25.12.07
Pišem o svojoj, ženskoj, sudbini
Dejana Nikolić
Danas razgovaram sa jednom veoma neobičnom pesnikinjom, mada, ona sama možda ne smatra da je neobična. Mislim da je sa novom knjigom Porculan, trećom u nizu, Dejana Nikolić na neki način dijagonalno prošla kroz glavni korpus srpske poezije u kome se nalaze tradicionalne i neotradicionalne srpske pesnikinje s jedne, a s druge strane moderne pesnikinje. Mislim da Dejana od obe grupe uzima ponešto i ostvaruje odnos i komunikaciju sa obe tradicije.
Ono što se nameće na prvi pogled je činjenica da si za 20 godina objavila tri knjige pesama. Otkuda toliki razmak između objavljivanja knjiga i da li taj razmak može da nam kaže da su i te pauze pesničke, tvoje, bile namerne, ili je neki drugi sticaj okolnosti odlučio da tako bude?
Po čemu su moje knjige „neobične"? Po tome što prevazilaze horizont očekivanja publike i današnje književne kritike. Nadam se da će ih buduće vreme pročitati i primiti kako treba. Znaš, danas su priznati neki dobri pesnici koji čuvaju nivo, ali to je sve u prepoznatljivoj, očekivanoj ravni, istom maniru, kao da iz knjige u knjigu prepisuju sami sebe. Večera je izašla 1989. u Nolitu, kad sam bila apsolvent na Filološkom fakultetu. Trebalo mi je dve godine da odbolujem, da prevazićem tu knjigu i otpočnem novi rukopis. Ivan V. Lalić je voleo tu moju prvu knjigu i upozorio me na opasnost. „Biće ti veoma teško", rekao mi je „sa drugom knjigom, pošto je ova prva sjajna. Druga mora da bude potpuno različita od prve, a da se opet čuva i čuje tvoj glas". Zapamtila sam kao dobra učenica, a mnogo kasnije razumela šta to znači. Kada je 1998. izašla Tristia, Ivan više nije bio živ i nije mogao da je pročita, ali ja sam se u sebi radovala: „Uspela sam, uspela sam!" jer sam razumela da sam dala nov, živ organizam, potpuno samosvojan, neočekivan i za mene. Nešto sasvim različito od Večere, a opet se čuje da sam to ja. Što se tiče Porculana, opet je prošlo mnogo godina do sledeće knjige. Veruj mi, ovakva knjiga kao što je Porculan i ne može da se napiše za kraće vreme. Za takve knjige prosto je potrebno vreme. Kao što je rekao Rilke: „Potrebno je da vidiš mnogo zalazaka Sunca, mnoge stvari da doživiš", a ja dodajem: i koliko tek knjiga da pročitaš da bi se obnovio i promenio, prošao kroz menu, pa da u vazduhu uhvatiš prvi pramen, ideju, osećanje, koje ćeš posle ispredati i upredati u nov rukopis, i pisati novu knjigu.
Koliko znam, a evo sad sam čuo i za Lalića, ti si sa starijom generacijom srpskih pesnika i nekima koji više nisu živi, kao Lalić, imala izvesnu pesničku komunikaciju, a da je ta komunikacija možda izostala, ili nije bila u dovoljnoj meri ostvarena sa tvojom generacijom pesnika.
Veoma pažljivo biram kome ću da se približim i s kime ću da opštim. Ne možeš poreći da sam htela da postanemo drugovi. A koga mi ti iz naše generacije predlažeš za prijatelja i sagovornika? Volela bih da upoznam Nenu Smiljanić.
Da li ti se kao i meni, kod Lalića najviše sviđa knjiga Pismo, ili možda Četiri kanona, ili neka druga Lalićeva knjiga?
Mislim da razumem kako su na tebe mogle da utiču pesme poput „Melanholije" i „Fragmenta". A ja volim sve što je Lalić napisao, osim ono njegovo rano O Melisi, što mi liči na stilsku vežbu, neke silne mladalačke i veoma pravilne strofe sa pčelama. Kasnije, u Deset soneta nerođenoj kćeri on će maestralno, u svega dva stiha, podsetiti na taj svoj rani rad.
Čini mi se da i ti kao i Lalić pokušavaš, a često i uspevaš, da spojiš tradicionalno i moderno u poeziji. Niste, naravno, jedini, ali sad se setih, dok si govorila, nekih pesama iz Pisma koje imaju te nazive starih oblika, formi...
To su klasični oblici i forme. Recimo da imam neke meta-naslove, ciklus „Strofe", Brodski je napisao svoje „Strofe". Pa i TpzNa je meta-naslov, s obzirom na Ovidija i Mandeljštama. Neko reče da sam poeta doctus, velika sreća u mom školovanju je da sam imala dobre učitelje. Moj otac je profesor književnosti, i stric, pesnik Rade Nikolić bio je profesor književnosti, i strina je profesor književnosti. I u porodici sa majčine strane se mnogo čitalo. Ja sam prosto tako rasla, gde god se okrenem, svuda su bile bogate biblioteke. Mnoge stihove znam napamet, detinjstvo je počelo sa ruskim romansama i starim prizrenskim pesmama, Puškinom i Ljermontovim, Vojislavom Ilićem i Šantićem. Bez ikakve griže savesti prepisivala sam stričeve stihove u školske sastave. Posle sam uronila u Nastasijevića, on me naučio kako da ekonomišem rečima. I sve tako, preko Rasina do Sen-Džon Persa, i dalje. A tek sva ta silna proza! Kako tek proza hrani i vaspitava stih! Hoću da kažem da ne mogu da ne budem svesna književne tradicije i individualnog talenta, završila sam svetsku književnost.
Ne delim sa tobom mišljenje da je znanje neophodno poeziji. Znači, poezija je nešto gde se znanje zaustavlja i mora da se odbaci, da se stvori nevinost koju pesnik mora da poseduje, da bi mogao da kaže nešto vanredno. Prema tome, nije toliko potrebno znanje, više možda iskustvo jezika koji je pesnik stekao obrazovanjem.
Sveukupno životno iskustvo, ali potpuno nesvesno, čisti destilat sećanja. Kad počinješ da pišeš, sve odlazi na stranu, čak i porodica, čak i svi kućni poslovi, sve na svetu. A sad - ja! I ja iz sebe progovaram, kao drevna Sibila, koja tumači volju boga Apolona.
