Rolan Bart je imao šezdeset četiri godine kada je umro 26. marta, ali mu je karijera bila kraća nego što bi se po njegovim godinama reklo jer je u trideset sedmoj objavio svoju prvu knjigu. Nakon zakasnelog početka bilo je mnogo knjiga, mnogo rasprava. Moglo se osetiti da je mogao uopštavati ideje o ničemu. Ako biste ga stavili pred izlog prodavnice duvana, i onda bi mogao imati jednu, dve, mnogo ideja - čitav mali esej. To nije bilo pitanje znanja (nije morao mnogo znati o predmetu o kome je pisao) već hitrine probiračkog ispitivanja šta bi se moglo misliti o nečemu što je najednom privuklo pažnju. Uvek je postojala neka fina mreža klasifikacije u koju bi fenomen bio svrstan.
U mladosti je izvesno vreme glumio u nekom provincijskom avangardnom teatru u revijalnim komadima. I nešto od teatra, duboka ljubav ka pojavljivanju, boji njegovo delo kad je počeo da upražnjava, u punoj snazi, svoj poziv pisca. Osećanje ideja bilo je dramaturško: jedna ideja se uvek nadmetala sa drugom. Nastupajući na originernoj francuskoj intelektualnoj sceni, ustao je protiv tradicionalnog neprijatelja koga je Flober zvao "prihvaćenim idejama" i koji je postao poznat kao "buržoaski" mentalitet; marksisti su ga razobličili pojmom lažne svesti, a sartrovci lošom verom; Bart, koji je diplomirao na klasicima, označio ga je etiketom doxa (tekuće mišljenje).
Startovao je u posleratnim godinama, u senci Sartrovih moralističkih pitanja, sa manifestima o tome šta je literatura (Nulti stepen pisama) i duhovitim portretima idola buržoaskog porekla (članci sakupljeni u Mitologijama). Svi njegovi spisi su polemičkog karaktera. Ali najdublji impuls njegovog temperamenta nije bio borbeni već slavljenički. Razobličavajući naleti, koji su podrazumevali spremnost na gorčinu zbog besmisla, gluposti i licemerja - postepeno su se stišavali. Mnogo više je zainteresovan za pohvale, deleći svoje oduševljenje. Bio je klasifikator likovanja i ozbiljne duhovne igre.
Mentalne klasifikacije su ga fascinirale. Odavde njegova neobuzdana knjiga Sad, Furije, Lojola, koja - postavljajući rame uz rame trojicu odvažnih šampiona fantazije, opsednutih klasifikacijama sopstvenih opsesija - poništava sve bitne razlike koje ih čine neuporedivima. Nije bio modernist po ukusu (bez obzira na pristrasno jamčenje za takve gurue literarnog modernizma u Parizu kao što su Rob-Grije i Filip Solers) već kao kritičar. Neodgovoran, igriv, formalist - pravio je literaturu činom govorenja o njoj. Na rad ga je stimulisalo ono što je bilo branjeno i njegovi sistemi neobuzdanosti. Svesno je bio zainteresovan za perverzno (zadržao je staromodno shvatanje da je to oslobađajuće).
Sve što je napisao bilo je interesantno, živahno, hitro, zbijeno, ukazujuće. Najveći deo njegovih knjiga su zbirke eseja. (Među izuzecima je rana polemička knjiga o Rasinu. Knjiga neuobičajenog obima o semiologiji modernog oglašavanja - koju je napisao da bi platio svoje akademske dugove - sa nekoliko virtuoznih eseja. Nije produkovao ništa što bi se moglo nazvati mladalačkim; elegantni i uzbuđujući glas prisutan je od samog početka. Ali ritam se u poslednjoj dekadi ubrzavao: svake ili svake druge godine nova knjiga. Misao je imala veću brzinu. U njegovim novijim knjigama, forma eseja sama se raspala, probijajuću uzdržanost esejiste o svome "Ja". Pisanje je preuzelo na sebe slobode i rizike beležaka. U S/Z obnovio je jednu Balzakovu novelu u formi istrajne ingeniozne tekstualne glose. Postojali su zaslepljujući borhesovski prilozi o Sadu, Furijeu, Lojoli; para-fantastični vatrometi promena između teksta i fotografija, između teksta i polumračnih referenci u njegovim autobiografskim spisima; slavlje iluzije u njegovoj poslednjoj knjizi, o fotografiji, publikovanoj pre dva meseca.
