01.02.06
Etnoantropološki problemi
Istraživanje na osnovu kojeg je nastala ova knjiga, započeto je u junu 2002. godine za potrebe pisanja magistarske teze o rešavanju etničkog konflikta u oblasti komunikologije, na Univerzitetu u Hartvordu, Konektikat, SAD. Suprotstavljajući se prikazivanju sukoba Srba i Albanaca na Kosovu kao tradicionalnog, neizbežnog, prirodnog i nepomirljivog, Helena Zdravković ističe da društvene grupe (etničke, verske, rasne i klasne) postaju konfliktne samo ako postoje osnovni preduslovi, kao što je pojava vođa, ideologije i organizacija koje podstiču sukobe. Takođe, da bi ovakav konflikt prerastao u građanski rat, bar jedna od sukobljenih strana mora težiti ostvarivanju prava ili interesa na račun druge strane. Ipak, budući da sukob na Kosovu postoji tokom mnogih pokoljenja, da su svi pokušaji njegovog rešenja bili neuspešni, kao i da u njemu učestvuju duboko polarizovane grupe od kojih svaka za sebe smatra da je žrtva i da je u pravu, autorka zaključuje da je ovaj konflikt između Srba i Albanaca duboko ukorenjen, moralan, produžen i veoma uporan. Pri tome, autorka se poziva na Kolmena i njegovo definisanje pet posebnih obeležja nepomirljivih i upornih sukoba, od kojih je svih pet karakteristično za konflikt na Kosovu:
1) postojanje procesa kojim se kvaliteti druge grupe, poput etniciteta, jezika, vere i tako dalje, koriste kao sredstva za određivanje "onog drugog" i za održavanje moći nad njim; 2) činjenica da se ovakvi sukobi ne tiču samo materijalnih resursa, već i suštinskih pitanja identiteta; 3) prisilna i negativna međuzavisnost, odnosno, stanje u kojem su sukobljene strane, mada duboko mrze jedna drugu, međuzavisne geografski, lingvistički, kulturološki i ekonomski, kao i u pogledu određivanja identiteta; 4) postojanje ekstremnih emocija, kao što su osećaj superiornosti, indignacija, ogorčenost, bes, osećanje viktimizacije i poniženosti; 5) svakodnevna trauma i viktimizacija, pri čemu se sopstveno nasilje i agresija tretiraju kao legitiman odgovor na nepravdu, diskriminaciju i ponižavanje koje sprovode "oni drugi".
Zdravkovićeva ističe da identitet nije fiksan, stabilan, primordijalan i jedinstven, već je diferenciran, fluidan i konstituisan, a potrebno mu je i neko "sidrište" da bi mogao da se pozitivno identifikuje u negativnom identitetu "onog drugog". Na Kosovu, status žrtve nasuprot statusu zlotvora "onog drugog" predstavlja najizraženije "sidrište" identifikacije i Srba i Albanaca.
U prvom poglavlju, daje se kratak pregled istorije Kosova i konstatuje se da srpski i albanski naučnici iznose potpuno suprotne teorije o njegovom etničkom razvoju. Takođe, ističe se da i Srbi i Albanci insistiraju na tome da su njihova istorijska prava na Kosovo primarna, da i jedni i drugi svoju istoriju smatraju apsolutno istinitom i da u njoj pronalaze dokaze o sopstvenoj viktimizaciji.
Drugo poglavlje donosi prikaz glavnih karakteristika primordijalističkih, instrumentalističkih i konstruktivističkih pristupa nacionalizmu i nacionalnom identitetu, a cilj je razumevanje kako ovi pristupi objašnjavaju konflikt i kako ih koriste strane u sukobu. Zdravkovićeva ističe da postizanje shvatanja ključnih pitanja u vezi s kosovskim problemom zahteva kombinovanje elemenata sva tri pristupa. Sukob na Kosovu se ne može posmatrati samo iz primordijalističke ili instrumentalističke perspektive, koje bi ga svele na vekovnu mržnju i urođeno nasilje, ili na pitanje prava i ekonomskih i političkih uslova, već je potreban i konstruktivistički pristup koji će pomoći da se razume simbolička vrednost Kosova, kao i proces stvaranja i održavanja suprotstavljenih identiteta kroz pozitivno prikazivanje sopstvene grupe kao žrtve i negativno prikazivanje "onog drugog" kao zlotvora.