Prvi put u ovoj knjizi ti eksplicitno pozajmljuješ glas domaćici, sa svime onime što to znači i podrazumeva. Čini mi se da se tu pojavljuje i nekakva gorčina ženska, nekakva rezignacija koja daje normalno i snagu tvojim iskazima, pojavljuju se i te mitske žene, svaka od njih nosi jedan korpus značenja. Da li se ti sa ovom knjigom približavaš ženskoj književnosti?
Kada spominješ „te mitske žene sa korpusom značenja" - govoriš zapravo o ciklusu „Vaza", a junakinje - Briseida, Euridika, Ofelija, Fedra - su klasični likovi iz književnosti. Dajem ih poštujući kanon, a kroz sopstveno iskustvo, bez ikakve literaturščine. Poentiram „Suprugom", što je svojevrsni anagram, i uvodim je, zakonito, preko konteksta, u red klasičnih književnih likova. Uostalom, gde si video dobru poeziju bez imalo gorčine i ironije? Priznajem da ne razumem najbolje šta znači termin žensko pismo. Rilke je ženstven, a Cvetajeva muževna. Moja prva asocijacija na žensko pismo i feminizam je: „Proleteri svih zemalja ujedinite se". Mene je Puškinova Tanja učila da pišem. A pišem o svojoj, ženskoj, sudbini, koja se tek sekundarno tiče kulture, društva i nasleća. Pre svega, to je istina o ženskoj psihi, koja je drevna. Dalo mi se da dve pesme napišem u muškom licu, jednu u Večeri i jednu u Porculanu i zadovoljna sam zbog toga, kao da je to neko posebno dostignuće. Na klapni moje prve knjige Radivoje Mikić zapisuje da se u mojim pesmama „raspoznaje težnja da i najsitnija pojedinost ima mitski status u oblikovanju ljudske sudbine", zato i pamtim, jer je pogodio u metu, a toliko godina kasnije, na promociji Porculana, veoma sam se iznenadila kad je Gojko Božović rekao to isto.
Ovo je tvoja, po mom mišljenju, najbolja knjiga upravo zbog toga što ima te neuobičajene rezove, što bi rekli filmski reditelji i montažeri, te nagle rezove, nagle promene tog registra emotivnog, što je za poeziju najbolje. Koliko su „svesne" tvoje pesničke strategije i postupci?
Apsolutno nesvesno i nenamerno, ali sigurnom rukom. Ne verujem u svesne i namerne strategije, jer to je uvek „B" kategorija, zamena za dar koji nemaš, i to je dosadno. Za razliku od mnogih, verujem u inspiraciju. Pa i nastavljaš da radiš na pesmama samo kad si inspirisan za rad. A to znači da je igra počela, imaš realiju iz svakodnevnog života i onda tu ping-pong lopticu prebacuješ preko mrežice u metafizičko, onostrano, ili suprotno - prebacuješ lopticu opet ovamo u zemaljski život. U svakom slučaju, igraš sam sa sobom.
Samo mi reci da li je u pitanju sto za stoni
tenis ili teniski teren?
To bi ipak bio sto za stoni tenis, jer je atmosfera kamerna.
Ti si ispevala mnoge pesme, sad mogu reći o Prištini i o Kosovu.
Jednu, samo jednu. To je „Priština", kojom se završava Porculan. „Na rodnom tlu" zapravo je pesma o mojoj sahrani, a „Orlovača", napisana već posle „Porculana", pesma je o sahrani Darinke Jevrić.
Ali motivi se javljaju.
To je moj najintimniji bol i trauma. Pesnik uvek ima maleni skup svojih najintimnijih motiva, on živi sa njima.
Pa hajde da se vratimo sad opet samoj poeziji. Ja sam uvek tvoju poeziju vezivao na rusku tradiciju, koja je i meni bliska, naročito ženska poezija, Ahmatove i Cvetajeve.
A zašto me vezuješ za Ahmatovu i Cvetajevu, a ne, na primer, za Silviju Plat? Svi znaju za Ahmatovu i Cvetajevu, ali ne i za Adelaidu Gercik i Sofiju Parnok, tipične predstavnice Srebrnog veka, jednako genijalne. Isto je i u ruskim školama. Čitaju Puškina i LJermontova, ali ne i Baratinskog ili Antona Deljviga, opet jednako genijalne, tipične predstavnike Zlatnog veka ruske poezije. Moram da spomenem Jelizavetu Ivanovnu Dmitrijevu, heroinu moje mladosti Čerubinu de Gabrijak. Gumiljov i Vološin su išli na dvoboj zbog nje. Možda ću napisati knjigu o njoj. Ovde niko ništa ne zna ni o našoj savremenici Veri Pavlovoj, izvanrednoj pesnikinji, na čiju se knjigu San četvrti poziva Mihail Epštejn u jednom od svojih eseja. I šta sad da ti kažem? Obraćala sam se svojim bakama i prababama, ruskim pesnikinjama, uvek sam u poeziji nalazila utehu, smisao i opravdanje za ono što mi se dešavalo u životu. Kad odjednom osetim svoju egzistencijalnu samoću, i niko od najbližih ne može da me zgreje niti da me uteši, ja dohvatim pesme i pesnik konačno podeli sa mnom samoću, nudeći svoje najveće svetinje. To je neizreciva bliskost i jedinstvo. I kod antičkih pesnika uvek naćeš ono što je sadašnje, što je večno. Ali vratimo se onom što te interesuje. Pitala sam se zašto je Ahmatova smatrana za kraljicu ruske poezije, a ove genijalne žene - nisu. Cvetajeva je druga priča, ona je Amazonka. Pa odgovor je jednostavan. Baš zato što je Ahmatova htela da bude kraljica, a ove nisu marile za to, kao da su htele da dugim zaobilaznim putevima doćeš do njih. Kao što znaš, manastiri su graćeni u vrletima, pa imaš da učiniš napor, da učiniš podvig da doćeš do njih, tj. do pesnikinje, da je naćeš. I tada ti ona, naravno, sve otkrije.
Moram da te demantujem, bar u jednom segmentu. Ana Ahmatova nikad nije imala svoj stan, a kada je umrla i sama znaš, ako si čitala eseje Brodskog, grobnica za nju još nije bila kupljena ni spremna. To znači da ona nije bila kraljica, nije imala ni svoje grobno mesto. Bio je veliki problem kada je povorka krenula kako da se ona sahrani tog dana.