Bio je posebno osetljiv na fascinaciju izazvanu oštrom notacijom, fotografijom. Od fotografija bira za Rolana Barta po Rolanu Bartu možda najpokretljiviju predstavu jednog preraslog deteta, Bart u desetoj: nosi ga i privija uza se njegova mlada majka (naslov: "molba za ljubav"). Prema stvarnosti i pisanju, što je za njega isto, imao je zaljubljenički odnos. Pisao je o svemu; opsednut molbama da piše prigodne članke, prihvatao je koliko god je mogao; želeo je da bude, i često i bio, zaveden predmetom. (Njegov predmet postaje sve više zavođenje). Kao i svi pisci, žalio se na preopterećenost, na suviše velike zahteve, na zaostajanje - ali bio je, faktički, jedan od najdisciplinovanijih, najsigurnijih, sa najširim interesovanjem od svih pisaca koje znam. Provodio je vreme dajući brojne elokventne, intelektualno inventivne intervjue. Kao čitalac bio je sitničav, ali ne pohlepan. Naprotiv. Pisao je skoro o svemu što je čitao, tako da bi se moglo pretpostaviti da, ako o nečemu nije pisao, to verovatno nije ni čitao. Bio je više nekosmopolita od najvećeg broja francuskih intelektualaca (izuzetak je omiljeni Žid). Nijedan strani jezik nije znao dobro a stranu literaturu čitao je malo, uvek u prevodu. Jedino ga se, izgleda, od strane literature dotakla nemačka: Breht je bio rani moćni stimulans; skoro setno, uzdržano pripovedanje u Fragmentima ljubavnog govora odvelo ga je do Jada mladog Vertera i nemačke poezije. Nije bio dovoljno radoznao da dopusti da čitanje utiče na njegovo pisanje. Voleo je da bude poznat, sa velikim, uvek obnovljenim zadovoljstvom: u Francuskoj se poslednjih godina često mogao videti na televiziji, a Fragmenti ljubavnog govora bili su bestseler. Ipak, govorio je da je strašno naći svoje ime pri svakom listanju novina ili časopisa. Osećanje privatnosti bilo je izrazito egzibicionističko. Pišući o sebi često je upotrebljavao treće lice, kao da se bavi sobom u obliku fikcije. Pozniji radovi sadrže više probranih samootkrića, ali uvek u spekulativnoj formi (bez ijedne anegdote o sebi koja bi donela neku ideju između redova i prijatnoj meditaciji o ličnom; poslednji objavljeni članak bio je o držanju novina. Celokupno njegovo delo je beskrajni kompleks samoopisivanja.
Ništa nije izbeglo pažnji ovog predanog, izvanrednog studenta sebe: hrana, boje, mirisi, raspaljivali su mu maštu, kao i način na koji ih je čitao. Predane čitaoce - zapazio je na jednom predavanju u Parizu - svrstava u dve grupe: one koji podvlače svoje knjige i one koji to ne čine. Sâm pripada drugoj grupi: nikada ništa nije beležio po knjizi o kojoj je nameravao da piše, ali je ključna mesta prepisivao na kartice. Zaboravila sam teoriju koju je o ovome imao, ali ću improvizovati svoju. Njegova averzija prema šaranju po knjigama izgleda da je u vezi sa činjenicom da je crtao i da su ti crteži, kojima se ozbiljno bavio, bili neka vrsta pisanja. Vizuelna umetnost, koja ga je privlačila, dolazila je iz jezika; bila je, zaista, jedan oblik pisanja. Pisao je eseje o Ertijevom (Ert"s) alfabetu oblikovanom od ljudskih figura, o kaligrafskom slikarstvu Rekišota (Requichot),o Tombliju (Twombly). Podsećao je da se metafora smrti, "telo" rada - obično ne piše na telu koje se voli.