Autorka se opredeljuje za konstruktivistički pristup da bi, u trećem poglavlju, objasnila simboličku vrednost Kosova, kao i proces stvaranja i održavanja dihotomnih identiteta. Identitet žrtve i Kosovo kao metafizički prostor predstavljaju simboličke resurse koje Srbi i Albanci koriste za uspostavljanje sopstvene nacije kao zamišljene zajednice, zasnovane na zajedničkoj istoriji i na kolektivnom pamćenju. Pri tome, uvek treba imati u vidu da se pamti ono što doprinosi nacionalnoj koheziji i postizanju određenih političkih i nacionalnih ciljeva, a zaboravlja se sve ono što tome može da odmogne. Zdravkovićeva naglašava da kontekst sukoba navodi Srbe i Albance da selektivno pamte samo određene događaje i periode, te da, na taj način, formiraju sećanja koja su potpuno suprotna i koja pripadnike sopstvene grupe tretiraju kao žrtve, a "one druge" kao zlotvore. Autorka završava ovo poglavlje konstatacijom da je sukob između Srba i Albanaca trajan i teško rešiv zbog toga što Kosovo ima ogromnu simboličku vrednost i centralnu ulogu uporišta nacionalnih i grupnih identiteta, pri čemu "istorijska viktimizacija" predstavlja jedno od najizrazitijih obeležja.
U četvrtom poglavlju, Zdravkovićeva konstatuje da je suprotstavljanje "nas" i "njih" ne samo deo identiteta grupe, već i njene ideologije. Pošto se ideologije ispoljavaju, održavaju i ostvaruju u diskursu, peto poglavlje je posvećeno analizi diskursa ispitanika koji su stavljeni u kontekst međugrupnog i unutargrupnog dijaloga. Analiza je pokazala da Srbi najviše govore o svojim aktuelnim patnjama, dok Albanci ističu svoju ugnjetenost za vreme Miloševićeve vladavine. Ipak, ni jedni ni drugi se ne zadržavaju na skorašnjem vremenu, već sebe prikazuju kao "istorijske" žrtve.
Na kraju, autorka zaključuje da, pošto je identitet žrtve u neraskidivoj vezi sa identitetom zlotvora, tvrdnje – poput one da je sopstvena etnička grupa žrtva, nužno vode zaključku da je "ona druga" zlotvor. Takođe, odustajanje od tvrdnji o apsolutnoj viktimizaciji uslovljeno je prevazilaženjem etniciteta kao primarne identifikacije i korišćenjem multipliciteta identifikacija, što bi trebalo da dovede do iznalaženja zajedničke osnove i rađanja empatije prema drugom. Konačno, društveni činioci mogu da se distanciraju od razumevanja i žaljenja samo svoje viktimizacije, jedino ako se zadovolje njihove osnovne potrebe za sigurnošću i preživljavanjem, što bi doprinelo uspostavljanju poverenja.
Na osnovu činjenice da njeni informanti ne sagledavaju sukob kao borbu za vlast između oportunističkih elita, već kao rivalitet između nacija i identiteta, Zdravkovićeva izvodi zaključak da je potrebno da se napori za rešavanje konflikta usmere na mikro nivo identiteta. Naime, nužno je usredsrediti se na razumevanje instrumentalizacije istorije u svakodnevnom životu i u svakodnevnom diskursu, zbog toga što ta instrumentalizacija održava dihotomiju žrtva / zlotvor i antagonizam koji iz nje proističe.
Autorka je nesumnjivo u pravu kada ističe značaj bavljenja mikro nivoom konflikta. Međutim, smatram da je za razumevanje političkih sukoba (a etnički, odnosno nacionalni sukobi jesu politički) još vrednija analiza strategija značajnih političkih aktera i šireg društvenog konteksta u kojem se te strategije primenjuju. Treba imati u vidu da mržnja među običnim ljudima nije dovoljna za izbijanje konflikta, kao i to da se dobri međususedski odnosi u multietničkim sredinama mogu lako pokvariti stvaranjem odgovarajućih strukturnih uslova. Ne treba zaboraviti ni pomalo obeshrabrujuću činjenicu da su neka politička dešavanja u priličnoj meri determinisana u decenijama koje im prethode.
Bez obzira na ove primedbe, mora se istaći da je Helena Zdravković pružila veoma temeljnu i sistematičnu analizu političkog diskursa običnih Srba i Albanaca, čime je dala važan doprinos razumevanju sukoba između te dve etnonacionalne grupe.
Vladimir Ribić
