Plastic

04.02.12

U svom romanu Plastic (Laguna, 2011) mladi beogradski pisac, Ivan Jovanović bavi se problemom tranzicijskih društava, masovnom industrijom psihodelije, pornografije, nasiljem, terorizmom i savremenim senzibilitetom novih generacija koji opisuje kao „neprestanu euforiju“ u potrazi za iskustvom i sadržajima koji su „zabavniji od zla i paranoidniji od ljubavi“. Takav Plastic bio je povod za razgovor sa autorom.

Treća Srbija: (literarni) tranzicijski brutalizam

U Leskovcu je državna službenica otpuštena s posla jer je tvoj roman dodeljen odličnoj učenici trećeg razreda osnovne škole na kraju školske godine. Kad su roditelji zavirili u roman i videli o čemu se radi žalili su se gradonačelniku zbog opisa scena eksplicitnog seksa. Tako je došlo do moralne panike. Kako vi gledate na ovaj lokalni „prosvetno-politički“ skandal?
- Koliko sam ja razumeo opštinska služba je naručila određenu količinu knjiga za najbolje učenike i knjižara im je isporučila primerke. Da je bilo ko pažljivije pogledao korice ili makar pročitao tekst na njima, od knjižara do gradonačelnika koji je potpisao primerke, ne bi im palo na pamet da ih poklanja učenicima nižih razreda osnovne škole. Taj „školski skandal“ nema veze ni sa učenicima ni sa roditeljima niti sa mojim romanom. Slika nasilja, pornografije, seksa ili čak obožavanja masovnih ratnih ubica, ima u pojedinim medijima koliko hoćete a o Internetu da ne govorimo. U mom romanu je prema tim stvarima uspostavljen vrlo jasan kritički odnos za razliku od pojedinih medija gde se svakodnevni slučajevi socijalne patologije glamurizuju, eksploatišu i pretvaraju u robu dostupnu svim uzrastima bez ograničenja. Ali najapsurdnije je što su neki mediji upotrebili ovaj slučaj, ne razlikujući simbolički nivo romana od različitih percepcija i samog konteksta realnosti. Vladimir Nabokov ili Henri Miler bi tako bili optuženi za pornografiju, Euripid za incest i kanivalizam a Dostojevski za promovisanje ekstremnog nasilja.

O čemu se radi u romanu „Plastic“?
- Plastic je po žanru triler, a po mojoj slobodnoj interpretaciji triler sa elementima filozofskog pamfleta. Neki kritičari nazvali su ga i post modernim romanom. To je priča o čoveku koji živi i radi u sred mašinerije liberalnog kapitalizma koji se kod nas naziva „tranzicija“ i kome pukne film. Onda odlučuje da uzme pravdu u svoje ruke, a nekako paralelno sa njegovom idejom kreće serija terorističkih napada na viđenije beogradske klubove i kafiće. I dok omladina i turisti ginu, svi nagađaju ko je odgovoran za napade.

Kritičari spominju književne „korene“ vašeg romana - „Američki Psiho“ B. I. Elisa, romane F. Begbedea, M. Uelbeka, dok vi kao uzor navodite „gonzo-poetiku“ Hantera S. Tompsona. Koliko je za vas važna ta inter-tekstualna komunikacija sa globalnim kulturama kao i sa različitim nacionalnim književnim tradicijama i uticajima masmedijskih (film, pozorište) industrija, te artističkih subkultura i umetničkih praksi?
- Pošto živimo u post-post modernizmu svako umetničko delo, pa i književno, mora da komunicira sa drugim umetničkim i medijskim izrazima. Nemoguće je napisati ili izreći nešto što neko nije već rekao, ali je moguće posmatrati stvari iz drugog ugla i u tom smislu inter-tekstualna komunikacija između različitih medija, tradicija i uzora tvori novo delo. Danas smo svi žrtve medijske manipulacije koja nas, s druge strane, paradoksalno, čini mnogo obrazovanijima i slobodnijim. Kao što smo videli na slučaju Andersa Brejvika (masovni ubica iz Osla) konglomerat informacija, ako dospe u pogrešne ruke, može da ima fatalne posledice. Sada moramo da vodimo više računa o stvarima koje pišemo po Fejsbuku, Tviteru i raznim blogovima.