Njegovo temperamentno neraspoloženje prema moralizmu bivalo je poslednjih godina sve otvorenije. Posle nekoliko dekada vredne privrženosti, s izraženim osećanjem dužnosti, ispravnim (to je levo krilo) gledištima, esteta je izišao iz zatvorenosti 1974, kad je sa nekoliko bliskih prijatelja i literarnih istomišljenika, maoista u tom trenutku, otišao u Kinu. Po povratku je o svemu pisao - na jedva tri strane - nije bio impresioniran moraliziranjem; bile su mu dosadne aseksualnost i kulturna uniformnost. Bartovo delo, s Vajldovim i Valerijevim, predstavlja se kao delo čoveka istančana ukusa. Mnogi su njegovi pozni spisi svetkovina razumevanja čula, pisani sa osećanjem. Braneći čula, nikada nije zapostavio razum; nikada nije udovoljio nijednom romantičnom klišeu o suprotnosti čula i mentalne oštrine.
Bartovo delo je skoro savladano setom, ili porečeno. On je mislio da sve može biti posmatrano kao sistem, kao rasprava, zbirka klasifikacija. Budući da je sve sistem, sve može biti prevaziđeno. Ali, na kraju krajeva, on se koristio sistemima. Njegova misao je bila suviše okretna, suviše častoljubiva, suviše podložna riziku. Poslednjih godina bio je oprezniji i ranjiv, a produktivniji nego ikada. Uvek je, kao što je i sâm zapazio, "radio pod zaštitom nekog velikog sistema (Marks, Sartr, Breht, semiologija, Tekst). Danas, čini mu se da piše otvorenije, izloženije..." On sebe oslobađa učitelja i njihovih ideja iz kojih je izvlačio supstancu ("da bi govorio, čovek mora tražiti potporu u drugim tekstovima", objašnjavao je), uvek ostajući u senci sebe samoga. Postao je svoj Veliki Pisac. Na sednicama sedmodnevne konferencije posvećene njegovom delu 1977, bio je usrdno revnostan - komentarisao je, stavljao blage primedbe, uživao. Objavio je ogled o svojoj spekulativnoj knjizi o sebi (Rolan Bart po Rolanu Bartu). Postao je duhovni vođa svog stada.
Neodređena nelagodnost, osećanje nesigurnosti bilo je prisutno, utešno saznanje da se nalazi na oštrici velike avanture. Kad je prošle godine bio u Njujorku, sa skoro ustreptalom hrabrošću objavio je svoju nameru da napiše novelu. Novela se ne bi smela izuzeti od kritike, koja je Rob-Grijea za neko vreme načinila centralnom figurom savremene književnosti, od pisca čije su najlepše knjige - Rolan Bart po Rolanu Bartu i Fragmenti ljubavnog govora - trijumfi modernističke fikcije, rađeni manirom Rilkeovih Zapisa Maltea Lauridsa Brigea, koji ukršta fikciju, esejističku spekulaciju i autobiografiju u pravolinijsko-beležničkoj pre nego u linearno-pripovedačkoj formi. Ne, ne modernistička novela, već jedna "stvarna", rekao je; kao Prust.
Privatno je govorio o svojoj žudnji za spuštanjem s akademskih visina - imao je mesto na Francuskom koledžu od 1977 - da bi se posvetio ovoj noveli, i o svom strahovanju (objektivno govoreći, neopravdanom) za materijalnu sigurnost, ako bi se odrekao svog profesorskog položaja. Smrt majke dve godine ranije bila je za njega veliki udarac. Prisećao se da je Prust tek posle smrti svoje majke mogao započeti A la recherche du temps perdu. Karakteristično je da je očekivao da će pronaći izvore snage u svom razarajućem bolu.