Nije, govoriš o materijalnim stvarima koje su banalne. Posle revolucije, svi su stradali. Ahmatova ulazi u prostoriju kao kraljica. Kada seda, ona seda kao kraljica. U malenim sovjetskim kuhinjama drži se kao kraljica, tako i prima retke goste.
Kakav je tvoj odnos prema privatnom i intimnom, da li praviš razliku između privatnog i intimnog u samom pesničkom iskazu? Da li nekad kažeš: „E, ovo neću napisati"?
Dakle, ovako: sve što pišem je najprivatnije i najintimnije, inače nema nikakvog smisla. Ali, kao što ti kažeš, tek kad proće kroz iskustvo jezika, koje sam stekla obrazovanjem. Nikad nisam rekla: „E, ovo neću napisati", ali sam rekla: „Ovo nikad neću objaviti".
Kaže mit, kažu predanja, kaže Aristotel, kaže Platon, da su nekad na Agori govorili ono što su govorili kod kuće, da nije bilo razlike između onoga što su govorili u četiri oka, na gozbama, od onoga što su govorili na trgu.
Je li to ona dijagonala, što spaja tradiciju sa modernom, tj. neotradicionala?
Poznajem neke pesnike koji drugačije govore o književnosti kada ih neko pita u kafani, u telefonskom razgovoru i kad to treba javno da kažu.
Oni nisu dovoljno iskreni kad govore, možda ih je strah.
Šta ti misliš o statusu poezije danas u svetu, o njenom kulturnom statusu?
Znam da na čitavom svetu zanemarljivo mali broj ljudi čita poeziju i uopšte se ne uzbuđujem oko toga. Poezija je najviši i najdublji izraz jezika jednog naroda i samo najviši i odabrani duhovi čitaju poeziju.
Od ljudi koji su studirali u Americi često sam slušao da tamo na književne večeri dolaze studenti, jer žele da čuju poeziju... a ovde ne.
Tako je nekad bilo i u Rusiji. A ovde? Koliko se miliona potencijalnih čitalaca, mladih, obrazovanih ljudi koji su završili mašinstvo, elektrotehniku, stomatologiju, ali su od detinjstva bili upućeni na čitanje lepe književnosti iselilo. Čitali su, imali su tu kulturu, ali nema ih, otišli su, rasejali se. Naša zemlja je kapitulirala ekonomski, možda i moralno. Ali, eto, pišemo poeziju. Pesma nas je održala, njojzi hvala.
Pa dobro, kakva je tvoja vizija poezije budućnosti ovde u srpskom jeziku, u Srbiji, u Evropi i uopšte u svetu?
Teško je pisati kad te stalno uznemirava misao: Bože, čemu? Sve stavljam na ovu kartu, ne znajući hoće li ovaj jezik i narod uopšte opstati. Hazari su nestali sa lica Zemlje, ali Hazari nisu imali pismo. A mi imamo pismo, i sjajne stihove napisane tim pismom, a uvek će biti znatiželjnih fanatika koji će uporno tragati, pa nas pronaći u dubokim arheološkim slojevima.
Zar ne misliš, a jednom je to Raičković rekao, da pesnik piše za one koji će tek doći, koji će se tek roditi, koji će uživati u postojanju Dejane Nikolić koje više nema, jer je neće biti?
Slava je Sunce mrtvih, tek se mrtvom pesniku oprosti njegov izuzetan dar. A živom, ako je preozbiljno shvati, slava može da postane težak teret, da mu ograniči i deformiše slobodan rast. Najbolje se piše iz blažene anonimnosti. Mislila sam da je zavist najprisutnija u glumačkom svetu, a neke psihološke studije pokazuju da se nikome tako ne zavidi kao - zamisli! - pesniku. Takvi su ovde običaji, da kad čuješ da je neki pesnik dobio nekoliko nagrada, prvo pomisliš: mora da je teško bolestan i da mu je blizu kraj, pa su požurili.
Misliš na pesnik-pesniku ili nepesnik-pesniku?
Pesnik pesniku. Ko bi te prvi čitao i uživao nego drugi pesnik, a profesionalna zavist mu ne da. Kao da je objavljena knjiga i dalje nečija lična svojina, a ne opšte dobro.
Sa Dejanom Nikolić razgovarao Nenad Milošević
27.05.08 Književni magazin
KUNDALINI U KRHKOM OKLOPU ILI NOVI ROMANTIZAM DEJANE NIKOLIĆ
Dejana Nikolić, Porculan
Treća knjiga pesama Dejane Nikolić, Porculan, koja se kao samizdat pojavila sredinom prošle godine, donosi uzbudljivu i nadasve iskrenu ispovest ispisanu neumoljivim, prepoznatljivim i originalnim, katkad treperavim, a katkad gotovo violentnim potezom. Naravno, pojam poetske ispovesti uvek treba shvatiti krajnje uslovno i vrlo kompleksno: u ovom slučaju se kroz „običnu“ povest o stasavanju prati proces adaptacije – pristajanja na svet i ekstremalna aktivnost pesnika (hobi bića!) – istraživanje granica emocionalnih ekstenzija. Ovi ne tako divergentni tokovi, budući zaista proizvodi jednog istog korena, ostaju gusto isprepleteni u poetskom iskazu, dosledno i s razlogom jednačeni stilom i metaforikom; u njihovoj osnovi se, naime, nalazi isti put spoznaje, jedini opit i mera koje Dejana Nikolić priznaje, ističe i vrednuje kao validne: ljubav.
Na nivou takozvanih „istorijskih realija“ pred čitaocem izranja bogato tkanje doživljaja kosovskog, prištinskog detinjstva pesnikinje. Ono je, razume se, oslobođeno hronologije, ali nudi panoptikum koji je daleko nadilazi: pratimo ga kroz proces individuacije, ali i kroz bolne sociološke potrese, kao otkidanje (ras–kidanje) grane – jorgovana, Jordana, ruke-jabuke, pesnikinje same, što se u knjizi vidi ili doslućuje na mnogo načina, uvek zbijeno i zgusnuto do (i od) bola, čime stiče još veću specifičnu težinu.
Drugi tok bismo mogli nazvati visokim analogonom prvog, njegovim napevom, ali i napevom univerzalnog ženskog načela/ženskom načelu; to je pev kosmičke energije sabijene u zem(lja)ni sud.
