Jesenje popodne, jedno od retkih kad Sunce još nosi svoju letnju snagu. Tog dana, Albert je shvatio da, generalno gledano, može biti zadovoljan. Tamno sivo odelo na njemu, kupljeno u posezoni, u naboljem gradskom modnom centru, odolevalo je vremenu, dok su nove, kožne cipele sijale aristokratskim sjajem.
Ono što su ljudi obično primećivali na prvi pogled bila je urednost i strogost kojom je njegova pojava zračila. Načitaniji prijatelji su ponekad, kroz šalu, znali reći da ni Oskar Vajld nije toliko pazio na detalje svog izgleda kao Albert K. U tome nije bilo kicoštva već najobičnije rutine. Odgojila ga je Helga kako je, još uvek, u mislima, zvao sada već počivšu majku.
Odgojila - možda nije prava reč. Istrenirala, dala mu rutinu bio bi bolji izraz. Naučila ga redu - kako je to ona znala reći. Od tada, red je postao opsesija njegovog života. Rad, red i disciplina.
To se ogledalo u svakom pokretu, u načinu na koji je uvek bio uslužan, ljubazan i suzdržan.
Odmeren korak, uspravljeno držanje, precizna analitičnost. Bio je siguran da bi bio odličan sudija, kao što je izvrstan senior menadžer u Nacional Banci.
Topla kafa izjutra, kroasani i med, lagana vožnja do posla, pozdrav s kolegama, uredski posao vezan uz kreditiranje, te popodnevna zadovoljstva udovca bili su sasvim dovoljan razlog da blago ubrza korak želeći da se što pre približi kući.. Razgledao je Ulicu tek sad uočavajući neke propuštene detalje.
(...)
Voleo je nisko postavljene svetiljke u vrtovima ispunjenim drvećem. Slikarski efekat koje su senke pravile na arhitektonskim zdanjima ni jedan pejzažni arhitekta nije mogao predvideti. Setio se kako mu je Valerija pričala o tome, iako ona uglavnom nije radila takvu vrstu poslova.
- Cena je vrlo povoljna? Zar ne?
Valerijino pitanje zaustavi ga u imaginarnom postavljanju svetlosnih izvora u vrtu.
- Cena je u redu.
Albert je izračunao da će mu od iznosa koji Janis daje, ostati više od sedamdeset odsto. Dok joj je otvarao vrata svog automobila, ona pruži ruku ka njegovom licu.
- Ovo je divna kuća. Osećao bi se tu kao nov.
Dozvolivši da ga pomiluje po licu, pogleda je sa nežnošću. Sad je izgledala lepo, u sumračnoj atmosferi. Miris pomorandžinog cveta koji ga je neprijatno asocirao na Mediteran, sad mu je bio podnošljiviji.
(...)
Subotnje jutro nije donelo olakšanje Albertu. Kiša koja je pala učinila je težom odluku da još jednom proveri nije li nešto zaboravio da spakuje.
Obilazeći donji deo kuće našao je stari, zeleni kofer.”Kad ga je kupila?” - nije mogao da se seti, ali ga turistički prospekt, koji je još uvek bio u njemu, podseti.”To je bilo četvrte godine braka, kad je htela da letujemo u Tunisu...Tri nedelje me gnjavila tom idejom, dok joj nisam jasno rekao da može da ide, ali sama. ”
Seti se, kao u fleš beku, njenog lika kako stoji na vratima kuhinje držeći smešnu haljinu, krupnog cvetnog motiva, kupljenu ”za putovanje” taj dan, sigurna da će putovati. Spustila je ruke polako niz telo, haljinica joj je ispala na pod, sagnula se vrlo sporo. Pognute glave, rekla je samo - ”Oh, dobro... nema veze... ” - i izašla.”Zašto mi takve gluposti padaju na um? ” Nervozno spusti kofer kraj kutija.
”Šta joj je trebalo da vidi Tunis? Išli smo jednom na letovanje na Mediteran. To joj je valjda bilo dovoljno.” Seti se da treba da ponovo proveri da li u njenoj sobi ima još nešto čega se treba rešiti. ”Kakva je bila, ne bi me čudilo da je svoje nevažne sitnice krila i u krevetu”.
Haljinu je sutradan poklonila prodavačici kod koje je svaki dan nabavljala namirnice.
Njena želja da vidi daleka mesta koja su i sa fotografija zračila toplinom bila je trag osećanja da živi u hladnom i luksuznom zatvoru...
Godinama je tajno skupljala prospekte o ostrvima na Pacifiku, o Tibetu, Andima, pampasima u Argentini... i često bi ih noću, pred spavanje, čitala i detaljno razgledala.
