Dženi Erpenbek je rođena 1967. godine u Berlinu. Studirala je opersku produkciju i pozorište na Univerzitetu Humbolt, kao i režiju na Muzičkoj akademiji, takođe u Berlinu. Učitelji su joj pored ostalih bili Werner Hercog i Hajner Miler. Godine 1995. radi kao asistent režije u Kući opere u Gracu, a od 1997. postavlja svoje produkcije. Posle toga započinje svoju književnu karijeru romanom Staro dete (1999). Slede drama Mačka ima sedam života (2000), zbirka priča Tričarije (2001), novela Knjiga reči (2005) i Pohođenje (2008).
Dženi Erpenbek potiče iz spisateljske familije, njeni roditelji a i njihovi roditelji, bili su pisci, prevodioci, filozofi. Čak je i odrasla u Erpenbekovoj ulici u Berlinu, nazvanoj po njenom dedi. Danas živi u istom gradu i bavi se pisanjem i režijom.
Knjige su joj prevedene na više od petnaest jezika. Dobitnica je nagrada "Ingeborg Bahman" (2001), "Ledig Rovolt" (2002), GEDOK (2004), Knjiga reči je nominovana za Independent Foreign Fiction Prize (2007), knjiga Pohođenje za nagradu Lajpciškog sajma knjiga (2007). Roman Dženi Erpenbek Pohođenje dobio je nagradu za književnost "Herta-Kenig" (2008), nagradu "Solothurner" (2008), i nagradu "Heimito fon Doderer" (2008).
25.12.09 Danas
Ne postoji sopstveni vrt
Pohođenje Dženi Erpenbek
Nemačka književna scena danas je jedna od najživljih u Evropi. Poslednjih godina na srpski je preveden niz vrhunskih proznih dela izgrađenog stila i provokativne tematike, među kojima Medeja. Glasovi Kriste Volf (Stubovi kulture), Krotiteljka senki Inke Paraj (Fabrika knjiga) i Noć, svetla Klemensa Majera (Samizdat B92), a njima se sada pridružuje i roman Pohođenje Dženi Erpenbek, koji je objavila Geopoetika.
Izrazito fragmentarna struktura romana rasuta je na mnogo pripovednih glasova, koji ukrštanjem daju sliku složenih istorijskih iskustava u Nemačkoj tokom dvadesetog veka. U tom mozaiku vešto skiciranih životnih priča i burnih društvenih preokreta jedina konstanta je mesto radnje - imanje na jezeru u okolini Berlina. Ono povezuje čitav spektar likova: bajkovitog kmeta sa četiri kćeri, jevrejsku porodicu fabrikanata peškira, arhitektu iz tima Alberta Špera, mladog majora Crvene armije, bračni par komunista koji su za vreme rata prebegli u Rusiju, ostarelu Nemicu isteranu iz Poljske, skvoterku koja posle pada Zida nezakonito živi u napuštenoj kući...
Prelaz iz polumitskog vremena bajalica i folklornih običaja u istorijsko vreme smešten je u tridesete godine prošlog veka, koje su očito i danas bolno mesto nemačke savesti. Problematizovanje krivice za progon i sistematsko ubijanje Jevreja od kraja Drugog svetskog rata do danas prošlo je kroz razne stadijume, i sad je zaokupljeno pitanjem moralne odgovornosti običnih ljudi, koji nisu bili direktno upleteni u zločine. Suprotstavljajući više pripovednih glasova, Dženi Erpenbek nastoji da osvetli uticaje velikih društvenih promena na živote pojedinaca, ali i da pokaže kako pojedinac nije sasvim nemoćan, da on takođe donosi odluke i kasnije živi sa njihovim posledicama.
Pored prologa i epiloga koji istorijsku priču izdižu iz mitskog vremena, da bi je potom ponovo uronili u njega, simboličku dimenziju romana naglašava lik ćutljivog i neobično dugovečnog vrtlara, koji sa konačnim propadanjem kuće i sam nestaje sa scene. Repetativne, gotovo obredne radnje koje on obavlja odraz su prirodnih ciklusa koji nastavljaju da se odvijaju u pozadini dramatičnih istorijskih lomova, a pomoću njih se uvodi i tema „obrađivanja sopstvenog vrta“, poznata iz Volterovog Kandida. Prema Volteru, mi svakako ne živimo u „najboljem od svih mogućih svetova“, a ono što možemo da uradimo je da „obrađujemo sopstveni vrt“, odnosno da se ograničimo na delatnost i ispravnost u okvirima svog mikrosveta. Dženi Erpenbek svojim romanom sugeriše da to nije dovoljno. Mnogi od junaka Pohođenja mogli bi da budu shvaćeni kao pozitivni, da nije te druge perspektive iz koje svi postupci poprimaju nove dimenzije. Junaci koji se maglovito sećaju kako su bivše komšije „otišle“ 1939. godine, ili oni koji su otkupili njihove posede po povoljnim cenama, još jednom evociraju priču o žiteljima Aušvica koji su tvrdili da sve vreme nisu ništa znali o logorima.
Kada se na kraju romana zaokruži ciklus i imanje nakon pola veka vrati prvobitnim vlasnicima, oni odluče da ga prodaju, a nove gazde sruše kuću do temelja. Ako bismo dosledno pratili simboličnu ravan priče, ovakav završetak mogao bi se tumačiti kao konačno pročišćenje grehova iz prošlosti, ali i prizivanje svesti o tome da se istorija uprkos svemu ne može kretati unazad. Ta dvosmislenost prisutna je i u originalnom naslovu romana (Heimsuchung), koji znači radosnu vest (u religioznoj terminologiji pohođenje ili blagovesti), ali i katastrofu.
Ova knjiga je nevelikog obima ali traži predanog čitaoca, kako zbog stalne smene pripovednih tehnika i stilova, tako i zbog velikog broja likova. Prevod Jana Krasnog je dosta tečan i melodičan, a povremene nepreciznosti i slabija sintaksička rešenja pokazuju da je pred njega bio stavljen izuzetno zahtevan zadatak.
Autor: Tijana Spasić