Lirski subjekt, svestan svoga bića kao nosioca oba principa i kao umnoška ovog dvojstva, definiše se, već i u naslovu knjige, upravo tako, kao sasud glineni, ali i plemeniti: tanjeni, pečeni, skupoceni (i lomni) – to jest porcelanski. (O razlozima korišćenja arhaičnije varijante ovog izraza u naslovu – „porculan“, koja je – recimo zasad toliko – sa stanovišta poetske ideje sasvim opravdana, nešto više u daljem tekstu.).
Večni ženski princip, ogromna, munjolika snaga je, dakle, morala postati spiralna svetlica kako bi se sklupčala u neprozirnoj vazi, ili, možda, pre – čajniku mistične sadržine sa zadatošću da se svetu upravo odatle objavi, da se oglasi kroz tanko grlo, tananim rebrom, potisnuta, svesna svezanosti u živi čvor.
Je li bolje ili nije što je tako? – stalna je zapitanost i omiljena muka pesnikinje. Jer, njena zaljubljenost – opasna, neminovna, neopoziva – u svet, u pojavno, u skriveno, u privid, u sopstvenu visoku vokaciju, u jastvo, u drugost, u lepotu, u usud, u ljubav samu, u ono što se njome otvara – za nju je, kao što je već rečeno, način da se objekat ljubavi spozna, razume, prihvati, opiše ali i – lako, u zanosu – uništi: zgromi zagrljajem, spali poljupcem, stopće plesom.
Zbog krhkosti – porculanske i zbog mogućeg raz(d)ora kojim preti svetu, silovita propinjuća energija sklapa uzvišeni savez sa njim. Tako već inicijalna pesan – o blagoslovenom stanju i trbuhu – pitomom zelenom brežuljku, odiše umiljenijem i prinosi zavet plodne blagosti, materinstva, baš kao što je i završni ciklus knjige, Kći, objava krotkog pokoravanja i radosno pristajanje mladice na svoje mesto uz jedva obuhvatno stablo baštine.
Dva kraja žive opruge, glava i rep energetskog poskoka, kundalini, su, dakle, dobrovoljno umireni, pozlaćeno zakovani, nadljubavno razdati. Ali, šta sa središtem, žitkom žižom, šta sa suštinom koja fluktuira, vrtloži se, pulsira? Ona nema kud osim u zid smrti po unutrašnjosti porculana, osim u involuciju („telo zatvara krug“), osim da zvoni, odjekuje u finom porculanskom zvuku. Ima ga, izobilno, u mehovima pesničke kovačnice, u „veštim prstima, srećnim lopovima, koji u praznini kradu na zadatu temu“. I u (s)u(s)pregnutom bolu dok „ide bosa po srči/ i ništa joj nije“. Stolika, ne pretvara se („ne lažem“), ali se preobraća dok se ispoljava u nekom od svojih nebrojenih identiteta, i pri tom, još, ogleda u saćastom oku svojih ogleda.
U stalnoj drami introspekcije Dejana Nikolić je, na izvestan način, nalik jednoj drugoj pomnoj, takođe porculanskoj sebetražiteljki – Mileni sa lampom radoznalosti i vazdašnjim strahom da se zauvek ne rastvori u živom srebru ogledala iz „dubine ormara“.
Kao Supruga „žari se i stražari“, postajući svim bićem srce olovke kojom ispisuje hodogram u koordinatama doma i – krivicu onog drugog, da bi, istovremeno, tu krivicu tajno preuzela, prepirući („Ja sam domaćica... vrela voda ujeda za ruke, umnožava muke“) i prepisujući muški princip načisto („ Tebe je izabrao Apolon/ da ti pišem pesme/... ja te senčim,/ činim te večnim“).
U liku Lire, kao kornjačin oklop, kao rezonantna kutija večne muzike zastaje zagrcnuta, poražena veličinom sopstvenog – ženskog i pevačkog – zadatka i odgovornosti za njega („Gospode ja sam biće s tremom /daj mi da razumem temu; gledam u svoj rukopis ko tele u šarena vrata“)...(„Pisanje je kao kad vozišauto... smrtne vrebaju opasnosti“), ali se ne miri sa sudbinom onoga ko ne stvara, ili, bar, imenuje stvoreno („ja sam model za kumu“).
Najvibrantnije obličje živog energetskog klupka sapetog u tesnoj sasudi je, ipak, njeno lice žrice, služiteljice principu kome nazdravlja („Zvezdo Danice u podignutoj čaši“, „Planeti Veneri, njena Gea“, u iščekivanju da se na nju „prospe lice njene gospe“, i onda kada pada („sledeći te zanesenim okom ja sam se spotakla“) u procep između visokog uzora i njegovog odraza, to jest onog što se ovde dole od njega može imati („sijaj mi sijaj, opsesijo/ hvataj mesec u tepsiju“), i kada grca u transu: „ ja sam crna muva/ uhvaćena u njenu ženstvenost“, i kada pristaje na igru sa punom svešću da neće stići do dna saznanja: „ona želi od mene ono što ja želim od nje, nemam pojma šta je to“. Potom, umudrena iskustvom, pristaje na igru upravo stoga.
Ispitivanje kvintesencije ljubavi u svim njenim dohvatnim registrima, zadiranje ispod uvek novih joj manifestantnih oblika („o kako mami u svežoj pižami“) razlistavanje i pretraživanje suštine i radosno ogoljavanje mogućih, tako dragocenih, nedoslednosti, nesavršenosti („Pa ti hramlješ... dozvoli mi da te izujem./ Kao vila vilu ponesem kroz stihove... kroz slavoluk “) je velika tema Dejane Nikolić, na izvestan način nagoveštena još u njenoj prethodnoj knjizi, Tristia.
