi i filmom. Trenutno u okviru nezavisne njujorške produkcije počinje snimanje filma „Nemoj ovo da probaš kod kuće”, prema njenom scenariju.

M. Vulićević

16.07.04

Nagrada u Italiji za roman o povratku ratnika po završetku rata u Bosni. U Americi sam naučila da ne preterujem
Beograđanka Nataša Radojčić pre mesec dana primila je Grinzane Cavour, prestižnu italijansku književnu nagradu, za knjigu "Homecoming" (Povratak), koju je napisala na engleskom. Stajala je rame uz rame sa Mariom Vargasom Ljosom i Peterom Esterhazijem. Nataša je početkom devedesetih napustila studije na FDU i otišla za Ameriku.

Na Njujorškom univeriztetu je diplomirala englesku književnost, postdiplomske na Kolumbija univerzitetu. Knjiga o Halidu, vojniku koji se po završetku rata u Bosni vraća u svoj grad, nominovana je i za najbolji roman mladog pisca u Americi, a pre 15 dana objavljen je i srpski prevod (Knjiga komerc).

Izdavači, kritičari i čitaoci u Americi vašu prozu su upoređivali sa Hemingvejom, Kosinskim, Markesom. Da li mislite da su Vas precizno pročitali?
- To što drugi kažu o meni je njihovo mišljenje, a malo su to, naravno, i komplimenti. Bilo bi neukusno i neskromno (a to su osobine koje ja ne smatram pozitivnim) da se slažem sa nečijim mišljenjem da pišem kao Hemingvej, Kosinski ili Markes. Pa, ko normalan ima tako visoko mišljenje o sebi ili, ne daj Bože, ko to ne smatra komplimentom?

Priča u romanu odvija se posle rata. Da li se pruža mogućnost oproštaja i iskupljenja ili je bolest nepopravljiva?
- Nema toga što se ne može oprostiti ako se, naravno, hoće i ako okruženje dozvoli da ideja "opraštanja" postoji.

Kakve rane muče glavnog junaka Halida?
- Nepremostive. On se vraća kući posle rata, pun para koje je stekao na način koji sebi ne može da oprosti.

Čini se kao da je roman Vaš "obračun" sa zlom koji se dogodio u bivšoj Jugoslaviji?
- Jeste. To ste lepo sročili. Nije mi takva rečenica pala na pamet. Da, moj roman je bio jedino "oružje" koje sam imala da se "obračunam" sa užasima i nepravdama rata.

Negde spominjete da ste jednog dana, za vreme bombardovanja Srbije 1999, prestali da pišete neku "smešnu" priču o ljubavi i krenuli sa ovim romanom? Ima li mesta, posle rata i zločina, za priče o ljubavi?
- Naravno da ima. Moja treća knjiga (nju sam tek počela) vrlo je pozitivna i puna nade. I ja se "nadam" se da ću je završiti.

Šta ste poneli kao mentalni "prtljag" iz Beograda, a u čemu Vas je promenila Amerika?
- Mislim da sam u Americi naučila da ne preterujem. Mada je to, naravno, moglo da se desi i u Beogradu sa sazrevanjem. Ja sam, igrom slučaja, godine sazrevanja provela u Njujorku.

Negde ste izjavili da ste rano postali svesni da bi Vas pisanje na srpskom ostavilo u anonimnosti. Iz sadašnje perspektive, zašto je to tako?
- Mala kultura i mali jezik su jedan od faktora. Meni se prvenstveno činilo da su se posle početka rata u Bosni nama "zatvorila vrata" prema svetu i da niko u svetu nije hteo da čuje šta mi imamo da "kažemo". Uspeh moje knjige na engleskom i ostalim jezicima na koje je preveden je to u stvari i dokazao.

Koliko često ste u Srbiji i Beogradu? Da li imate osećaj da se nešto suštinski promenilo?
- Ja malo-malo, pa dođem. Mislim da sam familiji i dosadila. Uh, da li se nešto suštinski promenilo? Ja ne znam kako da odgovorim na to pitanje. Mislim da su se stvari jako promenile, ali da je potrebna duboka socio-politička analiza da bi se reklo tačno kako.