„Plastic“ proširuje tematske prostore koji se sreću u savremenoj srpskoj literaturi. Tranzicija, siromaštvo, bezdušnost, nova korporativna pravila i ideologije... što, s jedne strane, znači napuštanje „duha“ i tema 90-ih i eksploatacije političkih stanja i društvene patologije „Miloševićeve ere“. U vašem romanu reč je o novom svetu kapitalizma koji se događa ovde u Srbiji ali i svuda?
- Srpska književnost više je okrenuta prošlosti nego sadašnjosti ili budućnosti i što se tiče izraza i što se tiče tematike. Ili su u pitanju veristički pogledi na 90-te ili epsko fantastična, žanrovska tumačenja „slavne“ prošlosti kad smo imali državu do Soluna ili kad smo, uslovno govoreći, bili građansko društvo. Srbijom se sada uglavnom bave melodramski romani koji su treća vrsta eskapističke književnosti. Teško je tumačiti svet oko vas, a ne biti patetičan, pristrasan ili profan. Ili pasti na tabloidne grane. Ipak, meni je zanimljivije da čitam o onome što preživljavam nego da se zaluđujem teorijama da su Nemanjići ostavili tajni red vitezova na drugoj planeti ili kako je Sveti Sava imao svetleći, čudotvorni mač.

Vaš način pisanja karakteriše poetika sirovosti, anti-stilizacije, jezik masmedija i poetski prosedei „in yer face“ dramaturgije (brutalnosti), spoj žanra (trilera) i društvene kritike... Da li takve vrsta poetike definišu i osnovne tendencije i senzibilitet nove generacije srpske književne post-post moderne?
- Svaki autor kreira svoju poetiku i da li je ona anahrona ili moderna, sirova ili stilski besprekorna, uzvišena ili smećarska odlučuje on sam. Teško je definisati senzibilitet nove generacije srpske književnosti kao što je ovde teško definisati i mladog pisca pošto se pod „mladima“ podrazumevaju svi autori do četrdesete. Poetika je individualna stvar, a ja se najsigurnije i najbolje osećam u „stilizovanom“ jeziku i okruženju masmedijskih i pop art estetika.

Glavni junak vašeg romana potpuno je atipičan? Ni negativan ni pozitivan. Narcisoidan egomanijak. Neka vrsta korporativnog, neoliberalnog psihopate. Bez prošlosti, bez budućnosti. Pokreću ga osećanje apsurda i nihilizma koji eskaliraju u pobunjenički bes do „poslednjeg daha“. On, međutim pripada višim društvenim slojevima, ne dolazi iz slamova i urbanih predgrađa, što je realniji okvir za stvaranje pobunjenika - kao mesta gde se stvaraju „sistemske žrtve“ neoliberalne tranzicije?
- Možda zvuči apsurdno, ali najveći pobunjenici rađaju se upravo u okolnostima i sredinama gde nikome razumnom ne bi palo na pamet da pravi revoluciju. Ali kao što je svima bilo čudno što je glavni junak Balardovog romana Millenium people pedijatar koji postaje terorista dok se nije ispostavilo da su u skorašnjim neredima u Londonu učestvovali i zaposleni i socijalno integrisani građani tako je i glavni junak romana Plastic, Nikola, neko od koga se ne očekuje ekstremno delovanje i to uz iskreno uverenje da radi pravednu stvar za većinu. Još uvek ne znamo kako će ili da li će se takav Balardovski lik pojaviti u našoj tranzicionoj zbilji. Nadam se i da hoće i da neće.

Da li danas uopšte postoji ideja pobune u duhu one Žižekove opaske da je danas nemoguće čak i zamisliti kraj kapitalizma izvan globalne periferije, recimo, islamskog ili nekog perifernog kulturnog i ideološkog fundamentalizma i ko je uopšte mogući subjekt (makar u fikcijsko-simboličnoj ravni) takve pobune u samom centru?
- Na žalost, nepatvoreno iskrena čežnja za pobunom više i ne postoji. Postoji ekstremni psihotičari kao što je Brejvik ili režirane pobune koje su se, gle slučaja, sve desile u šest meseci kao što je tuniska, egipatska, a sada vidimo i krvavi kraj libijske. Žižek je apsolutno u pravu kad tvrdi da će kapitalizam zameniti raznovrsni fundamentalizmi, od ekonomskih i društvenih, do verskih što pobunu čini besmislenom. Jedino da se pobunimo protiv svih vrsta dirigovanih pobuna pa napravimo trockističku „permanentnu revoluciju“, ali na digitalizovan način. To bi bilo u ravni psihodelije glavnog junaka mog romana, ali je vrlo moguće. Sloboda je živa stvar i trebalo bi se boriti za nju. Akcenat je na glagolu „trebati“.