U Porculanu je zadatak usložnjen, a istraživanje se odvija u okviru samozadatog rituala koji podrazumeva čas analitičko ispitivanje objekta kao leda pri svetlosti plamena – po cenu da od njega ostane samo istina („Mislim da sam više umirala nego bila srećna“), čas životno opasno predavanje sebe eksperimentu, dok, nezaštićena, u njega tone: „Zboriće mi usne, suvo lišće/ presovano strašću,/ propašću u sjajni rudnik...“ i, namerno inkubirana i izranjavljena („Ja primam tuđe rane“), iz njega izlazi („Radosno oprezno korača žena vetrovitim bulevarom ...ta nema strast izgubila je vlast... suši prosenjenu prosjačku čast“), da bi u istraživač ku beležnicu zapisala: „...kad dođu laste otpašće mi kraste.“
Najznačajnije orfičko otkriće u Porculanu – staro kao svet, a za pesnikinju, očito, verodostojno samo kao ponovo novo, dakle lično iskustvo – je potvrda slutnje da svaka osvešćenost u ljubavi, pa i svaki čin osvajanja, a, tim pre, pevanja o njemu – bivaju porazni time što predmet žudnje u času dosegnutosti neumitno izmiče, eskapira u neopozivi azil nad kojim niko nema vlasti – u prošlost. Taj blesak evidencije je svoj najcelovitiji izraz dobio u pesmi Megdan: „Ahilej kad skinu šlem ubijenoj... načas bi polaskan. / Tolika slava. Ali avaj, / ovo je njen poslednji trenutak. Pa bez krika uroni u među.“
Pesma Megdan, u svom moderno -antičkom opaliziranju smisla, predstavlja zaokruženu filozofsku misao, a svojom strukturom – lakunama, zagrcnutošću, namernom nedorečenošću, nalik ploči tunelovanojprolaskom kvantnih čestica još neuhvaćenog, a već minulog osećanja, predstavlja umetničku vrednost za sebe i svojevrsnu vizuelno–imaginativnu nadgradnju fakta o kome svedoči.
I u ovoj, kao i u većini ostalih pesama u ciklusu Solfeđo (učenju pevanja), Vaza (autentičnom doživljaju Večnog ženskog), Boka Kotorska (himni tragalaštvu) ili Ljubimcu (sricanju neizrecivog imena ljubavi), jezik kojim progovara lirski glas je pažljivo i svrsishodno biran. Može se reći da je gotovo bez izuzetka u funkciji utemeljivanja pesničke ideje – koliko i iskušavanja gipkosti čitaočeve imaginacije lelujavim poigravanjem nad vrhom dvosekle oštrice jezika i njegovih otkrivalačkih potencijala.
Izazovna su i hrabra ekvilibristička salta i nenadni susreti sufističke, indijske, talmudske ili hrišćanske misli ili samo leksike sa devastiranim uličnim skandiranjem ili isečcima iz pop–kulture koje pred čitaočevim očima upriličuje Dejana Nikolić.
Tako, na primer, pored stihova– zavetnih, posvećenih zavičaju: „Neka prione jezik moj za usta moja /ako tebe zaboravim, / ako ne uzdrž im Jerusalima/“ i „Moja ruko zelena jabuko ruska unuko/... ne spominjem Miloša pred sinom / ova je pesma moja crnina“, u miroljubivoj kohabitaciji i sa punim poetskim legitimitetom borave i sledeći: „Čuvam nivo / obraćam se na vi...“ „svi, svi, svi/ sve što je živo“ ili: „Bili su oblaci i šaš, / bili smo u njegovim kolima, /... prožimali se oreolima... iz kotlića crvenog jugića.“ iza čega odmah sledi: „Al ni reči više / zvuči kao kliše“, koliko da preduhitri opasku čitaoca i opomene ga da igra traje.
Bilo da ostaje na nivou iskričave dosetke – „cigani ciganete / rasprodaju cigarete“, ili na, nazovimo ga tako – provokativu: „On. Moj muž. Milion“, gde se, kod poslednje reči, pored asocijacije na „dobitnu kombinaciju“ ostaje zatečen i mogućim sečenjem špila slova na Mili, on, ili, pak, na Mi ili on, bilo da posuvraća citat sladunjave romanse („meki sivi dani ljubavnog romana/... Svirajte rastanak. Dirajte mi ranu„) ili zbunjuje eliptičnom, šaljivo –tragičnom semantičkom glavolomkom: „Uveče torzo iznosim na korzo“, igra je podsticajna i zanimljiva. Sinteza ponuđena čitaočevoj mašti se ne samo čvrsto drži nego i pleni, pre svega svežinom neočekivanosti: „Tamo daleko/ ustreljeni zeko / tvoju odranu kožu čuvam / kao malu geografsku kartu, odrezana očna kapka dva / Kosovo, Metohija / odakle sam ja.“ Ovim strogo kontrolisanim „sudarima“, zbližavanjem udaljenih leksičkih blokova, premetanjem znakova i značenja, zamenom predznaka, Dejana Nikolić svojoj poeziji obezbeđuje aktuelnost, savremenost, ali i berliozovsku bujicu fantastične simfonije nekog novog romantizma koji tek ima da se rodi.
I na vizuelnom nivou, u slikama koje gradi divlje zaneseno – kršeći jorgovane, limunove i korpe kajsija da obasja zeleni sumrak bogova – Dejana Nikolić ostaje dosledna suštini romantičarskog načela, tajinskoj, lunarnoj, noćnoj, onoj „skupljoj veka, u kojoj je vladika čeka“. I ne samo on: čekaju je i Tamara i Demon, i draga Cvetajeva u istoj pustinji ljubavne žeđi, sa istom unutrašnjom muzikalnom rimom, i Sen Xon Pers, bez koga ne prolazi ni jedno sećanje na šetnje slanim šljunkom. I Bodlerovi makovi. I ko to još, zastrašujućeg osmeha („Jela sam slatko, pokvarila zube“), iz mraka?
Kundalini se, doduše, obavezala da neće postati Kali. Ali, strast je jedan od načina okušanja ljubavi, ali – „više ništa nije erotično ako nije neurotično“. Pa i ako baš i ne zaigra (prikovana zavetom, dvema zakletvama), onda da, bar, (ofe)lično potone u sliku: „Prohladna bašta su moja prsa, / plavičasti kupus, svileni mantil. / Uginule životinje sahranjene su u njemu, / crni se jama od karmina“...
I, eto pesme ravnosuštne najekspresivnijim vizuelnim varijacijama na ovu, nikad do kraja iscrpljenu temu, pesme paradigme, pesme – mistrije misterije. Snažnim, odlučnim zamasima, uz samo nekoliko – promišljenih? – proosećanih? – poteza, spajanjem nespajanog, a spojivog, pesnikinja sazdaje i druge žive, dramatične slike, pune kontrasta; „Niko, crni triko / hvata sajle gvozdenom kukom.“, „Beliš se jer sam te obložila / debelim slojem gaze. / A ćumur tinja na prsima “ i „Dogoreva prozor na kuli/ i zvezda uvija šiblje u traur.“ samo su neki od istaknutijih u nizu primera apartnog vizuelnog sloja kojim se odlikuje poetski izraz Dejane Nikolić. Uostalom, izjasnila se, nije sakrila: „prvo hoću maštu“ – poručuje u jednoj od pesama.