Neočekivani projekat

Šta trenutno radite, pišete?
- Drugu knjigu sam završila. Drago mi je da kažem da je stilski drugačija. Pisana je u neklasičnom stilu, za razliku od "Povratka". Tema? Ne znam kako da odgovorim na pitanje teme, zove se "Adresa nepoznata", a glavna junakinja je jedna Saša iz Beograda, koja lunja po celome svetu i upada iz nevolje u nevolju. Imam i jedan neočekivani projekat. Naime, po Kaliforniji se pročulo da sam ja nekad bila "filmadžija" (bila sam na našoj Akademiji) pa su me "zaposlili" da pišem scenario. Režiser je vrlo talentovan, pa mi baš prija malo promena tempa. Odlično se provodim.

Tatjana Čanak

13.06.04

„POVRATAK ratnika“ nije ratni roman. To je priča o samouništenju. Ovim rečima počela je priču za „Novosti“ književnica Nataša Radojčić, autorka romana koji je pre nekoliko godina nastao i bio objavljen u Americi, zatim u Kanadi, Australiji, Italiji, Holandiji, Belgiji, Luksemburgu i Francuskoj. Nedavno je njen „Ratnik“ (kod nas u izdanju „Knjige-komerc“) dobio „Grinzane Kavur“, nagradu koja je „postala najvažnija u Italiji“, a po „Korijere dela sera“ je to „vrlo važna knjiga o balkanskoj tragediji koja je na međunarodnu scenu lansirala sjajnog pisca“.
„Pablišer vikli“ govori o „jasnom i surovom prikazu nezaustavljivog marša glavnog junaka prema mračnom obračunu“ u priči o ratniku koji se iz košmara Sarajeva vraća kući.
Ko je ratnik ove priče?
- Svako knjigu čita na neki svoj način - kaže Nataša. - Oni koji me poznaju i oni koji me ne poznaju, oni koji su preživeli rat, kao i oni koji ga znaju sa televizije. Oni koji su stradali, kao i oni koji su nekog povredili. Roman „krije“ humanističku ideju o svima koji su stradali jer su se našli u oružanom konfliktu. Počela sam da pišem ovu knjigu u NJujorku 1999. jer nisam mogla da se vratim, a gledala sam kako bombe ruše Beograd. Pre toga sam pisala nekakve kratke i sebične priče, bez ikakve svrhe. Ne smatram da umetnost mora da ima svrhu, niti da je ovo što radim umetnost, ali ova knjiga je nastala iz košmara.Na prvim stranicama upoznajemo ratnika koji se sa mučninom vraća kući, jer kao da nema gde i kome da se vrati.
- Rat dehumanizuje čoveka, oduzima mu identitet ljudskog bića, jer zapravo nema nikakve veze sa suštinskim uslovima našeg postojanja. Osnovni ugovor između jedinke i civilizacije je da nema krađe i ubijanja, a onda se sve to briše. Pa sad se ti vrati i gaji decu ili ori njivu... Moj junak se vraća destruktivan, pun para koje je stekao na način koji sebi ne može da oprosti. Dakle, rat iako se završio nema kraja. Nama, ukoliko ne postoji jedan duboko osmišljen i plemenit način da se ljudi vrate u život. Kada se poljulja osnova ljudske sigurnosti, lako je ubediti ih da će neko da ih spase, pokaže pravi put, da im povrati staru slavu... Ne mogu da verujem da se u duhovnom smislu nešto nepovratno izgubilo - jer svi mi istovremeno imamo i ljubav i mržnju i velikodušnost, kukavičluk... Ali izgubili smo 10 godina, a to je tragedija i sramota. Ipak, ostaje nada.
„Povratak ratnika“ napisan je na engleskom, kao i Natašin sledeći roman - „Adresa nepoznata“.
- Znala sam ako pišem na engleskom da imam više šanse da me saslušaju. Engleski mi je na nekakav monstruozan način dao kredibilitet. Knjigu je na srpski prevela LJiljana Bajić, a ja sam kasnije malo radila na bosanskom i „uličnom“ jeziku, da ne bude suviše fina, jer to nije. Strašno volim što je engleski tako strog, „klasičan“ i što ne oprašta. U njemu je red reči sve i što šta što kod nas može u njemu je zabranjeno. Opet, mislim da je lepota našeg razmišljanja u tome što nam je jezik toliko romantičan, neuredan i svašta sebi dozvoljava - baš kao i mi. A engleski, kao stroga učiteljica koja tera da nekoliko strana ispišeš jednim istim slovom, me je primorao da se skoncentrišem i napišem upravo ono što sam htela. Dao mi je emotivnu daljinu, kao da se nije moja zemlja raspala i da nije moj narod ginuo.

A. GRUJIĆ