Predrag Dragosavac

13.01.12 Danas

Na književnoj sceni počinje da se pojavljuje generacija pisaca kojima su devedesete godine nejasno sećanje iz detinjstva i kojoj zbog toga glavni etički izazov nisu poslednji balkanski ratovi i njihovo društveno nasleđe nego tranziciona agonija, ili agonija tranzicije iz decenije nakon devedesetih. Toj generaciji pripada dramaturg i filmski scenarista Ivan Jovanović (1980), koji je proletos objavio svoj prvi roman, pod naslovom Plastic.
Nije jednostavno žanrovski odrediti Jovanovićev roman. Autor je upotrebio nekoliko prepoznatljivih matrica krimi trilera, ali nijedna nije izvedena žanrovski čisto, bez izneveravanja i posebne kontekstualizacije. Kompoziciono središnji i književno najuspeliji deo romana pripada onome što se nekada zvalo društveno-kritička proza. Zato bi se moglo reći da je Plastic realistički, socijalno angažovani roman, na koji su nakalemljeni „specijalni efekti“ akcionog krimića, ili, drugim rečima, radi se o „stvarnosnoj prozi“ umotanoj u žanrovsko pakovanje. Danas je to manje-više iznuđen autorski kompromis u prilagođavanju visoke književnosti tržišnom kontekstu i čest spisateljski trik u zavođenju „žanrovske“ publike na lažan trag, jer gotovo da ne postoji drugi način da domaća proza privuče veći broj čitalaca.
Narativni okvir romana je duo-drama, koja se odvija u toku jedne noći, u pritvorskoj ćeliji policijske stanice u Beogradu. U njoj „igraju“ glavni junak, tridesetogodišnji japi i plejboj, priveden jer je vozio pijan i bez dokumenata, i mladi policajac koji ga čuva. Uloge nisu ravnopravne i čitalac zapravo prisustvuje ispovesti glavnog junaka, deleći sa policajcem ulogu slušaoca.
Nikola je „top-menadžer“ u jednoj beogradskoj marketinškoj agenciji. Njegova ispovest izlaže pred čitaoca naličje savremenog kapitalizma u tranzicionim i nerazvijenim društvima (koji je Džonatan Frenzen u Korekcijama sjajno nazvao „prosvećenim neotehnofeudalizmom“), ili tačnije, naličje tranzicije na srpski način. Prvi deo romana prikazuje svet koji naseljavaju „dizajneri, copywriteri, accaunt menadžeri, gomila lepih momaka i zgodnih devojaka kojima je svakodnevni rečnik bogat izrazima kao što su: estimejtid tajm, drop, brif, riport...“ To je sredina gde čovek nema vlast nad svojim dostojanstvom, pa ni nad svojim telom, gde, da bi opstao, mora da bude bezgranično ponizan kod pretpostavljenih i isto toliko nemilosrdan prema potčinjenima. Kao što je kod nas teško govoriti o korupciji u društvu, jer je korupcija sistem, tako se za korporativni svet u Jovanovićevom romanu može reći da tu nema oportunizma, jer je oportunizam sistem. Zbog toga junakova/naratorova samosvest - koja se čitaocu na prvi pogled može učiniti takvom da prevazilazi njegove moguće kompetencije - izgleda i psihološki uverljivije, osim što sugeriše nemoć junaka da oko bilo čega u svojoj „sudbini“ sam odlučuje, što bi se, u ironičnom ključu, moglo nazvati korporativnim tragizmom.