A šta je sa porculanom– šta se krije u patiniranom imenu fine gline? Porcelan je efemeran, porculan je antika. Na porcelanu je, za razliku od porculana, sve, doduše, celo, ali hladno, a i uho koje se naviklo na taj zvuk nema snage da ga preporuč i ostalim čulima. Porcelan se može kupiti, porculan je drag, nenadoknadiv poklon – bilo da je njime artikulisana praznina vaze, ili čajnika – krune samovara; dok vri i sopoće, samo što ne prsne njegovo vrelo čelo na fonu zumbula u zimskom prozoru. I, još: e se durski smeši, u, pak, molski tuži. Čudan je porculan, čulan je porculan. Autoportret autora u naslovu? Po svoj prilici, da.
Vera Horvat
26.12.07 Književni magazin
Otisak porculanskih rečii
Porculan - Dejana Nikolić
Verovatno da sklanjanje od onoga što se zove „aktuelna poetska produkcija" i potajno čitanje egzemplara pesničkih zbirki nastalih u okvirima iste „produkcije", kod potpisnika ovih redova stvara pomalo oprečan stav po pitanju tumačenja savremene poezije. S jedne strane apsolutno je nemoguće uspostaviti bilo kakav kontekst u odnosu na nešto što bismo mogli nazvati „književna scena", a s druge strane pesnički glasovi, poput Dejane Nikolić, argumente, okoštale u inertnost već preživljenih obrazaca pevanja i tumačenja, problematizuju na sasvim drugačiji (neću reći nov!) način.
Ne bih želeo da na početku počnem sa nečim što bi se, unutar tumačenja, ovdašnjim pesničkim vedetama učinilo banalnim, ali u zbirci Porculan me je, nekako na prvo čitanje (čitaj: prelistavanje) opčinila svežina izraza, nepatvorenost i igrivost pesničke slike. Dejana Nikolić očigledno ne želi da se dopadne po svaku cenu, markiranje „ciljne grupe" čitalaca i kritičara je posao vredan prezrenja i, na kraju ili početku, pesniku ostaje samo ona poputbina sa kojom je i krenuo u poeziju - pesma. Malo li je! No, Porculan je zbirka u kojoj već sa prvim pesmama pesnikinja na verbalnom i diskurzivnom planu jasno markira granice vlastitog sveta koji, ulančavajući jezik i značenje u nove i originalne asocijativne nizove pojmova i simbola, kreira ponovo ali samo u granicama u kojima se pesma ostvaruje. Na taj način ova pesnikinja uspeva da uspostavi dve važne relacije koje ovu zbirku značajno odmiču od mrtvaje potrošenosti i smušenosti ovdašnjeg pesništva; kreiranje slike vlastitog sveta teče naporedo sa omećavanjem prostora i relacija u kojima se pesma ostvaruje, ukratko; u takvoj simbiozi, u najboljim pesmama ove zbirke jasno se može videti kako Dejana Nikolić definiše predmet pevanja, pesnički subjekt i pesmu samu.
Unutar prepoznatljive simbolike i mećuodnosa izmeću slike i komentara, jezičkog kolokvijalizma ili sintagme istrgnute iz konteksta koja unutar drugačijih „čvorišta značenja" (Lakan) dobija sasvim novi smisao nalaze se najuspelije pesme u ovoj zbirci. Pogotovu one u kojima se jasno vidi da pesnikinja odlično i iskustveno, osećanjem za meru i ukus, zna da je za poeziju poguban i onaj postupak koji racionalnije oblikovanje pesme poistovećuje sa direktnim i preterano racionalnim saopštavanjem. Prevazilaženje i nadvladavanje tog principa jeste jedna od glavnih umešnosti i pesnika i zbirke.
Dejana Nikolić diskretnom stilizacijom i, ponegde, prejakim slikama i emocijama od tih novih ali i poznatih relacija stvara originalne pesničke slike i sugestivne atmosfere koje, istini za volju, gube na simboličkoj dinamici kada se nađu unutar prejakog konteksta - refleksije antičkog mita, na primer.
Ali unutar duboko subjektivizovanog skeptičnog pogleda na svet konačnih definicija i vrednosnih sudova Dejana Nikolić apstrahuje ustaljen red stvari i pojmova, svesna da iza toga postoji jedna posebna nadstvarnost, unutar koje su odnosi i hijerarhija vrednosti istinitiji i unutar koje skeptični današnji čovek može naći pravu meru i oblik svoga postojanja. Pesnikinja u sinestezijskim sudarima pojmova priziva ambijente, prizore i duševna stanja kojima bi, bar na tren, mogla da savlada i prevaziće studen i pustoš svakodnevne egzistencije. U ovim pesmama na veoma originalan način se izmiruju krajnje suprotnosti i pomeraju granice; sve ima uslovno i bukvalno značenje. Neisforsiranoj intelektualnosti poseban značaj daju skepsa i sumnja, odstranjujući patetiku, poništavajući spoljašnju meru tragičnosti i podvodeći pod drugačiji pogled okamenjene folklorne, nacionalne i životne mitove. Pogotovu u poslednjem pevanju koje nadilazi umnogome - u modernom pristupu, originalnosti i životnosti - svu nagomilanu patetiku i pesnike koji pokušavaju da budu glasnogovornici svoga doba. Porculan Dejane Nikolić je u strukturalnom i metaforičkom smislu prava zbirka poezije. Pevati, zašto da ne?