Kad je ponekad pisao o sebi u trećem licu, običavao je da o sebi govori van vremena, aludirajući na svoju budućnost kao da je daleko mlađi nego što je bio. Žudeo je za slavom, iako je uvek osećao (kao što je rekao u Rolanu Bartu po Rolanu Bartu) opasnost od "povratka na nevažnu stvar, staru stvar, koja je on sâm kad je "prepušten sebi"". Bilo je nečeg što je podsećalo na Henrija Džemsa u vezi s njegovim temperamentom i nepopustljivom tananošću njegova uma. Dramaturgija ideja ustuknula je pred dramaturgijom osećanja; njegova najdublja interesovanja bila su skoro neiskazane stvari. Njegova ambicija imala je nešto od džejmsovskog patosa, kao što je imala i njegova nesamouverenost. Da je mogao da napiše svoju veliku novelu, može se pretpostaviti da bi više ličila na poznog Džejmsa nego na Prusta.
Bilo je teško odrediti njegovu starost. Izgledalo je kao da je bezvremen - saglasno tome, njegova životna hronologija se krivi. Iako je proveo mnogo vremena sa mladima, nikad nije afektirao sa mladošću i njenom savremenom neformalnošću. Ali nije izgledao star, iako su njegove kretnje bile spore, njegova odeća profesorska. Njegovo telo je znalo kako da otpočine; kao što je Garsija Markes primetio: pisac mora znati kako da se odmara. Bio je veoma marljiv, ali odan luksuzu. Imao je jak, gotovo poslovan interes da dobije uobičajenu porciju ugodnosti. Mnogo godina u svojoj mladosti bio je bolestan (tuberkuloza) i mogao bi se steći utisak da je do svog tela došao relativno kasno - kao i do mišljenja i do svoje produktivnosti. Imao je čulna otkrića na raznim stranama (Maroko, Japan); postepeno, donekle sa zakašnjenjem, prihvatio je razumljive seksualne privilegije koje čovek njegovog seksualnog ukusa i velike znamenitosti može imati. Bilo je nečeg detinjeg u njemu: u čežnji, u blagosti pogleda i zdepastom telu, u mekom glasu i prekrasnoj koži, u samoapsorbovanju. Voleo je da se zadržava u kafeima sa studentima; želeo je da bude poveden u barove i disko-klubove, ali, na stranu seksualne transakcije njegovo interesovanje za vas bilo je usmereno na to da bude vaše interesovanje za njega. ("Ah, Suzan. Toujours fidele!" - bile su reči kojima me je afektivno pozdravio kad smo se poslednji put videli. Ja sam bio, ja sam bio, ja jesam.)
Potvrđivao je nešto detinje u svojoj nepopustljivosti - koju je delio sa Borhesom - da je čitanje oblik sreće, oblik radosti. Isto tako, bilo je nečeg manje nevinog u zahtevu, britkoj oštrici odrasle seksualne buke. Svojim nesputanim kapacitetom za samorazmatranje registrovao je domišljatost čula u traganju za zadovoljstvom. Dva su identifikovana: čitanje kao Jouissance i zadovoljstvo teksta. Oni su bili tipični. Kao sladostrasnik duha, bio je veliki izmiritelj. Imao je malo osećanja za tragiku. Uvek je nalazio preimućstvo nepovoljnog. Iako je ispitivao mnoge večite teme kritike savremene kulture, nije imao drugo do duh otvoren za nesreću. Njegovo delo ne nudi vizije strašnog suda, sudbine civilizacije, neminovnost varvarizma. Nije čak ni elegično. Staromodan po mnogim nazorima, osećao je nostalgiju za dekorom i literarnošću starog buržoaskog reda. Ali je našao mnogo šta što ga je mirilo sa modernošću.
Bio je izuzetno uglađen, pomalo udaljen od sveta, pun života - mrzeo je nasilje. Imao je lepe oči, uvek tužne. Bilo je nečeg setnog i u ovom govoru o zadovoljstvu; Fragmenti ljubavnog govora su veoma tužna knjiga. Ali on je poznavao i ekstazu i želeo je da je slavi. Bio je veliki ljubitelj života (i poricatelj smrti); svrha njegove nenapisane novele, govorio je, bila je pohvala životu, izraz zahvalnosti za život. U ozbiljnom poslu uživanja, u blistavoj igri njegovog uma, uvek je bilo prikrivenog patosa - sada mnogo oštrije izraženog zbog njegove prerane, uvredljive smrti.
Suzan Zontag, "Sećanje na Barta",