Drugi nivo Jovanovićeve romaneskne panorame tranzicione Srbije odnosi se na sudbinu radničke klase. Nikola je na određeno vreme - pošto se pokazao kao izuzetno uspešan u otpuštanju zaposlenih kada je počela globalna ekonomska kriza - „prekomandovan“ na mesto stečajnog direktora propale fabrike u okolini Beograda. Kapitalizam je „sadizam prema radničkoj klasi“ - zaključuje Jovanovićev junak. Autor Plastica uspeo je upečatljivo da dočara, kako scenografiju nekadašnjeg ogromnog socijalističkog kombinata u poodmakloj fazi raspadanja (što je odlična metafora za savremenu Srbiju), tako i bezizlaznu bedu radničke klase, sa korumpiranim sindikalnim vođama i odsecanjem prstiju kao metodom borbe. Pri tome, Jovanović ne pripada onom krugu srpskih pisaca i intelektualaca koji „anti-korporativni“ angažman upotrebljavaju kao masku ili poligon za ispredanje i podupiranje konzervativno-nacionalističkih narativa, odnosno onima čiji je antiglobalizam „plemenski“ inspirisan.
Uporedo sa tematizovanjem propale tranzicije, Jovanović usmerava pažnju i na posrnulu omladinu: „muzika devedesetih, imbecilni tekstovi, dečaci koji izigravaju mafijaše i devojčice koje su gole“, internet-četovanje i socijalne mreže kao mesta za dobrovoljno podvođenje maloletnica. U romanu je vrlo efektno parodirana i prijemčivost našeg društva za teorije zavera, pogotovo kad se radi o „Šiptarima“, ili, sa druge strane posmatrano, sklonost centara moći da na takav način manipulišu javnim mnjenjem.
Zaplet u romanu, koji narator naziva „revolucionarnim angažmanom“, doživljavajući sebe kao „anđela milosrđa“ i onog koji „spasava druge od njih samih“, uobličen je parodiranjem konvencija akcionog krimi žanra, dakle u žanrovski nerealističkom, hiperbolisanom i brutalno-naturalističkom registru. To u etičkom smislu relativizuje junakove postupke i njihovo pravo značenje pomera na metaforički, utopijski nivo: „Ovom svetu je potrebna revolucija. Srbiji pogotovo. I politička i kulturna“. Umetnuta narativna nit o junakovim umetničkim afinitetima i velikoj iskrenoj zaljubljenosti u ranijem, pred-japijevskom životu (motiv „mrtve drage“) - postavljena kao vrednosna protivteža onome što je usledilo - psihološki je neuverljiva i suvišna, ali to je romantična sentimentalnost kakva se često sreće u prvim romanima.
Ključni nedostatak Plastica je početak, prvih pedesetak stranica, gde je pripovedanje nekoncentrisano, sa suvišnim i banalnim digresijama. Kasnije, u većem delu romana, Jovanović uspeva da proizvede nesvakidašnju i osvežavajuću jezičku energiju, koja ima dinamičnost filmske naracije. Na formalno-stilskom planu roman deluje previše ležerno i nemarno: ako je društveno stanje rekonstruisano u romanu postpolitičko, onda na ovom nivou roman deluje postformalno. Plastic poseduje blogovsku „amorfnost“ tekstualne mase, što mu na posredan način daje autentičnost. Pojedini detalji u karakterisanju i psihologizaciji sporednih likova su izuzetno upečatljivi. Autor je, takođe, uspeo da u tekstu zamaskira površinsko-faktografski sloj naše svakodnevice, ali tako da ipak sve ostane „tačno onako kako jeste“.
Iako se za nekoliko godina verovatno mnogi neće više sećati ovog romana, Jovanovićev Plastic bitan je jer, pre svega u tematskoj ravni, najavljuje prozu koja će se u narednim godinama sve češće pisati, naročito kod mlađih autora, a uz to predstavlja pisca na čije buduće knjige treba obratiti pažnju.