Petar V. Arbutina
25.12.07 Novine beogradskog čitališta
NIKOLIĆ, Dejana: Porculan
Dejana Nikolić (1965, Priština, živi i radi u Beogradu), posle knjige Večera iz 1989. i Tristie iz 1999. objavila je treću pesničku
knjigu čiji naslov može asocirati koliko na vrednost života i lirike/umetnosti, toliko i na njihovu krhkost – mala nepažnja i nestaje lirska lepota, isto važi i za ljudski život. Već su prve dve knjige pokazale samosvojan lirski glas, odnosno, potvrdile Nikolićkino mesto u raznoglasju savremene srpske poezije. Koristeći se terminima iz retorike, ova autorka uspeva i da uzbudi i da se dopadne svojom lirikom. Knjiga Porculan sadrži 78 pesama podeljenih na sedam celina. Četiri celine nemaju izdvojene naslove pesama, već je prvi stih naslov, što sugeriše na njihovu veću motivsko stilsku povezanost i shodno tome takvu percepciju. Lirika Dejane Nikolić u kontekstu savremene poezije izdvaja se i naglašenom funkcionalizacijom stilskih figura dikcije (asonanca, aliteracija: kako meče kesten peče i kreće se“, anafore), konstrukcije (inverzija, elipsa), najzad metafore i drugih figura prenesenih značenja, poređenja, personifikacije („Vrela voda, zmija čuvarkuća/ujeda za ruke, umnožava muke“, „Bombe raznose moje meso./Zemlju, ono što jesam“, „Oblaci, oblaci. Srpski đaci“, iz pesme Priština, „Vinograd što se kovrdža na padini“, „Sto se dugo mučio na parketu/dok nije zauzeo pravo mesto/Jasle“). Vrednosti knjige doprinose neočekivani prelazi iz slobodnog stiha u rimovane stihove, leoninske rime, originalna tematizacija iz helenske mitologije i savremenih usuda (pesma Priština), uvek s merom. Knjiga Porcelan satkana od lirske igre i mučne zbilje zaslužuje svestranu kritičku analizu i vrednovanje.
15.12.07 Politika
Najbolje knjige 2007. - SRPSKA POEZIJA
U mreži javnih govora
Da nam je u 2007. godini sve bilo kao što je bila srpska poezija, to bi bila godina zapamćena po dobru.
Ali to i nije novost. Već dugi niz godina tako bi mogao da započne kratak izveštaj o čitanju nove srpske poezije u toku jedne pesničke sezone.
Opet, to nikada ne možemo ni dovoljno naglasiti, jer, u komunikacijskom i recepcijskom zevu u kome se nalazi, u brzini, površnosti i ignoranciji kojima je okružena, savremena poezija je, zapravo, na rubu javnog interesovanja, više predmet ravnodušnosti nego izazov za posvećena čitanja.
Kao da nastaje uprkos svemu, savremena srpska poezija pokazuje izrazitu vitalnost. Iako se njeno prisustvo u mreži javnih govora ni izbliza ne može porediti sa stepenom prisustva u osamdesetima, a kamoli u ranijim decenijama, poezija nije odustala od toga da bude pronicljivi kritički govor prvog reda. Dok čitamo najbolje među savremenim pesnicima, vidimo sa koliko oni pažnje (pre)oblikuju slike stvarnog sveta u mogućim svetovima poezije i sa kojom oni energijom, i dalje, pamte i beleže, kao ostavštinu za budućnost, epifanijske ili ponorne slike vlastitog vremena. Koliko je poezija izvan javnog prostora, govori i to što su mnogi pesnici počeli da pišu romane, neki uporedo pišući i stihove, neki samo pišući poslednji javno pozicionirani žanr književnosti. Ali ostavljena sama sebi i retkim preostalim čitaocima, ređim i od onih koji pišu poeziju, poezija ne prestaje da nas iznenađuje retkostima - jezičkim i poetičkim, tematskim i smislotvornim. Reklo bi se da će i te retkosti opstati zahvaljujući još većim retkostima - samim čitaocima poezije, onima na čijoj strasti opstaje jedno dragoceno svedočanstvo.
Izbor koji je pred čitaocima rezultat je jednog godišnjeg čitanja poezije. Iz ovog izbora sa žaljenjem sam izostavio nekoliko pesničkih knjiga, pokoravajući se neumitnosti broja deset (recimo: Kolonija Petra Miloradovića ili Listovi na vetru Enesa Halilovića). I u ovoj godini objavljen je ogroman broj pesničkih knjiga, bolje reći knjiga u obliku stihova. Polazim od sebe i znam da je najveći problem savremenog čitaoca to što mu gotovo više niko ne govori koje su knjige dobre. Ovaj izbor jeste pokušaj da se da jedan mogući odgovor na to pitanje. Ali taj odgovor nikako nije zaokružen ako se nema u vidu da su u ovaj izbor uvrštene samo nove pesničke knjige. U 2007. godini objavljeni su izbori iz poezije nekoliko značajnih savremenih pesnika: Četrdeset dve izabrane pesme Borislava Radovića, Izbor Milutina Petrovića, Lutajući oganj Novice Tadića, Vatra u bašti Milana Đorđevića, Homer predgrađa i druge pesme Dragana Jovanovića Danilova. U ovim izborima, bilo da su veoma svedeni i možda rigorozni više nego što je neophodno, bilo da daju celovit uvid u predstavljeni pesnički opus, predstavljeni su neki od najvažnijih pesničkih rezultata srpske poezije novijeg vremena.
Svaka od izabranih deset knjiga ima neko jako obeležje. U novoj knjizi Matija Bećković je još jednom stupio na tlo dijalekatske poezije, sada je to urbani dijalekat novog doba. Vojislav Karanović produbljuje raspravu o vidljivom i nevidljivom, znanu i iz pesnikovih ranijih knjiga, okrećući pogled prema onom gornjem i onom skrivenom iza čulno dostupnih prizora. Radmila Lazić, ovoga puta okrenuta sažetosti, ispituje najdonje osnove intime. Tomislav Marinković u fenomenima stišane svakodnevice otkriva slike vanredne upečatljivosti. Testamentarne pesme Srbe Mitrovića pozivaju na još jedan susret sa ovim pesništvom koje je neprestana hronika kamerne svakodnevice. Jezički uzbudljiv i inovativan, Porculan Dejane Nikolić oživljava prizore čiste, intimističke lirike. Niko u savremenoj poeziji kao Duško Novaković, i to možda baš u knjizi Tupan i njegov pedagog, ne pokazuje tako intenzivnu i usredsređenu strast verističkog preispitivanja sveta. U retoričkoj svedenosti nove knjige Milutina Petrovića sama poezija postaje najveći izazov pesničkog govora. U Tihoj obnovi leta, knjizi pročišćene tišine, Jasmina Topić obnavlja i morske, mediteranske vidike srpske poezije. Pesme Radomira Uljarevića oblikovane su kao niz malih lirskih povesti o krhotinama nekada integralnog sveta.
Tako ovom čitaocu izgleda 2007. godina u srpskoj poeziji.