Goran Lazičić

24.12.11 e-novine.com

Ako roman čitate kao jednu dinamičnu povest poremećenog čoveka punu seksa i krvi koji, usput, ima uvida u to kako stvari u Srbiji funkcionišu, onda bi roman mogao da dobije pristojnu ocenu. Ako u njemu tražite književno uspelo delo koje vam prenosi poruku o svetu koji vas okružuje, onda moram da kažem da taj kriterijum nije u potpunosti zadovoljen. Sve je moglo i neuporedivo bolje. Srećom radi se o mladom autoru koji tek treba književno da napreduje i da se dokazuje

Romani u kojima su protagonisti i naratori moralno problematični nisu novina u svetskoj literaturi, a bogami ni u ovdašnjoj. U ovakvim slučajevima postavlja se samo pitanje kako ih čitati – da li kao implicitnu kritiku i/ili konstatovanje stanja u društvu u kojem ovakvi oblici života istinski postoje (a postoje u svakom, naravno) ili kao autorsko uživljavanje u sopstvenu dark side, te roman onda treba pročitati kao psiho-patološku ispovest, što je u najvećem broju slučajeva ipak pogrešno tumačenje. Neizbežno je, dakle, čitati roman sa jednog od ova dva stanovišta, ali uz podrazumevanje određenog broja operativnih pojmova i termina kojima se književna teorija i kritika služe jer je jasno da književnost progovara i korespondira sa svetom u kojem nastaje.
Kada se pojavio roman Plastic Ivana Jovanovića digla se prašina jer je on, bože moj, nepodoban zato što tamo negde postoji neka scena felacija sa maloletnicom. Slažem se, nije pristojno, ali u sklopu romana to itekako ima svoje mesto, odnosno bez te scene roman ne bi mogao da opstane kao manje više koherentna tekstualna građevina. Druga stvar koja ovu nepodobnost čini irelevantnom jeste društveno kritički angažman što izbija iz svake rečenice koju izgovori Nikola, protagonista i narator romana, čije reči dakako ne treba uzimati doslovno, nego u kontekstu njegove moralne izopačenosti. Drugim rečima, oni koji su maloletnicima zabranili čitanje ove knjige time što su im je uskratili kao poklon za odličan uspeh u školi nemaju apsolutno nikakvo poverenje u svest te iste dece, u njihovu inteligenciju, sposobnost razlikovanja dobra i zla i njihovo čitalačko iskustvo, koje, ma koliko malo bilo, mora biti dovoljno razvijeno da prepozna vrstu angažmana o kojoj je reč. Povrh toga, ako deci, da parafraziram Dejana Ilića, ne dozvolimo da eksperimentišu na tekstu, na „papirnim“ ljudima, ako im zabranimo da u fikcionalnom svetu žive svoje strahove, sumnje i fantazije, da ispituju razloge za i protiv nekog ponašanja, kako možemo očekivati da ih književnost očvrsne usmeri na prave vrednosti u stvarnosti, što jeste glavni cilj izučavanja književnih tekstova u procesu obrazovanja i sazrevanja.
Glavni problem romana, ipak, nije njegova podobnost, već niz slabosti koje roman ima. Međutim, prvo o vrlinama. Ovo jeste prvi roman mladog pripovedača, on problematizuje niz važnih tema koje su u našoj književnosti, sklonoj ispravljanju istorijskih nepravdi koje su nam učinjene i slepoj za iste u sopstvenom dvorištu, odnosno one koje smo sami činili, ostale zapostavljene. Tu pre svega mislim na manipulacije koorporacijskim kapitalom, na tranzicione posledice društvenih promena i procesa, zatim na kritiku Interneta i ostalih sredstava masovne komunikacije, kao i na probleme vezane za odrastanje u informatičkom društvu. Radi se, dakle, o veoma savremenom tekstu koji intertekstualno korespondira sa važnim svetskim autorima i delima poput Begbedea, Peljevina, Ištona Elisa, kao i sa čitavim nizom filmskih ostvarenja, od kojih mi se nekako najvažnijim čini film Dežurni krivci Brajana Singera, iako je ta veza možda indirektnija od ostalih.
Moram priznati da me je iznenadilo kad sam iz biografije Ivana Jovanovića saznao da je po obrazovanju dramaturg. Naime, Plastic je zamišljen kao kamerna drama Nikoline ispovesti policajcu koji ga čuva dok mu ovaj u flešbekovima priča svoj život i objašnjava motive zločina. Problem je u tome što je čitava motivacijska mreža romana prilično slaba, što je veoma loše za roman sa ovakvom strukturom, u kojoj je temporalno razmeštanje fabularne građe od velikog značaja. Važno je, dakle, u ovoj svojevrsnoj istrazi u kojoj čitalac žudi da sazna zašto je Nikola podmetao požare u klubovima da jasno predstavite motivaciju, a ne da se iz časa u čas menjaju iskazi i da se podaci saznaju sa zakašnjenjem. Da li su njegovi postupci motivisani osvetom za propalu ljubav, poniženjem koje je doživeo kao direktor fabrike, da li je on psihopata i sadista koji uživa u patnji drugih, da li je on emotivno ispražnjen čovek koji ima potrebu da doživi uzbuđenje, pa onda čini to što čini, ostaje potpuno nejasno. S jedne strane imate njegovu sadašnjost koja je nasilna i prazna a s druge imate prošlost, datu u banalnoj i u kič umotanoj slici studenta književnosti i mladog pesnika, obolelog od gotovo verterovske ljubavi. Tačka loma između prošlosti i sadašnjosti nije prikazana i čini se da ona u motivacijskom lancu nedostaje. Pored toga, u romanu postoji priličan broj stilskih slabosti, neuravnoteženosti koje dodatno slabe psihološku uverljivost Nikolinog lika. Drugi lik koji se pojavljuje u ovoj duo drami, lik Mladog policajca koji nema ime, ostaje plošan i tipiziran. Njegove reakcije koje bi trebalo da služe kao zamajac pripovedanju deluju prilično šizofreno, te se čini da Nikola nema sagovornika nego lutku-robota kojoj se obraća. Drugim rečima, nema drame, postoji samo ispovest koja je daleko od verovatnog i mogućeg, a samim tim i od književne uverljivosti.
Ako roman čitate kao jednu dinamičnu povest poremećenog čoveka punu seksa i krvi koji, usput, ima uvida u to kako stvari u Srbiji funkcionišu, onda bi roman mogao da dobije pristojnu ocenu. Ako u njemu tražite književno uspelo delo koje vam prenosi poruku o svetu koji vas okružuje, onda moram da kažem da taj kriterijum nije u potpunosti zadovoljen. Sve je moglo i neuporedivo bolje. Srećom radi se o mladom autoru koji tek treba književno da napreduje i da se dokazuje.

Vladimir Arsenić

19.11.11 SEEcult.org

Mladi beogradski pisac Ivan Jovanović bavi se u romanu “Plastic” (Laguna, 2011) problemom tranzicijskih društava, masovnom industrijom psihodelije, pornografije, nasiljem, terorizmom i savremenim senzibilitetom novih generacija, koji opisuje kao “neprestanu euforiju” u potrazi za iskustvom i sadržajima koji su “zabavniji od zla i paranoidniji od ljubavi”.

- U Leskovcu je nedavno državna službenica otpuštena sa posla, jer je tvoj roman dodeljen odličnoj učenici trećeg razreda osnovne škole na kraju školske godine. Kada su roditelji zavirili u roman i videli o čemu se radi žalili su se gradonačelniku zbog opisa scena eksplicitnog seksa. Tako je došlo do moralne panike i javnog skandala.. Kako ti gledaš na ovaj lokalni “prosvetno-politički” skandal?
I.J: Koliko sam ja razumeo, opštinska služba je naručila određenu količinu knjiga za najbolje učenike i knjižara im je isporučila primerke. Da je bilo ko pažljivije pogledao korice ili makar pročitao tekst na njima, od knjižara do gradonačelnika koji je potpisao primerke, ne bi im palo na pamet da ih poklanjaju učenicima nižih razreda osnovne škole. Taj “školski skandal” nema veze ni sa učenicima, ni sa roditeljima, niti sa mojim romanom. Slika nasilja, pornografije, seksa ili čak obožavanja masovnih ratnih ubica, ima u pojedinim medijima koliko hoćete, a o internetu da ne govorimo. U mom romanu je prema tim stvarima uspostavljen vrlo jasan kritički odnos za razliku od pojedinih medija gde se svakodneni slučajevi socijalne patologije glamurizuju, eksploatišu i pretvaraju u robu dostupnu svim uzrastima bez ograničenja. Ali najapsurdnija je upotreba ovog slučaja od strane nekih medija koji ne razlikuju simbolički nivo romana od različitih percepcija i samog konteksta realnosti. Vladimir Nabokov ili Henri Miler bi tako bili optuženi za pornografiju, Euripid za incest i kanibalizam, a Dostojevski za promovisanje ekstremnog nasilja.

- O čemu se radi u romanu "Plastic"?
I.J: "Plastic" je po žanru triler, a po mojoj slobodnoj interpretaciji triler sa elementima filozofskog pamfleta. Neki kritičari su ga nazvali i post modernim romanom. To je priča o čoveku koji živi i radi usred mašinerije liberalnog kapitalizma koji se kod nas naziva „tranzicija“ i kome pukne film. Onda odlučuje da uzme pravdu u svoje ruke, a nekako paralelno sa njegovom idejom kreće serija terorističkih napada na viđenije beogradske klubove i kafiće. I dok omladina i turisti ginu, svi nagađuju ko je odgovoran za napade.