-----------------------------------------------------------
Najbolja srpske pesničke zbirke
(azbučnim redom)
MATIJA BEĆKOVIĆ: Kad budem mlađi (Matica srpska, Novi Sad)
VOJISLAV KARANOVIĆ: Naše nebo (Zavod za udžbenike, Beograd)
RADMILA LAZIĆ: In vivo (Narodna knjiga, Beograd)
TOMISLAV MARINKOVIĆ: Svet na koži (Povelja, Kraljevo)
SRBA MITROVIĆ: Magline, sazvežđa (Rad, Beograd)
DEJANA NIKOLIĆ: Porculan (izdanje autora, Beograd)
DUŠKO NOVAKOVIĆ: Tupan i njegov pedagog (Matična biblioteka „Svetozar Marković“, Zaječar)
MILUTIN PETROVIĆ: Protiv poezije (Rad, Beograd)
JASMINA TOPIĆ: Tiha obnova leta (Povelja, Kraljevo)
RADOMIR ULjAREVIĆ: Neke stvari i ostalo (Štampar Makarije, UKCG, Beograd, Podgorica)
Gojko Božović
24.11.07 Danas
Slasti jezika
Dejana Nikolić, Porculan
Dejana Nikolić, Porculan; izdanje autorke, 2007
Slasti jezika
Dragoljub Stanković
Posle dve odlične knjige sada već dalekih godina (Večera, 1989 i Tristia, 1999), pesnikinja Dejana Nikolić u svojoj novoj knjizi pesama, Porculan, ostaje verna svojoj tematici i tamnom stilu. Pravi pesnici ne pišu mnogo, niti često. Ne bombarduju književne časopise, već bivaju bombardovani životom i od toga prave poeziju. Njihova imaginacija čini se nepregledna, nedokučiva, uvek ponovo iznenađuje i njih same. Jezik je stvar koja nas prevazilazi, transcendira i kada mislimo da smo nešto rekli, to je reklo nas. Kada se govori samo da bi se govorilo, dolazi se do najdubljih uvida. Jezik se razgolićuje kada se pusti da sam priča svoju priču. Njegove tajne se otvaraju i zadovoljstvo je najveće, smisao je najgušći baš kad smo od njega odustali. To je paradoks jezika i dobri pesnici su oni koji njime umeju da se igraju, da ga koriste i da bivaju iskorišteni. Tek tom naivnošću, neznanjem, uz erudiciju, oni bivaju pesnici: Gledam u svoj rukopis/ ko tele u šarena vrata./ Ja sam biće koje sviće./ Pevam da mi prođe vreme (Strofe, 11). Smisao počinje da kaplje, kao smola gust i da ekspandira: Crni se jama od karmina./ Slepi miš, usplahirena usta obleću/ visoku reklamu, tvoju odsutnost/ što obasjava noć (Ljubimac, 2).
Bašlarovski element imaginacije Dejane Nikolić je zemlja: donja, nevidljiva, plodna, iracionalna, stalna i strasna. Sva radost, sladostrašće njenog izvanrednog ženskog glasa je u njegovim novalisovskim erupcijama. Pesnikinja se zabavlja naraslim trbuhom, zelenim bregom/ na času pevanja (Solfeđo, 1) do poslednje pesme, Priština, u kojoj čitamo: Bombe raznose moje meso./ Zemlju, ono što jesam./ Vrve creva site se krvnici/ nad utrobom otvorenom putnom torbom. Autorka, baš zato što je uronjena u jezik, na najlepši način je autopoetična: Peva anđeo u mojoj glavi/ ko slavuj u zlatnoj krletci (Solfeđo, 2); Gusta mi magla padnala./ Dubok se zdenac otvorio (Lirika); Kakvo pijanstvo traži ova žena?/ Kakvo strašno tajanstvo otkriva? (Nadahnuće). Takođe, u odličnom ciklusu Boka Kotorska, ove strastvene ljubavne poezije, (čiju mušku verziju piše Milan T. Đorđević), (auto)erotičnost je i autopoetičnost: Tako stroga, tako ljupka. Ljubim je polako ispod pupka. ... Avaj, ja sam crna muva/ uhvaćena u njenu ženstvenost/ istančanu do paučine,/ do blaženstva. Lakoća izraza, neposrednost, uz složenost značenja, osobenost je samo najboljih. Ovde možemo pratiti oplemenjivanje svakodnevnog, njegovu sublimaciju: Peglam pelene, moja bela krila./ Sitan veš, behar pokupljen sa grana (Solfeđo, 5); Za mnom verno kuče usisivač./ Trubi da ljubim, stražarim (Supruga). Pesnikinja, dakle, ne živi pod staklenim zvonom: Kako da se distanciram?/ Ružnoća ko izduvni gas otrova nas.
Specifična rima koja kao i kod Vladislave Vojnović nije spoljašnja i nametnuta, već izvire iz igrivosti pevanja, obeležje je i Dejane Nikolić: Slatko pevaju strune svetu što trune./ Otvaraju lagano pupoljke u porculanu./ Utehe nema. Cincilin./ Crvotočina je način, nužni čin. Ova eruditna ali anti-intelektualistička poezija ne može biti smešna jer se, nepatvorena, smeši nama: Ne, nisam zarazna./ Glupa sam i prazna./ ... To je pravi Božji dar/ kada nisi superstar. Romantika u njoj suzbijena je reskim slikama i ironijom, impregnirana jezom. Ovakva vrsta pesničke imaginacije stvara jake slike i metafore: Moje oči, nesrećne noćne leptirice/ sleću na tvrde tamne usne. Koru./ ... Izrasta mi grba, kornjačin oklop, deformišem se u liru (Briseida); Upaljene sijalice nad ugljem u podrumu./ Nisu to gljive i bube./ Jela sam slatko, pokvarila zube (Fedra). Disolucija, omekšavanje lirskog subjekta ono je što donosi iracionalnost ovakvog pevanja: Ah, mozak tužna Luna./ Obilazim je korakom, silazim s uma./ Mušice padaju u moje koncentrične oči/ što se razilaze (Ofelija). I na kraju ali ne kao najmanje važno, Dejana Nikolić, rođena u Prištini, demonstrira kako se može rodoljubivo pevati van vladajućeg naci kiča (Miloš Obilić, Na rodnom tlu). U pesmi Priština, poručuje nam da životna sreća i nije moguća bez odgovornosti. Time jezička slast dobija eksplicitnu etičku snagu. Činjenica, pak, da je ova knjiga izašla kao samizdat govori dovoljno o našoj književnoj sceni.