- Književni kritičari spominju književne “korene” romana “Plastic” - američki “Psiho”, B. I. Elisa, romane F. Begbedea, M. Uelbeka, dok ti kao uzor navodis “gonzo-poetiku” Hantera S. Tompsona. Koliko je za tebe važna ta inter-tekstualna komunikacija sa globalnim kulturama, različitim nacionalnim književnim tradicijama, kao i uticajima masmedijskih (film, pozorište) industrija, tako i artističkih subkultura i umetničkih praksi?
I.J: Pošto živimo ne u post-modernizmu, već u post-post modernizmu, svako umetničko delo, pa i književno, mora da komunicira sa drugim umetničkim i medijskim izrazima. Nemoguće je napisati ili izreći nešto što neko nije već rekao, ali je moguće posmatrati stvari iz drugog ugla i u tom smislu inter-tekstualna komunikacija između različih medija, tradicija i uzora tvori novo delo. Danas smo svi žrtve medijske manipulacije koja nas, s druge strane, paradoksalno, čini mnogo obrazovanijima i slobodnijim. Kao što smo videli na slučaju Andersa Brejvika (masovni ubica iz Osla), konglomerat informacija, ako dospe u pogrešne ruke, može da ima fatalne posledice. Sada moramo da vodimo više računa o stvarima koje pišemo po “fejsbuku”, “tviteru” i raznim blogovima.

- “Plastic” proširuje tematske prostore koji se sreću u savremenoj srpskoj literaturi. Tranzicija, siromaštvo, bezdušnost, nova koroporativna pravila i ideologije. S jedne strane je to napuštanje “duha” i tema 90-ih i eksploatacije političkih stanja i društvene patologije Miloševićeve ere. U tvom romanu je reč o novom svetu kapitalizma koji se događa ovde u Srbiji, ali i svuda.
I.J: Srpska književnost je više okrenuta prošlosti nego sadašnjosti ili budućnosti i što se tiče izraza i što se tiče tematike. Ili su u pitanju veristički pogledi na 90-te ili epsko fantastična, žanrovska tumačenja “slavne “ prošlosti kada smo imali državu do Soluna ili kad smo, uslovno govoreći, bili građansko društvo. Srbijom se sada uglavnom bave melodramski romani koji su treće vrsta eskapističke književnosti. Teško je tumačiti svet oko vas, a ne biti patetičan, pristrasan ili profan. Ili pasti na tabloidne grane. Ipak, meni je zanimljivije da čitam o onome što preživljavam nego da se zaluđujem teorijama da su Nemanjići ostavili tajni red vitezova na drugoj planeti ili kako je Sveti Sava imao svetleći, čudotvorni mač.

- Tvoj način pisanja karakteriše poetika sirovosti, anti-stilizacije, jezik masmedija i poetski prosedei in yer face dramaturgije (brutalnosti), zspoj zanra (trilera) i društvene kritike itd. Da li takve vrsta poetike definišu i osnovne tendencije i senzibilitet nove generacije srpske književne post-post-moderne?
I.J: Svaki autor kreira svoju poetiku i da li je ona anahrona ili moderna, sirova ili stilski besprekorna, uzvišena ili smećarska, odlučuje on sam. Teško je definisati senzibilitet nove generacije srpske književnosti kao što je ovde teško definisati i mladog pisca pošto se pod “mladima” podrazumevaju svi autori do četrdesete. Poetika je idividualna stvar, a ja se najsigurnije i najbolje osećam u “stilizovanom” jeziku i okruženju masmedijskih i pop art estetika nego u klasičnim književnim poetikama.

- Glavni junak “Plastica” je potpuno atipičan? Ni negativan ni pozitivan. Narcisoidan Egomanijak. Neka vrsta koroprativnog, neoliberalnog psihopate. Bez prošlosti, bez budućnosti. Pokreću ga osećanje apsurda i nihilizma koji eskaliraju u pobunjenički bes do “poslednjeg daha”. On, međutim pripada višim društvenim slojevima, on ne dolazi iz slamova i urbanih predgrađa - što je realniji okvir za stvaranje pobunjenika - kao mesta gde se stvaraju “sistemske zrtve” neoliberalne tranzicije.
I.J: Možda zvuči apsurdno, ali najveći pobunjenici se rađaju upravo u okolnostima i sredinama gde nikome razumnom ne bi palo na pamet da pravi revoluciju. Ali kao što je svima bilo čudno što je glavni lik Balardovog romana “Millenium people” pedijatar koji postaje terorista - dok se nije ispostavilo da su u skorašnjim neredima u Londonu učestvovali i zaposleni i socijalno integrisani građani, tako je i glavni junak “Plastica”, Nikola, neko od koga se ne očekuje ekstremno delovanje i to uz iskreno uverenje da radi pravednu stvar za većinu. Još uvek ne znamo kako će ili da li će se takav balardovski lik pojaviti u našoj tranzicionoj zbilji. Nadam se i da hoće i da neće.

- Glavni junak direktno referira na slučaj Teodora Kacinskog. Unabomber-a, briljantnog američkog naučnika, koji se odao individualnom (bombaškom) terorizmu. U zapletu “Plastica” do samog apsurda dovodiš i samu mogućnost pobune, slično zapletima u romanima J.G. Balarda (npr. Millenium people). Da li danas uopšte postoji ideja pobune u duhu one opaske Slavoja Žižeka da je danas nemoguće čak i zamisliti kraj kapitalizma izvan globalne periferije npr. islamskog ili nekog perifernog kulturnog i ideološkog fundamentalizma i ko je uopšte mogući subjekt (makar u fikcijsko-simboličnoj ravni) takve pobune u samom centru?
I.J: Na žalost, nepatvoreno iskrena čežnja za pobunom više i ne postoji. Postoje ekstremni psihotičari kao što je Brejvik ili režirane pobune koje su se, gle slučaja, sve desile u šest meseci kao što je tunižanska, egipatska, a sada vidimo i krvavi kraj libijske drame. Žižek je apsolutno u pravu kada tvrdi da će kapitalizam zameniti raznovrsni fundamentalizmi, od ekonomskih i društvenih, pa do verskih, što pobunu čini besmislenom. Jedino da se pobunimo protiv svih vrsta dirigovanih pobuna pa napravimo trockističku “permanentnu revoluciju”, ali na digitalizovan način. To bi bilo u ravni psihodelije glavnog junaka mog romana, ali je vrlo moguće. Sloboda je živa stvar i trebalo bi se boriti za nju. Akcenat je na glagolu “treba”.

Predrag Dragosavac

04.07.11 Večernje novosti

Iako na prvi pogled potpuno posvećenja neknjiškom prikazu tzv. tranzicione stvarnosti, iz ugla jednog gnevnog “bombaša”, Plastic Ivana Jovanovića ipak ima svoje književne korene. Naime, naslovna stranica Jovanovićevog romana ne podseća slučajno na Glamuramu Breta Istona Elisa, autora Američkog psiha i romana Manje od nule, prve osobe koja čoveku padne na pamet kada pomislie na brendomaniju kao sinonim korporativnih pejasaža. Nasuprot Elisu, stoje Frederik Begbede, kako je dobro primetio jedan moj kolega u povodu ovog romana, ali i njegov stariji “brat”, mnogo uspešniji i kvalitetniji pisac, Mišel Uelbek, koji svetu korporacija (u konkretnom slučaju: njihovih periferijalnih srpskih ispostava) dodaju hpertrofiranu količinu gneva, tuge, očaja, a sve to u formi odricanja od književne stilizacije, od najmanje premise stilske veštine, lepote, pronicljivosti ili originalnosti. Takva odluka motivisana je nihilističkom svešću glavnog junaka?pripovedača Nikole koji se suočava sa svetom u kome nadogradnja meterije (tela i?ili novca) ne može a da se ne stropošta u kanal anahronosti ili karikature: ono što ostaje je bes jeste suvi, čisti, nestilizovani bes.
Književni koreni Plastica, jasno, nisu znak manjkavosti ovog romana, već kvaliteta: to je dokaz da se srpska književnost ima sluha i za svetske pisce koji tematizuju korporativni svet, kome danas pripadamo, mada ne na način na o kome smo maštali devedesetih. I post?post moderna ima dakle, svoje Borhese, svoju biblioteku, mada se te biblioteke neprekidno odriče samim stilom pripovedanje, kako tragovi književnosti ne bi ugrozili ideju “izvorne”, “nepatvorene”, beskompromisne slike stvarnost. Međutim, problem je u tome što bi takva surova slika stvarnosti bila zapravo tek prepričavanje one koju nam donose novine, a u kojoj radnička seča prstiju postaje steretipna hiperbola patnje jedne grupe ljudi od koje se očekivalo samo da skine Miloševića, i potom da nestane. To je problem Plastica: što više nastoji da se oslobodi kompromisa u prikazu tranzicione stvarnosti, to se se više bliži stereotipima, (literarnim, medijskim, a donekle i političkim) od kojih se ovaj roman nije dovoljno jasno distancirao. Pa ipak, autoru Plastica treba odati sve pohvale za proširenje tematskog horizonta savremene srpske književnosti: suočiti se sadašnjicom, uvek je bilo hrabrije nego politički korektno guslati o kraju prošlog veka ili imaginirati politički korektne imaginarne svetove koji se mogu događati bilo gde i bilo kada.

Slobodan Vladušić